Anksioznost je bezveze. Ona može da učini da spor i opušten vikend postane mizeran, sa stresom i brigama oko budućnosti, i sa svim napetostima koje dolaze uz to.

Još gore, ako anksioznost nije ništa novo za vas, ona može da pozove svog bliskog rođaka da je poseti—a to je stid. Stid i anksioznost onda mogu da počnu da vas maltretiraju sa mislima poput: Zašto jednostavno ne mogu da se opustim? Kako to da su svi opušteniji od mene? Ti si takav/takva (popunite sa nazivom sa kojim vas um “časti” kada želi da se osećate loše u vezi sebe).

Većina ljudi pokušava da prestane da misli na ovakav način ili da prekine ovakav obrazac mišljenja, ali su često frustrirani time što ne mogu da pokore i razreše anksioznost. Obrazac će se sigurno ponavljati, akumulirajući još više frustracija, i umanjujući samopouzdanje i uverenost da vi možete da se nosite sa anksioznošću.

Ako možete da se poistovetite sa ovim, pokušajte da gledate drugačije na anksioznost.

Anksioznost nije problem koji bi trebalo rešiti. Anksioznost JESTE pokušaj rešavanja problema.

Anksioznost je, jednim delom, prirodna i korisna sposobnost da skenirate okolinu u potrazi za pretnjom i da zamislite budućnost do krajnjih ekstrema. Ove dve sposobnosti (skeniranje i prognoza) su pokušaji da adresirate problem sada ili u bliskoj budućnosti i veoma su korisne veštine. Međutim, stvari postaju zamršene kada traženje problema postane problem sam po sebi. Kao u staroj poslovici, ako ste čekić, onda vam sve liči na eksere. Anksioznost će uvek pronaći probleme u sadašnjosti i bliskoj budućnosti i nalepiće im etiketu “problem”—to je jednostavno u samoj prirodi anksioznosti.

Veoma je nevešto zaustaviti vrištanje deteta tako što ćete vrištati na njega. Takođe je nevešto prekinuti nekoga kada vas kritikuje, tako što ćete ga kritikovati. Primeri poput ovih pokazuju da će se ovakva ponašanja samo nastaviti ili pojačavati kao odgovor na vaše ponašanje. Nevešto je pokušavati da rešite problem tako što ćete ga uopšte videti kao problem koji bi trebalo da bude rešen.

Anksioznost nije nešto što bi trebalo kontrolisati. Anksioznost JESTE pokušaj kontrole.

Anksioznost skenira i zamišlja budućnost u pokušaju da je kontroliše. Kada god pokušavate da zamislite sebe šta ćete reći osobi X kada urade Y, to vaš um daje sve od sebe da vas zaštiti i drži na sigurnom. Naši umovi misle da bi trebalo da stalno budemo bolje pripremljeni, i da u potpunosti predvidimo negativne ishode u budućnosti. Um obožava da kontroliše, to je takođe deo njegove prirode.

Očekivano je da će se neko osećati neprijatno, ako vidi da je šef iznerviran zbog toga što je ta osoba uzimala previše slobodnih dana. Posle toga, ta ista osoba može da bude zabrinuta oko toga da će dobiti negativnu ocenu u budućnosti. Ovo može da utiče na to da ona preduzme neke akcije, da inicira razgovor sa šefom, kako bi raščistili neke stvari, ili da razgovara sa šefom sledeći put pre nego što uzme slobodne dane. Briga ili neprijatnost može voditi ka korisnim i upotrebljivim ponašanjima.

Međutim, u ovom istom scenariju, ista ta nelagodnost može da ima mračan zaokret, ako kontrola “umeša prste”. Misli pune brige oko toga kakvo mišljenje šef ima o toj osobi može da pokrene “začarani krug” misli, koje postaju sve više opsesivne i uzrokuju sve više anksioznosti. Uskoro, misli pune brige mogu da se pretvore u katastrofične misli, o tome kako će ta osoba biti otpuštena. Ponovno puštanje ovih istih misli i zamišljanje scenarija o bliskoj budućnosti su usmereni ka tome da spreče da se tako nešto dogodi u budućnosti. Nažalost, opsesivne brige veoma malo pomažu nekome u budućnosti i samo vode ka iscrpljenju i padu samopoštovanja i samopouzdanja.

Najvažnija razlika između nekoga ko puno brine u ovoj situaciji i nekoga ko ne brine je u njihovom odnosu prema neizvesnosti.

Nijedna osoba ne zna potpuno pouzdano šta šef misli o njemu ili njoj. Niti ima kontrolu nad time. Osoba koja ima veštine da napravi/oslobodi prostor za neizvesnost ne mora da brine i pokušava da kontroliše ono što ne može da se kontroliše. Neko ko nema veštine, pa može da radi i živi sa neizvesnošću, biće primoran da koristi jedinu strategiju koju poznaje—pokušaće da kontroliše tu neizvesnu situaciju sa anksioznošću, čak i kada ona ne “radi posao” i čini ga mizernim i nesrećnim.

Ulazak u koren anksioznosti

Korov u bašti se čisti ili čupa iz korena. Čišćenje anksioznosti je pokušaj fiksiranja ili kontrole simptoma anksioznosti. Anksioznost će se neminovno vratiti nazad, možda još snažnija i opasnija.

Iza svih briga postoji osećaj koji stoji u centru tih briga. Brige današnjice biće slične brigama sutrašnjice, samo sa drugačijim imenom i maskom. One će sve imati isti koren. Dok neko ne “oljušti” zaštite, odbrane, i kontrole oko toga, ona će nastaviti da cveta i da se meša u sve ostalo.

Dobra vest je da je moguće raditi sa anksioznošću. Kada dođete do korena anksioznosti, možete da formirate odnos sa izvorom vaše patnje. Možete da naučite da bolje živite, da razvijete veštine i izgradite otpornost, tako da anksioznost ima sve manji uticaj na vas. Ljudi često uče dosta o samima sebi i doživljavaju ogroman lični razvoj kada pauziraju i prestanu da se bore sa sopstvenom anksioznošću—i nauče kako da rade i žive sa njom.

Prilagođeno sa: https://psychcentral.com/blog/anxiety-is-not-the-enemy/