Neuronauke imaju zanimljive rezultate istraživanja o psihopatiji.

Počećemo sa razjašnjenjem pojmova, kako bi rasčistili terminološku zbrku oko reči “sociopata” i “psihopata”: početkom 19. veka, doktori koji su radili u duševnim bolnicama uočili su da neki pacijenti, koji su na prvi pogled izgledali normalno, imali nešto što je tada bilo označeno kao “nedostatak moralnosti” ili “moralno ludilo”, u tom smislu da nisu posedovali osećaj za etiku ili prava drugih ljudi.

Termin “psihopatija” je prvi put primenjen negde oko 1900. Termin je promenjen u “sociopatija” 1930.-ih, kako bi se naglasila šteta po društvo.

Danas, istraživači su se vratili terminu “psihopata”. Neki koriste ovu reč da označe nešto ozbiljniji poremećaj, koji je povezan sa genima, a sa kojim se povezuju opasniji pojedinci, dok se reč “sociopata” i dalje koristi za manje opasne ljude za koje se smatra da su više proizvod svoje okoline, uključujući njihov odgoj. Drugi istraživači su napravili razliku između “primarnih psihopata”, za koje se smatra da imaju genetske predispozicije, i “sekundarne psihopate”, za koje se smatra da su više proizvod svoje okoline.

Trenutni pristup definiciji sociopatije i sličnih pojmova je korišćenje liste kriterijuma. Prvu takvu listu je napravio Hervey Cleckley, koji je bio poznat kao prva osoba koja je istraživala psihopate koristeći moderne istraživačke tehnike. Svako ko bi se uklopio u te kriterijume bi se smatrao psihopatom ili sociopatom.

Postoji nekoliko takvih lista koje su u upotrebi. Najčešće korišćena je Revidirana ček-lista psihopatije (Psychopathy Checklist Revised—PCL-R). Autori Lilienfild i Andrews su razvili alternativnu verziju 1996. koja se zove Inventar psihopatske ličnosti (Psychopathic Personality Inventory—PPI). Priručnik koji psihijatri i psiholozi koriste, Dijagnostički i statistički priručnik mentalnih poremećaja (DSM), uključuje kategoriju “antisocijalni poremećaj ličnosti”, a Svetska zdrastvena organizacija prepoznaje sličan poremećaj koji se zove “disocijalni poremećaj ličnosti”. Gruba procena je da je 1 od 5 osoba sa ovim poremećajem psihopata.

Ako kombinujemo ove liste kriterijuma, možemo da dođemo do sledećih sržnih karakteristika:

1. Odsustvo brige za druge ljude

PCL lista opisuje psihopate kao bezosećajne prema drugima i da nemaju empatiju, crta koja se još naziva i “hladnokrvnost”. Kriterijum za disocijalni poremećaj ličnosti uključuje “nedostatak obzira prema osećanjima drugih ljudi”.

Nekoliko linija istraživanja sugerišu da postoji biološka osnova za ovakvu prirodu psihopata. Za većinu, briga o drugima je zasnovana na emocijama. Postoje nalazi koji ukazuju na to da psihopate imaju slabe veze između različitih komponenata u mozgu koje su zadužene za emocije. Ovi prekidi veza su odgovorni za to što emocije ne mogu da se dožive na dubokom nivou. Psihopate nisu dobri u prepoznavanju straha na licima drugih ljudi.

Emocija gađenja takođe igra važnu ulogu u našem osećaju za etiku. Mi smatramo da su određena neetična i nemoralna ponašanja ujedno i odvratna: ovo nas drži na distanci od njih i takođe uključuje brzinsko neslaganje sa takvim ponašanjima. Ali, psihopate imaju veoma visoku granicu za gađenje, kao što pokazuju merenja njihovih reakcija na odvratne fotografije unakaženih lica i kada su izloženi veoma neprijatnim mirisima.

Jedan novi talas istraživanja koji obećava je zasnovan na otkriću neuronskih mreža u mozgu koje su zadužene za razumevanje uma drugih ljudi. Ova mreža je nazvana “podrazumevajuća mreža” (pošto takođe izvršava i neke druge zadatke i radi veći deo vremena dok smo budni), a uključuje klastere nekoliko različitih delova korteksa mozga. Prve studije su pokazale “aberantnu funkcionalnu konektivnost” između različitih delova mreže, kao i smanjenu zapreminu u nekim od krucijalno važnih delova neuralnih mreža.

2. Plitke emocije

Psihopate, ali i sociopate u nekoj meri, pokazuju nedostatak ili manjak emocija, pogotovo socijalnih emocija kao što su stid, krivica i sramota.

Istraživač Cleckley je rekao da su psihopate sa kojima je bio u kontaktu pokazivale “opšte siromaštvo u glavnim afektivnim reakcijama”, kao i “nedostatak kajanja i stida”. PCL opisuje psihopate kao “emocionalno plitke” i kao osobe koje pokazuju nedostatak krivice. Psihopate su na lošem glasu po tome što ne osećaju strah. Kada su drugi ljudi stavljeni u eksperimentalnu situaciju u kojoj predviđaju da će se nešto bolno desiti, kao što je relativno blag električni šok ili umeren neprijatan pritisak na zglobu, određena neuralna mreža u mozgu se aktivira. Normalni ljudi će takođe pokazati jasan odgovor protoka električne energije na koži, koji je proizvod lučenja znojnih žlezda. Kod psihopata, međutim, ova neuralna mreža nije aktivna, i nema dokaza o odgovoru električne provodljivosti kože.

