Neka jela su puna senzornih iskustava i čulnih užitaka. Razne verzije paste, na primer, pasta karbonara, sa savršenim prelivom mogu da naprave fantastično zadovoljstvo onima koji uživaju u ovakvoj vrsti hrane. Mirisi, hrskavost, ukusi—sve se to spaja u jedno divno gastronomsko čudo. Kako bi bilo lepo da možemo stalno da uživamo u ovakvoj ishrani!

Na žalost, potpuna predanost čulnim zadovoljstvima često vodi u skraćen životni vek i probleme sa zdravljem. Da, kako bi bili zdravi, ne možemo samo da jedemo predivno ukusnu hranu. Nekada moramo da jedemo “dosadnu” hranu, kao što je spanać. Iako može da zaista bude “dosadan”, jer mu fali dubina ukusa i čulnih zadovoljstava paste karbonare, spanać ima brojne nutritivne sastojke. Zato, iako možda nije prva namirnica na našoj listi za danas, bilo bi dobro da je redovno konzumiramo. Uteha u tome je da smo se pobrinuli za svoje telo, iako možda nismo najviše što možemo uživali u tom procesu.

Psihoanalitičar Wilfred Bion je napravio analogiju, rekavši da ljudska duša ima potrebu za istinom na isti način na koji ljudsko telo ima potrebu za hranom sa nutritivnom vrednošću. Ljudi često dolaze na terapiju predstavljajući probleme koji su nastali, bar u jednom delu, zbog prekida veze sa ličnom istinom—njihovim iskrenim, prirodnim mislima, osećanjima i percepcijama.

Sile unutar njihovih ličnosti ih sprečavaju da imaju iskren i prodoran pogled na sebe i svoje živote, a to može da ih spreči da jasno vide i uče iz životnih iskustava. Što terapeut više može da bude autentično prisutan i istinit sa njima, to više može da im pomogne da vide, dožive i uče istinu svog života. Ovaj proces deljenja istine zajedno izgleda da neguje lični razvoj i terapeuta i osobe na terapiji.

Međutim, ako je istina hranljivi sastojak duše, neke istine su više kao nezdrava hrana, dok su druge više kao zdrava hrana. U ličnoj terapiji svakog psihoterapeuta, svi profesionalci su nabasali na neke svoje istine koje je bilo teško “progutati”—istine koje je bilo teško uzeti sa tanjira i svariti—ali to je bilo nužno kako bi završili terapijski proces i bili spremni da rade sa klijentima. Tako i mi terapeuti naučimo da održavanje veze sa ovim manje prijatnim istinama je ključno za naše lično blagostanje.

Dakle, koje su prednosti od konzumiranja psihološkog spanaća?

Učiti kako podneti bol i anksioznost

Jedan od najvažnijih zdravih psiholoških obroka koje moramo pojesti jeste suočavanje sa sledećom istinom: od rođenja do smrti, bol i anksioznost su neodvojivi delovi života. Dokle god budete imali nervni sistem, doživljavaćete bol i anksioznost. Ipak, tokom terapijskog procesa, mi možemo ublažiti anksioznost i čak je naterati da “nestane”.

Mnogi od nas dolaze na psihoterapiju sa nadom (čitajte: fantazijom) da će krajnji ishod biti neka vrsta pročišćenja u kome ćemo na neki način prevazići svoju ljudskost i nećemo više patiti od anksioznosti i bola do kraja života. Ali, istina je potpuno drukčija: ma koliko samoaktuelizovani mi bili ili postali, život će nastaviti da nas pogađa i naša osećanja će se definitivno komešati iznova i iznova. Pa, ako terapija ne može da nas načini imunima na bol i anksioznost, čemu onda sve to?

Realistično obećanje terapije je da će ona pojačati naše sposobnosti da bez osude podnesemo i prihvatimo sopstvena osećanja, i da će nam pomoći da živimo sa njima i učimo od njih. Ako su bol, anksioznost i druge emocije samo prirodan deo ljudskog življenja, da li možemo da naučimo da budemo voljni učesnici u iskustvu koje nam život donosi svaki dan? Da li možemo da naučimo lekcije našeg bola (“Uh, to boli. Možda neću to uraditi sledeći put.”) i da čujemo poruke koje nam naša anksioznost šalje (“Dolaziš blizu nečeg novog; da li ćeš se suočiti sa tim ili ćeš ponovo to izbegavati?”)

Kada prestanemo da odbijamo ili pročišćavamo život, kao i kada prihvatimo te manje prijatne i manje “ukusne” životne istine, počećemo da prevladavamo životne situacije na realističniji način.

