Esencijalne tajne psihoterapije: Unutrašnje dete

Da li je vaše odraslo jastvo provelo malo vremena sa vašim unutrašnjim detetom danas?

Destruktivno ponašanje može da ima mnogo oblika: od suptilne sabotaže samog sebe i obrazaca ponašanja kojima sebe poništavate/poražavate, do pasivnog neprijateljstva i ozbiljnih samodestruktivnih simptoma, nasilničke agresije i sličnih ponašanja. Najčešće destruktivna ponašanja kod odraslih ljudi nose sa sobom impulsivni karakter dečje neposlušnosti ili narcističkih temper tantruma; ili infantilnu želju, zavisnost i strah od napuštanja. To može biti i nedostatak odgovornosti i besno odbijanje da se odraste: “sindrom Petra Pana”, ili kako ga jungijanci nazivaju puer ili puella kompleks. Jungova arhetipska koncepcija puer aeterus (muško) i puela aeterna (žensko)—večito dete—daje osnovu za ono što je došlo iz pop psihologije i self-help pokreta: koncept unutrašnjeg deteta. Ali, šta je zapravo “unutrašnje dete”? Da li to stvarno postoji? I da li bi trebalo da nas je briga?

Za početak, unutrašnje dete jeste stvarno. Ne bukvalno. Ne fizički. Ali stvarno je na metaforičan način, u prenesenom značenju. Ono je—kao i kompleksi—psihološka i fenomenološka stvarnost. Zaista, većina mentalnih poremećaja i destruktivnih ponašanja su, kako je Frojd primetio, manje ili više povezani sa nesvesnim delovima ličnosti. Svi smo mi nekada bili deca, i još uvek imamo dete koje”čuči” u nama. Ali većina odraslih ljudi je nesvesna ove istine. I ovaj nedostatak svesnosti o sopstvenom unutrašnjem detetu je baš ono odakle dolaze mnogi ponašajni i emotivni problemi, kao i problemi u međuljudskim odnosima.

Činjenica je da većina tzv. odraslih ljudi nisu zaista odrasli. Svi mi starimo. Svako, uz malo sreće, može da ostari. Međutim, psihološki gledano, ovo nije odraslost. Prava odraslost se oslanja na priznavanje, prihvatanje, i preuzimanje odgovornosti za ljubav i roditeljstvo prema sopstvenom unutrašnjem detetu. Za većinu odraslih, ovo se nikada ne desi. Umesto toga, njihovo unutrašnje dete je bilo negirano, napušteno, ignorisano, odbačeno i ponižavano. Društvo nam govori da “odrastemo”, tako što ćemo dečje elemente ostaviti po strani. Da bismo postali odrasli, uče nas da naše unutrašnje dete –koje predstavlja kapacitet deteta za naivnost, osećanje čuđenja i radosti, senzitivnosti i razigranosti—mora da bude prigušeno, stavljeno u karantin i čak ubijeno ili umrvtljeno. Unutrašnje dete je sastavljeno od ovih pozitivnih kvaliteta i ono ih dalje potencira. Ali, ono nosi i naše psihološke ožiljke iz ranog doba, traume, strahove i bes. “Odrasli” su ubeđeni da su uspešno prerasli, odbacili i napustili ovo dete—i emocionalni prtljag koji dete nosi sa sobom. Ali ovo je daleko od istine.

U stvari, tzv. odrasli su nesvesno pod konstantnim uticajem unutrašnjeg deteta ili čak su kontrolisani njime. Za mnoge, istina je da nije odraslo jastvo to koje usmerava njihove živote, već emocionalno ranjeno dete koje nastanjuje telo odraslog čoveka. Petogodišnjak koji trčkara u obliku čoveka od četrdeset godina. Ovo dete je povređeno, besno i plašljivo, to su devojčica ili dečak koji donose odrasle odluke i upravljaju kormilom broda. Dečak ili devojčica koji obavljaju “muški” ili “ženski” posao. Petogodišnjak ili desetogodišnjak koji ulazi u odrasle međuljudske odnose. Da li dete može da ima zrele odnose? Karijeru? Nezavisan život? A upravo je to ono što se dešava sa svima nama svakodnevno, na ovaj ili onaj način. I onda se pitamo zašto nam veze propadaju. Zašto se osećamo anksiozno. Uplašeno. Nesigurno. Inferiorno. Malo. Izgubljeno. Usamljeno. Ali razmislite o ovome: kako bi se bilo koje dete osećalo u vezi brige o sebi u potpuno odraslom svetu? Bez pravog roditeljskog nadzora, zaštite, strukture i podrške?