3. Nedostatak odgovornosti

Prema Cleckleyju, psihopate pokazuju nemogućnost da se drugi oslone na njih—PCL lista to označava kao “neodgovornost”, a PPI lista opisuje psihopate kao ljude koji koriste “eksternalizaciju krivice”, to jest, oni krive druge za stvari koje su njihova krivica. Oni mogu da priznaju krivicu kada su “saterani u ćošak”, ali pri tom ne pokazuju stid ili kajanje, kao ni volju/sposobnost da promene buduća ponašanja.

4. Neiskren govor

Kod psihopata postoji trend prema obezvređivanju samog govora, tako što govor koriste kako bi “napumpali” ili izokrenuli sve prema njihovim sebičnim potrebama. U PCL listi se ovo naziva “površinski šarm”, Cleckley ovo opisuje kao “neiskrenost” i “patološko laganje”. Kriterijumi za antisocijalni poremećaj ličnosti obuhvataju “varanje drugih ljudi zbog lične koristi ili uživanja”. Jedan zabrinut otac mlade žene koja je sociopata je rekao: “Ne mogu da je razumem, koliko god se uporno trudio. Nije da je ona loša ili da želi da učini nešto pogrešno. Ona može da laže a da ne trepne, a kada je uhvatimo u najvećim lažima, ona izgleda kao da nema nikakvih problema sa sobom i svojim umom”. Ovo uobičajeno korišćenje reči može biti do nečega što istraživači zovu “plitko korišćenje značenja reči”. Psihopate ne pokazuju diferencijalne odgovore mozga na emocionalne reči u odnosu na neutralne reči koje nisu emocionalno obojene. Oni takođe imaju probleme da razumeju metafore i apstraktne reči.

5. Preterana samouverenost

PCL lista opisuje sociopate kao ljude koji poseduju “grandiozan osećaj vrednosti”. Cleckley govori o hvalisavosti pacijenata sa kojima radi. Hare opisuje jednog zatvorenika-psihopatu koji je verovao da je prvoklasni plivač.

6. Uzan opseg pažnje

Prema Newmanu, sržni deficit u psihopatiji je nedostatak koji on zove modulacija odgovora. Kada je većina nas angažovana na nekom zadatku, mi možemo da menjamo aktivnost i moduliramo svoje odgovore—a to zavisi od relevantnih perifernih informacija koje se pojavljuju kada zadatak počinjemo da obavljamo.

Kod psihopata naročito postoji deficit u ovoj sposobnosti, a ovo može da objasni njihovu impulsivnost, karakteristiku koja se pojavljuje u nekoliko listi kriterijuma, kao i njihove probleme sa pasivnim izbegavanjem i obradom emocija.

Pažnja usmerena na centralne događaje u našem vidnom polju je pod voljnom kontrolom, ali pažnja koja je difuzna i delimično usmerena na periferiju dešavanja nije pod voljnom kontrolom. Međutim, ova “periferna pažnja” može da na kratko zarobi “centralnu pažnju”, kada pokret na periferiji našeg vizuelnog polja privuče našu pažnju. Psihopate imaju probleme sa korišćenjem “centralne pažnje” kako bi obezbedili dovoljno prostora za informacije koje aktiviraju “perifernu pažnju” tokom nekog zadatka.

Ovaj proces se dešava skoro automatski kod većine ljudi. Kada lovac traži divljač u šumi, zec koji skakuće po periferiji njegovog vidnog polja će momentalno zaokupiti njegovu pažnju. Centralni procesi pažnje nadgledaju polje gde će se pažnja rasporediti i gde će se rešiti potencijalni konflikti. Klasičan pristup merenju ovoga je Stroopov zadatak, gde se ispitanicima zada čitanje obojenih reči koje su odštampane u nekoj boji različitoj od značenja te reči: na primer, reč “crveno” odštampana je u plavoj boji. Nekoliko istraživanja je pokazalo da psihopate imaju mnogo bolje rezultate na ovom testu od većine drugih ljudi.

7. Sebičnost

Cleckley govori o psihopatama koji pokazuju “patološku egocentričnost i neposobnost za ljubav”, što je potvrđeno u PPI listi kriterijuma egocentričnosti. PCL lista spominje “parazitski životni stil”.

8. Nesposobnost planiranja budućnosti

Cleckleyjevi pacijenti koji su psihopate pokazuju “nemogućnost da slede bilo kakav životni plan”. Prema PCL listi, psihopate pokazuju “nedostatak realističnih dugoročnih ciljeva”, dok ih PPI opisuje kao osobe koje pokazuju “bezbrižno odsustvo planiranja”.

9. Nasilje

Kriterijumi za disocijalni poremećaj ličnosti uključuju “veoma nisku toleranciju na frustraciju i nizak prag za agresivne obrasce ponašanja, uključujući i nasilje”. Kriterijumi za antisocijalni poremećaj ličnosti uključuju irititabilnost i agresivnost, kao što je indikovano obrascima fizičkih napada i obračuna koji se iznova ponavljaju.

Filozofi takođe mogu da pomognu ovde, jer su pisali o ulozi rezultata svih ovih istraživanja u našim naporima za izgradnju etičnog društva. Nekoliko pitanja mora biti postavljeno: Šta mogućnost da je psihopatija genetska govori o ljudskoj prirodi? Koje korake možemo da preduzmemo kako bismo “ispravili” psihopate, i koji su to najetičniji koraci? Ako je istina da psihopate imaju oštećen ili abnormalan mozak, da li ih možemo smatrati odgovornim za njihovo ponašanje? Da li postoje stepeni psihopatije, tako da normalni ljudi mogu da poseduju psihopatske crte?

Prilagođeno sa: https://www.psychologytoday.com/us/blog/mindmelding/201706/9-clues-you-may-be-dealing-psychopath