Bes može da bude izrazito snažna emocija, a može da bude i toksičan i opasan. Takođe, bes može da bude zarazan. Napad besa kao eksploziju emocija  je veoma teško kontrolisati. Kada ste blizu osobe koja doživljava bes, veoma je teško postaviti se i na ispravan način se ponašati u toj nezavidnoj situaciji.

Dakle, kako napadi besa zapravo izgledaju?

Osećanja besa mogu da budu veoma fizička. Ovo znači da možemo da osećamo bes u raznim delovima tela, što pojačava percepciju da je bes nešto veoma “stvarno” i da moramo da nešto uradimo povodom toga—da moramo da se ponašamo na određeni način. Jaki  napadi besa su obično praćeni nevericom osobe koja ih doživljava. On ili ona (ali i svi u neposrednoj blizini) ne mogu da poveruju u to što se dogodilo. Obično imaju osećaj kao da je neko drugi bio tamo—skoro kao da je to neka druga osoba doživela. Ponekad ljudi koji su imali napad besa izveštavaju o periodu “privremenog ludila”, posle koga se osoba vraća u svoje normalno, redovno stanje.

Obično je bes koji osoba oseća neka vrsta mehanizma odbrane. Manje je očigledno da su napadi besa motivisani potrebom da zaštitimo sebe od nečega što je više preteće. Na primer, kada neko oseća da je njegova/njena slika o sebi narušena, može da reaguje besom da bi zaštitio/la svoj krhki osećaj sopstva u tom trenutku, a tako izbegavajući  osećanja stida, odbacivanja, usamljenosti itd. Ovo je razlog zbog koga napadi besa mogu biti doživljeni kao izlivi “pravedničkog gneva” od strane osobe koja ih ima—oni se mogu osećati kao da imaju prirodno “pravo” na svoj bes.

Još jedan mogući izvor besa je potiskivanje. Nema ničeg lošeg u besu—ovo je savršeno prirodna i normalna emocija. On može biti reakcija na nekoga ko nas tlači ili nam smeta, a može biti i izraz naše potrebe da postavimo granice prema toj osobi. Bes je takođe signal da nešto “nije kako treba” i da bi trebalo da preduzmemo određene korake kako bismo to ispravili, uključujući i napuštanje problematične situacije.

Međutim, bes nije socijalno prihvatljiva emocija. Zbog toga, mi često negiramo i potiskujemo bes, pokušavajući da ga “izbacimo” iz svesnog dela ličnosti. Radeći tako nešto godinama, mi štetimo sami sebi i ovakva praksa može da postane izuzetno opasna za naše lično blagostanje, zbog toga što su potisnuta osećanja još uvek tu, želeći da izađu napolje. Ovo je možda razlog zašto napadi besa su skoro uvek veoma snažni i van kontrole pojedinca. Osećanja koja su prethodno bila u nesvesnom su se napokon oslobodila, u svom sjaju i veličini, i pronašla svoj izraz u napadu besa.

Bol odbacivanja je takođe često asociran sa besom. U ranom detinjstvu, mi učimo kako da se nosimo sa određenim situacijama kada naše potrebe nisu zadovoljene. Ako ovo ne radimo na pravi način, možemo razviti disfunkcionalne obrasce ponašanja kada smo odbacivani, a to vodi neprikladnom ponašanju u mnogim društvenim situacijama. Ovo može predstavljati veliki problem u vezama, iz očiglednog razloga: duboke intimne veze između ljudi su takođe mesto visokog rizika za osećanja odbačenosti i napuštenosti.

Hajde sada da pogledamo detaljnije svaki od faktora koji su povezani sa napadom besa:

