Beznađe je emocija koju karakteriše gubitak nade, optimizma i strasti. Individua koja se oseća beznadežno često nema nikakva očekivanja u vezi napretka u budućnosti.

Šta je to beznađe?

Beznađe je moćna emocija koja često doprinosi mračnom i sniženom raspoloženju, i može na negativne načine da utiče na percepciju sebe, drugih ljudi, ličnih okolnosti i celog sveta oko sebe. Često se dešava da beznađe ima značajan uticaj na ponašanje, kao i na mišljenje pojedinca o budućnosti.

Osećanja beznađa mogu često da vode ka gubitka interesovanja za važne objekte, aktivnosti, događaje, ili ljude. Osoba koja se oseća beznadežno možda neće više vrednovati stvari kao važne. Ova emocija je često asocirana sa nedostatkom inspiracije, kao i osećanja bespomoćnosti, nemoći, ostavljanja, zarobljeništva, opresije i izolacije. Brojne studije su pokazale da je beznadežnost čvrsto povezana sa lošim mentalnim i fizičkim zdravljem.

Uzroci beznadežnosti

Beznadežnost može da bude simptom mnogih problema sa mentalnim zdravljem, ili mogu da se dese kada je osoba obeshrabrena nezadovoljavajućim, stresnim i negativnim životnim događajima.

Jedna anketa, sprovedena među 1000 ljudi koji su imali dijagnozu psihijatrijskog poremećaja, pokazali su da neke poruke beznadežnosti mogu da potiču iz sistema/institucija mentalnog zdravlja. Oko 41 procenata ispitanika su dobili poruku od profesionalaca da je oporavak nemoguć, i pored činjenice da su mnogi pojedinci, uključujući i one koji imaju ozbiljne psihičke probleme i emocionalni bol, uspeli da postignu viši kvalitet života i ličnog blagostanja. Oko 69 procenata ovih ljudi je kasnije navelo da se ili u potpunosti ili delimično oporavilo.

Kako beznadežnost može da utiče na mentalno zdravlje?

Beznađe je simptom mnogih ponašajnih problema i mentalnih poremećaja, uključujući depresiju, anksioznost, bipolarni poremećaj, poremećaje ishrane, posttraumatski stres, bolesti zavisnosti, i suicidalnu ideaciju. Mnogi ljudi koji su iskusili beznađe mogu da imaju depresiju ili neke druge mentalne probleme. Osećanja beznadežnosti koja se pojavljuju sa npr. depresijom mogu da vode ka mislima o samoubistvu.

Beznadežnost se ne dešava uvek u kontekstu određenog poremećaja, ali šta god da je uzrok, osećanja beznadežnosti mogu da budu veoma uznemiravajuća. Ne samo da ova emocija ozbiljno oštećuje opšte lično blagostanje i mentalno zdravlje, kao i ličnu stabilnost, nego može i da utiče na smanjenu motivaciju da se potraži pomoć.

Ljudi koji su iskusili beznađe mogu da daju ovakve izjave:

• Moja situacija se nikada neće popraviti.
• Ja nemam budućnost.
• Niko ne može da mi pomogne.
• Želim da odustanem od svega.
• Sada je kasno za sve.
• Nema nade.
• Nikada više neću biti srećan/srećna.

Skala beznadežnosti

Godine 1974, dr. Aron Bek je dizajnirao Bekovu skalu beznadežnosti (Beck Hopelessness Scale, BHS), sa ciljem da kvantifikuje osećanja bespomoćnosti tako što će ispitati misli osobe i uverenja o budućnosti. BHS ili BSB, koja je bila osmišljena za ljude preko 17 godina starosti, postoji u vidu ankete u kojoj postoji 20 izjava o kojima se ispitanik izjašnjava da li su tačne ili netačne.

Odgovori na ove izjave se koriste kako bi se izmerila tri primarna aspekta beznadežnosti: osećanja u vezi budućnosti, smanjenje motivacije, i očekivanja. Bekova skala beznadežnosti takođe može biti korišćena kao mera rizika od suicida, sa ljudima koji pate od depresije, a prethodno su već pokušali samoubistvo.

Terapija za beznadežnost

Beznadežnost može da bude drugačija od inhibirane ili sputane motivacije, nedostatka interesovanja, negativnih misli o budućnosti, ili negativnom percepcijom sebe. Ova osećanja mogu da se pogoršaju u zavisnosti od raspoloženja.

Kognitivna terapija, koju je takođe osmislio Bek, pokazala se kao efektivan tretman za iskustvo beznađa. Ovaj tip terapije cilja na negativne misli osobe i njene pretpostavke. Kognitivna terapija zahteva od klijenta da pažljivo analizira validnost svojih pretpostavki, ali ljudi koji se osećaju beznadežno često mogu da imaju otpor prema ovom pristupu. Ipak, terapeut može da prevaziđe ova barijere tako što će raditi sa osobom na izražavanju osećanja, često se fokusirajući na pojačavanje samopouzdanja.

Brojna istraživanja su pokazala da psihoterapija može da pomogne ovim ljudima da ponovo dobiju nadu i postignu trajno lično blagostanje.

Prilagođeno sa: https://www.goodtherapy.org/blog/psychpedia/hopelessness