“Ja sam takav gubitnik.”

“Ništa ne mogu da uradim kako treba.”

“Tako sam ružan/na.”

Ljudi veoma često brutalno osuđuju i napadaju sami sebe. Kada bi se svi ophodili prema drugima tako loše kao prema sebi, stara biblijska izreka “Ljubi bližnjeg svog kao sebe samog” bi se pretvorila u recept za totalni rat.

Negativna uverenja, gađenje prema sebi, i zašto je to važno

Neprekidna negativna uverenja o sebi mogu se nazvati gađenjem prema sebi, samoosudom, napadom na sebe ili smanjenim samopouzdanjem, ali svodi se na jedan veliki problem: mržnju prema sebi. U najekstremnijem obliku, mržnja prema sebi može naterati ljude da potraže odgovor u drogama, pokušajima samoubistva i drugim samodestruktivnim ponašanjima, kao i nasilju prema drugima.

Ako sebe stalno “prebijate”, ako se gadite samoga sebe, ili na bilo koji drugi način doživljavate mržnju prema sebi, morate znati dve važne stvari: zašto mržnja prema sebi postoji, i šta možete da uradite po tom pitanju.

Zašto mržnja prema sebi?

Mržnja prema sebi skoro uvek potiče iz detinjstva. Trauma  u detinjstvu može da obezbedi “gorivo” za potpirivanje negativnih osećanja prema samome sebi.

Deca veruju onome što čuju od drugih. Ako roditelj kaže detetu da nije dobro, ili da ništa ne može da uradi kako treba, to postaje istina u umu deteta. Potrebno je da dete bude veoma zrelo, pa da kaže sebi: “Nešto nije u redu sa mojim tatom/mojom mamom kada mi govori ove stvari. Odrasle osobe ne bi trebalo da govore ovo deci. Ja sam samo dete.”

Umesto da kaže “Nešto nije u redu sa mojim tatom/mojom mamom”, dete će verovatno pomisliti “Nešto nije u redu sa mnom”. Tako radi dečji um. Deci su potrebni sigurnost i stabilnost. Manje je haotično za dete da misli kako nešto nije u redu sa njim ili njom, umesto da misli kako se ne može osloniti na ljude od kojih zavisi po pitanju hrane, skloništa i preživljavanja.

Ponekad, dete nikada ne čuje lošu reč od roditelja, ali se ipak nekako mržnja prema sebi pojavi kasnije. Ovo se događa kada, iz bilo kog razloga (genetika, sredina, samo loša sreća, itd) dete oseti anksioznost, perfekcionizam, ili druge crte ličnosti koje su povezane sa osećanjima krivice (nabijanje krivice samome sebi) kada se osoba suoči sa strahom, nesavršenošću, ili nekim drugim percepiranim nedostacima.

Trauma, takođe, može da izazove mržnju prema sebi. Osoba se može osećati sigurnije ako napada sebe zbog toga što se desilo, umesto da prihvati da se loše stvari mogu slučajno desiti u svetu—i da mogu da se dese ponovo, bilo kada. Kao rezulat svega toga, mnogi ljudi koji su doživeli seksualno zlostavljanje/napad, rat, ili neku drugu vrstu traume, krive sebe zbog toga što su doživeli, a mržnja prema sebi raste.

Mržnja prema sebi i stid su povezani ali nisu istovetni. Stid može da bude zdrav, jer može da se posmatra kao oruđe uma da nas zaustavi da ponavljamo istu grešku i da razumemo gde smo je napravili. Međutim, veći deo krivice koju ljudi osećaju nije zdravo oruđe za odvajanje dobrog od lošeg. Umesto toga, ona je manifestacije mržnje prema sebi, poruka da kada krenu da pogrešno rade nešto (ili drugačije od očekivanog/željenog), da su oni sami pogrešni, što je procenjivanje i osuda same osobe, umesto samog akta/ponašanja.

Mnogi koji osećaju stid ne mogu da ga povežu sa određenom akcijom ili ponašanjem. Stid je osećanje esencijalnog lošeg kvaliteta koga se ne mogu tek tako otresti i koji ne može tek tako nestati. Često, ljudi koji doživljavaju nezdrav stid osećaju da kada bi ljudi videli njihovu “pravu ličnost”, niko ne bi mogao da ih voli.