1. Odbrana. Naš lični osećaj identiteta je uvek u pitanju kada smo u interakciji sa drugim ljudima. Mi moramo da validiramo sliku o sebi sve vreme dok “pregovaramo” sa drugima u brojnim interakcijama: mi nekada validiramo naša sržna uverenja, a nekada ne. Drugi ne moraju nužno da misle o nama ono što mi mislimo. Ali, poenta ovoga je da je to uvek neki proces pregovaranja. Ljudi koji imaju problema sa napadima besa često imaju nisku toleranciju na frustraciju i invalidaciju. Oni impulsivno reaguju besom i ne žele da razumeju suptilne nijanse u međuljudskim odnosima i interpersonalnim značenjima. Napadi besa štite njihov fragilni osećaj sopstva, jer da nisu besni, oni bi morali da dožive osećanja koja su, iz njihove perspektive, mnogo gora od besa.
2. Potiskivanje. Potiskivanje je mehanizam odbrane koji je opisao Frojd, a dešava se kada osoba potiskuje misli i emocije koje nisu prijatne ili koje mogu voditi ka anksioznosti. Bes prema drugima obično nije socijalno prihvatljiva emocija, te je ovo često razlog zbog koga mora biti potisnut.
3. Odbacivanje. Ako nismo stvorili zdrave funkcionalne obrasce interakcije tokom detinjstva, onda postaje izuzetno teško da se nosimo sa odbacivanjem kao odrasli ljudi. Kada je neko odbačen, on/a oseća strah od samoće i napuštanja. Napad besa je onda intenzivan odgovor na takva osećanja, gde osoba ne želi da prihvati sadašnju situaciju (npr. zahtev za razvod zbog bračnih problema i emotivne hladnoće).

Napokon, šta uraditi po pitanju napada besa? Kako ih umanjiti?

1. Prvo, važno je identifikovati spoljašnje i unutrašnje okidače: ljude, situacije, određene misli i osećanja, itd. Primećivanje i svesnost onoga što okida bes nam pomaže da ostvarimo viši stepen kontrole nad besom. Posle određenog perioda, osoba može da nauči nove ponašajne obrasce koji su zdraviji i funkcionalniji. U psihoterapiji, mi pokušavamo da dođemo do izvora besa (na primer, radimo na traumama iz detinjstva), i da pronađemo novi način kako da se ophodimo prema sebi i drugima. Onda osoba može da nađe nove načine rada sa besom, koji nije “loša stvar” sam po sebi.
2. Jedna od najvažnijih razlika je ona između agresivnog i asertivnog ponašanja. Za razliku od agresivnih obrazaca ponašanja, biti asertivan znači izražavati svoje emocije i potrebe na jasan i racionalan način, ne povređujući druge. Asertivnost znači i izražavati/komunicirati svoje potrebe na jasan način i znati/prepoznati kako te potrebe mogu biti zadovoljene. Pronaći asertivne načine za izražavanje besa je moćan lek za napade besa.
3. Praksa pune svesnosti i relaksacija može mnogo da pomogne. Disanje i opuštanje nekoliko minuta dnevno je dobar način da se smirite. Duboko disanje je takođe dobra strategija da promenite svoj biološki odgovor—ono utiče i na um i na telo, istovremeno. Vizuelizacija može takođe mnogo da pomogne. Praktikovanje joge, taičija i či gonga je odlično za uspostavljanje ravnoteže uma i tela.
4. “Ne donositi zaključke prebrzo i ishitreno” je nova perspektiva koju možemo da razvijemo tokom vremena. Napadi besa su impulsivni i ljudi najčešće nisu svesni šta ih okida i zašto se tako ponašaju. Tako, kada postanu svesni svojih nesvesnih misli, oni takođe postaju svesniji svog ponašanja generalno, ostavljajući tako manje prostora za impulsivno reagovanje. Onda reaguju na događaje sa više smirenosti, dok uče nove modalitete interakcije sa ljudima.

Napadi besa dolaze u mnogim formama, praveći probleme za osobu koja pati od njih, kao i za njeno socijalno okruženje. Na ovo bi trebalo obratiti dužnu pažnju što pre moguće, sa opreznim stavom, ali otvorenim umom. Psihoterapija je proces koji otkriva nesvesne slojeve uma koji postoje ispod ponašanja koje svi mogu da vide. Nekada je napredak spor i promene se dešavaju polako, ali na kraju je dobro biti strpljiv i terapijski ishod može biti veoma povoljan, jer osoba koja ima probleme sa napadima besa može da pronađe i usvoji nove obrasce interakcije sa ljudima i da reši svoje nagomilane probleme.

Prilagođeno sa: https://vladimirmusicki.com/2018/01/04/rage-attacks-where-do-they-come-from/