Pet moćnih strategija da izazovete negativne percepcije o sebi.

U tekstu “Živeti sa slučajnim identitetom”, možete pogledati kako bolna rana iskustva u detinjstvu i podignute psihološke odbrane mogu da utiče na to kako pojedinac percipira i prezentuje sebe u socijalnom svetu. Upravo ovo može da vodi ka razvijanju “slučajnog identiteta”, umesto autentičnog osećaja onoga što zaista jesu. Razumevanje ovog procesa može voditi ljude ka preispitivanju svog negativnog identiteta, a onda oni mogu da zaista značajno promene to kako gledaju sebe. U ovom članku, bavićemo se načinima kako da promenimo negativne samopercepcije i osećaj identiteta.

Prvo moramo da shvatimo da je naš osećaj identiteta više fluidan, a manje statičan i fiksan. Osoba može da menja svoj identitet tokom života, tako što menja svoje akcije, misli i ponašanje. Međutim, i naše akcije i samopercepcije se teško menjaju kada sa njima živimo veoma dugo. Napuštanje starog identiteta onda simbolično znači napuštanje “fantazije” ili iluzije povezanosti sa primarnom porodicom, baš tamo gde je identitet i nastao—porodica koja je nekada bila naš izvor sigurnosti.

Mnogi od nas tretiraju svog unutrašnjeg kritičara, baš onog koji podržava naš negativni self-koncept, kao dragog gosta, i radije će verovati u njegove reči, nego što će izazvati svoj originalni identitet koji je formiran u ranoj dobi.

Dakle, kako možemo da izazovemo već formiran osećaj identiteta, “oljuštimo” njegove slojeve i pronađemo sebe—ono što mi zaista autentično jesmo?

1. Protivite se svom unutrašnjem kritičaru

Jedan od načina da promenite svoj self-koncept jeste da prvo identifikujete, a onda da se protivite svom “unutrašnjem kritičaru”, tj. negativnom unutrašnjem dijalogu koji vas kritikuje i pokušava da vas na različite načine povredi, ali i da ozbiljno ograniči vaš život.

Stepenice u terapiji Unutrašnjeg Kritičara podrazumevaju identifikaciju destruktivnih stvari koje svakodnevno govorimo sebi. Neke od tih misli su: “Tako si glupa, debela, ružna, lenja, iritantna, neuspešna.” Neki od ovih “glasova” mogu da se artikulišu preko načina na koje tretiramo sebe: kako biramo partnera, kako se brinemo o sebi, načina na koje sebe saplićemo, ili sabotiramo sami sebe u postizanju ličnih ciljeva.

Terapija koja je usmerena ka identifikaciji ovih “glasova” može nam pomoći da ekstrernalizujemo te glasove i da ih prepoznamo u svakodnevnom životu.

Počinjemo tako što ih izgovaramo naglas (ili ih zapišemo) kao “ti” izjave: na primer, “ti si glup”, itd. Eksternalizacijom postižemo to da ih posmatramo kao izdvojenog “neprijatelja”, kao nešto što je suprotstavljeno našem ličnom stavu. Kako poniremo duboko u te napade i doživljavamo emocije u vezi s tim napadima, možemo da počnemo da pravimo veze između različitih glasova i izvora iz kojih dolaze.

Gde smo dobili sve te ideje o sebi?

Što više to razumemo, korene tih glasova koji su obično duboko u prošlosti, to više imamo moći nad njima u sadašnjem trenutku.

Od izuzetne je važnosti izazvati te glasove. Možemo da odgovorimo na njih na jedan ljubazan, saosećajan način, iz realistične perspektive, i možemo preduzeti neke akcije i ponašanja koja se protive tim glasovima. Čak i kada glas Unutrašnjeg Kritičara kaže: “Ne možeš to da uradiš”, možemo preuzeti rizik i krenuti da radimo na ispunjavanju ličnih ciljeva.

Mi zaista možemo da unesemo promene u ponašanju sa mesta smirenosti i dubljeg razumevanja sebe, kao i sa uverenjem da je moguće promeniti se i razviti se na drugačiji način.

2. Kultivišite Unutrašnjeg Prijatelja

Mi možemo da jačamo stvaran osećaj selfa tako što ćemo da zauzmemo ljubazan stav prema sebi.

Što smo više strpljivi i otvoreni prema sebi i ka tome što autentično jesmo, to više možemo da rastemo i da se razvijamo–da postanemo nešto drugačiji. Ovaj proces ne bi trebalo da bude samo “ušuškavanje sebe” i previše velika zaštićenost, nego razvijanje prijateljskog stava prema samome sebi.