Ovo je konfuzno stanje stvari koje zatičemo kod ljudi koji dođu na psihoterapiju. To nije disocijativni poremećaj ličnosti (višestruka ličnost), nego mnogo češća i veoma opasna pojava disocijacije jednog dela ličnosti zbog socijalne neprihvatljivosti/kažnjivosti tog dela. Ali, ako prepoznamo ovaj problem takav kakav je, možemo da počnemo da ga rešavamo, tako što ćemo odlučiti da postanemo psihološki—a ne samo hronološki—odrasli ljudi. Kako ovo postići?

Prvo, moramo postati svesni sopstvenog unutrašnjeg deteta. Ostati nesvestan je ono što ohrabruje disocirano unutrašnje dete da preuzima kontrolu s vremena na vreme, kao i da bude jače od volje odraslog dela ličnosti. Sledeće, mi učimo da shvatimo svoje unutrašnje dete ozbiljno, i da svesno komuniciramo sa tim dečakom ili devojčicom: da slušamo kako se on ili ona osećaju i šta im je to potrebno sada. Primarne potrebe unutrašnjeg deteta koje nisu zadovoljene—za ljubavlju, prihvatanjem, zaštitom, negovanjem, razumevanjem—ostaju iste danas, kao i kada smo bili deca. Kao pseudo-odrasli ljudi, mi na skrivene načine pokušavamo da nateramo druge kako bi zadovoljavali infantilne potrebe. Ali ovo je osuđeno na neuspeh. Ono što nismo u dovoljnoj meri dobijali od roditelja mora biti izneseno na videlo dana, pa se moramo suočiti sa tim u sadašnjem trenutku, ma koliko to bilo bolno. Prošle traume, tuga, razočarenja ili depresija ne mogu da se promene ako se ne prihvate. Postati odrastao čovek znači i progutati “gorku pilulu”—to jest, činjenicu da mnoge naše potrebe u detinjstvu nisu bile zadovoljene od strane roditelja. I nikada neće biti zadovoljene, bez obzira koliko ćemo dobri ili pametni ili privlačni ili spiritualni postati. Ti dani su iza nas. Ono što je urađeno ne može biti drugačije. Ne možemo sada, kao odrasli ljudi, da očekujemo od drugih da zadovoljavaju te naše nezadovoljene dečje potrebe. Autentična odraslost zahteva prihvatanje bolne prošlosti i primarnu odgovornost za zadovoljavanje i zbrinjavanje potreba unutrašnjeg deteta, tako što ćete postati dobar roditelj njoj ili njemu—sada i u budućnosti.

U mnogim psihoterapijskim pravcima, odrasli deo ličnosti uči kako da se odnosi sa unutrašnjim detetom baš na onaj način na koji se dobar roditelj odnosi sa detetom: tako što sa sobom donosi disciplinu, granice i strukturu. Ovo dolazi sa podrškom, negom i prihvatanjem—neophodnim elementima ljubavi za svako dete, bez obzira da li je u pitanju metaforično dete u nama ili fizički realno dete u “spoljašnjoj” stvarnosti. Pomirenje između odraslog dela ličnosti i unutrašnjeg deteta je moguće tako što se održava otvoren dijalog između ova dva dela. Nova, uzajamno korisna, kooperativna i simbiotska veza odraslog i dečjeg dela ličnosti će se onda stvoriti, a u tom odnosu se mogu zadovoljiti i nekada suprotstavljene potrebe odraslog i deteta.

Da li je vaš odrasli deo ličnosti proveo dovoljno vremena sa vašim unutrašnjim detetom danas?

Prilagođeno sa: https://www.psychologytoday.com/us/blog/evil-deeds/200806/essential-secrets-psychotherapy-the-inner-child

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s