Ako shvatite kako se vaša lična mržnja prema sebi oformila, to može da pomogne. Ovo može da vam pomogne i da razvijete saosećanje prema sebi. Bez obzira šta ste uradili ili niste uradili kao dete, bez obzira kakvu ste traumu doživeli, povređeni deo vas zaslužuje ljubav, saosećanje i negu. Bez obzira na sve, vi posedujete unutrašnju dobrotu koja nije pokvarena spoljašnjim događajima, na isti način na koji oblaci mogu da prekrivaju nebo, ali ne mogu nikada da dodirnu sunce.

Lek: saosećanje prema sebi

Postoje mnoge knjige o saosećanju prema sebi. Postoje čitavi sajtovi koji su posvećeni ovoj temi. Takođe, postoji i modalitet psihoterapije koji kultiviše saosećanje prema sebi—zove se psihoterapija usmerena na saosećanje, i koristi neke kognitivno-biohejvioralne principe da razvije u ljudima sposobnost da se smire, prihvate i razumeju sebe.

Zajednička tema svih ovih napora jeste da je saosećanje prema sebi lek za mržnju prema sebi. Kako možete da više saosećate sa sobom? Tokom vremena, vi zaista možete da male klice saosećanja razvijete u velike biljke. Evo nekoliko saveta kako da počnete:

• Razgovarajte sa sobom kao sa nekim do koga vam je stalo. U knjizi Saosećanje i mržnja prema sebi, Teodor Rubin savetuje čitaocima da kažu sebi: “Ophodim se prema sebi kao prema detetu koga volim”. Kognitivno-bihejvioralni terapeuti koriste sličnu tehniku, često pitajući: “Šta bi rekao dobrom prijatelju koji prolazi kroz iste stvari kao i ti?” Ovo su važna pitanja. Ako mrzite sebe, verovatno ćete sebi reći neke stvari koje nikada ne biste rekli drugoj osobi. Šta biste rekli nekoj osobi koja ima iste crte ličnosti kao i vi? Šta biste rekli sebi?
• Prepoznajte da uverenja nisu isto što i istine. Ljudi često veruju u to što govore sebi. Ako mislite da ste gubitnik, to uverenje za vas je apsolutna istina. Pokušajte sledeću bihejvioralnu tehniku: uhvatite, proverite, promenite. Uhvatite sebe kada mislite nešto negativno u vezi sebe. Proverite da li je vaša uznemiravajuća misao tačna. Ako nije, promenite je. Možete da odgovorite svakoj negativnoj misli. Izazovite je. Budite advokat odbrane kada “tužilac” u vašoj glavi počne da govori.
• Prihvatite koncept “dovoljno dobro”. Mnogi misle kako bi trebalo da budu savršeni—nikada besni, uvek velikodušni, nikada kritični, uvek u pravu, i tako dalje. Ova očekivanja negiraju da je nesavršenost deo ljudske prirode. Ako ste jedan od onih koji imaju suviše visoka očekivanja od sebe, zapitajte se “koliko je dovoljno dobro?”
• Razmislite o religiji i duhovnosti. Mnoge religijske i duhovne tradicije se fokusiraju na uverenje da su ljudi puni nedostataka, ali da su inherentno dobri. Ova uverenja mogu da služe kao melem za napaćenu dušu. Prakse meditacije i trezvenoumlja, takođe, mogu da pobude osećanja saosećanja prema sebi, kao i ljubavi i ljubaznosti prema drugima.
• Ako sebe mrzite zbog grešaka koje ste napravili, popravite se. Možete ovo da čitate i da pomislite: “Ovo se ne odnosi na mene. Uradio/la sam nešto tako grozno da je to neoprostivo”. Prvo, ma koliko da osuđujute sebe, razmislite da li biste isto tako osuđivali—licem u lice—nekoga drugog koji to isto radi. Ako ne biste to uradili, onda verovatno niste fer prema sebi. Možda ste stvarno uradili nešto grozno. Ako ne možete da to ispravite u odnosu sa drugom osobom ili ljudima koje ste povredili, uradite nešto dobro nekome drugom. Prebijanje sebe nikome neće doneti ništa dobro. Učiniti nešto dobro nekom drugom, ili uzeti učešće u nekom velikom pokretu, ne samo da pomaže drugima, nego pomaže i vama—i može da vodi do opraštanja sebi. 
• Pokušajte sa psihoterapijom. Dobar i saosećajan terapeut može vam pomoći da pobudite saosećanje prema sebi i da bolje razumete korene vaše mržnje prema sebi.

Prilagođeno sa: https://www.goodtherapy.org/blog/how-to-turn-self-hatred-into-self-compassion-1112135