Trebalo bi da se ophodimo prema sebi kao što bismo se ophodili prema dobrom prijatelju. Mi možemo da uvidimo mane naših prijatelja, ali i dalje verujemo u to što oni autentično jesu, kao i ono što će možda postati—u njihov potencijal. Na isti način, mi smo zainteresovani za njihove priče i kako su postali to što jesu, a isto tako možemo da budemo radoznali u vezi samih sebe. I na isti način na koji smo tu za njih da ih podržimo i navijamo kada se susretnu sa životnim problemima i izazovima, možemo da budemo saosećajni i optimistični u vezi samih sebe, kako koračamo na stazi ispunjenja ličnih ciljeva.

3. Pronađite porodicu koju ste vi birali

Važno je i provoditi vreme pored ljudi koji imaju pozitivnu orijentaciju u životu i pozitivan stav prema nama.

Naša primarna porodica je možda podržavajuća i puna ljubavi ali može biti i kritički nastrojena prema nama i veoma destruktivna. Za većinu nas, obično je od svega po malo. Dok smo bili deca, nismo imali mogućnost izbora i nismo mogli da se odvojimo od negativnih uticaja, pa smo ih pounutrili, formirajući mehanizme odbrane i ideje oko tih mehanizama, da bismo mogli da stvorimo neki smisao u vezi različitih događaja. Kao odrasli ljudi, međutim, mi možemo da biramo svoju sredinu. Možemo da provodimo više vremena sa ljudima koji podržavaju delove naše ličnosti koji nam se više sviđaju, koji dele naše životne ciljeve ili nas jednostavno podržavaju na životnoj stazi.

4. Budite odrasli ljudi i shvatite da imate ličnu moć

Mi možemo bilo kada u životu da sami preoblikujemo sopstveni identitet.

Shvatanje da svi ljudi poseduju ličnu moć je istinski oslobađajuće, ali to nas ne oslobađa anksioznosti. Kada izazovemo sopstveni negativni osećaj identiteta, razumno je očekivati otpor prema promeni. U početku, glas Unutrašnjeg Kritičara će se naglo pojačati. Možemo se osećati veoma neprijatno i poželeti da se “zatvorimo u sebe”, u stare obrasce ponašanja. Ironično, ali možemo da osećamo kako gubimo čudan osećaj pripadanja, tako što smo počeli da se menjamo i da sebe vidimo u pozitivnijem svetlu.

Podsećanje sebe da nismo više bespomoćna deca, nego odrasli ljudi koji mogu da učine značajne promene u životu, jeste veoma osnažujući način da se promeni osećaj identiteta. Na kraju, novo ponašanje postaće nova norma, i glas Unutrašnjeg Kritičara će morati da se utiša.

5. Nemojte da se plašite da tražite značenje

Kako bismo postali autentični, mi neprestano moramo da sebe pitamo: “Ko sam zapravo ja?” i “Šta me motiviše?”

Moramo da budemo voljni da dovodimo u pitanje sve što smo prihvatili od ranog detinjstva, a što nije reflektovali naše autentično jastvo, i naše vrednosti—ono što zaista čini smislen život vredan življenja.

“Koji su to pritisci u mom ranom detinjstvu formirali moje kasnije životne izbore? Da li mi treba ova diploma kako bih pokazao porodici da vredim, ili da li sam ja uopšte zainteresovan za ove studije? Da li želim da budem samac, ili se bojim da izađem napolje i da se zaljubim?”

Sve su ovo pitanja koja ne bi trebalo da posmatramo kao izraz sebičnosti, niti kao fokusiranje samo na sebe. Ona se tiču pronalaženja smisla i značenja života. Skorašnja istraživanja su pokazala da potraga za smislom i značenjem, umesto traženja sreće, vodi ka dubljem i dugoročnijem osećanju ličnog blagostanja. Pitati sebe šta nam je stvarno važno nije nešto čega bi trebalo da se bojimo, ili zbog čega bi trebalo da osećamo stid. Baš kada tragamo za stvarima koje nas ispunjavaju, tada i možemo nešto da ponudimo svetu oko sebe, a ti pokušaji nas vraćaju ka “autentičnom sebi”.

Prilagođeno sa: https://www.psychologytoday.com/intl/blog/compassion-matters/201712/changing-your-sense-identity