Mi nikada ne možemo da “stignemo” negde

Ovo takođe nije preterano “ukusna” istina za varenje. Mnogo je ukusnije reći: “Jednog dana ću sve shvatiti i sve će konačno biti savršeno”. Na žalost, to je laž. Proces u kome se stalno suočavamo sa nizom novih izazova (i učimo iz njih) je nešto što nas prati od rođenja do smrti, tako da je dobro prihvatiti manje prijatnu istinu, a to je da mi nikada “ne stižemo” na neku finalnu destinaciju.

Naravno, svi mi imamo sjajne trenutke postignuća i neverovatnih uvida, i onda pravimo napredak u ličnom razvoju. To je sigurno tako. Međutim, izgleda da sa svakim novim uspehom i uvidom, nova pitanja se postavljaju i novi izazovi se otkrivaju. Suočavajući se sa ovim pitanjima i izazovima, povećava se verovatnoća da budemo anksiozni i da se vratimo na stare načine prevazilaženja problema—koji više nisu dobri po nas.

Ma koliko postali “zdravi”, kada imamo loš dan, mi lako možemo da se vratimo na “najgori stari self”, odnosno ponašanja koja smo odavno “prevazišli”.

Da li ćemo ostati “najgora verzija sebe” onoliko vremena koliko i ranije? Verovatno ne. Najbolje što možemo da uradimo je da prihvatimo to, jer zbog jedinstvene životne priče, svaki pojedinac će imati neka lažna “ostrva nade” ili utočišta kada se oseća anksiozno.

Terapija nas izaziva tako što nam nudi okvir u kome mi nikada ne stižemo na neku finalnu destinaciju, odnosno, da smo uvek u opasnosti da “skliznemo” u naše ranije verzije sebe. Na taj način smo svi ranjivi i to je jedna od stvari koja nas čini ljudima. Ako to možemo da prihvatimo, možda možemo da se suočimo i budemo prisutni sa svojom “najgorom verzijom sebe”, nudeći sebi saosećanje i oproštaj—učeći iz grešaka i sopstvenih nesavršenosti, mi rastemo.

Moraćete da sami obavite veći deo posla

Još jedna “ukusna” istina terapije je da će nas terapeut na neki način “popraviti”. U ovoj fantaziji, mi bi samo trebalo da iznesemo svoju priču, a terapeut će imati dobar recept za nas: napraviće pravu smesu po toj recepturi i mi ćemo se osećati bolje.

Naravno, ima zrno istine u ovome—dobar terapeut će definitivno imati neke ideje kako da pomogne—ali evo gde je psihološki spanać: terapeutovo znanje i tehnike mogu da vam pomognu samo ako uzmete aktivno učešće u svemu tome.

Hirurška perspektiva na psihoterapiju, ideja da će terapeut uraditi nešto za vas, dok ste vi pasivni, veoma je popularna i čini se “ukusnom”. Pa ko to želi da naporno radi i da se suoči sa anksioznošću i mnoštvom neprijatnih emocija koje će se sigurno pojaviti kada pokušavamo da promenimo svoj život?

Ipak, pošto je promena načina na koji se ophodimo prema sebi—tako što praktikujemo saosećanje prema sebi, pokušavajući da mislimo o svojim emocijama, i izazivajući samodestruktivne navike—jeste, po definiciji, aktivnost, ovaj pasivan pristup terapiji neće raditi. Međutim, ako ste voljni da pojedete svoj psihološki spanać i da uzmete aktivnu ulogu u terapiji, da uradite onaj posao za koji ste mislili da bi terapeut trebalo da da završi, vi ćete izgraditi kapacitet za suočavanje sa životnim izazovima.

Učenje i rast bole

Bol je rast. Bol je razvoj. Bol je jednostavno bol.

Možemo da zaodenemo razvojni bol u upadljive slogane, i možemo da se fokusiramo na to kako će dobro biti kada jednom bol nestane i kada “porastemo”, ali ne možemo poreći da su svakodnevni terapijski rad i razvoj nabijeni stvarnim bolom. U psihoterapiji, mi se suočavamo sa gubicima koje život nanosi i koje smo naneli sami sebi. Suočavamo se sa bolom neuspeha ostvarenja sopstvenih ciljeva. Suočavamo se sa bolnim uvidima da su promena i razvoj spori procesi na kojima ćemo uvek morati naporno da radimo. Suočavamo se sa bolnom smrću naših velikih nada o tome kako ćemo se “pročistiti” i “sve srediti” na terapiji. Ova lista ide u nedogled.

Ali, suočavajući se sa ovim velikim bolom, i prihvatajući ga kao neizostavni deo života i učenja, počinjemo da učestvujemo u sopstvenom životu. Mi odbacujemo fantazije o brzinskim rešenjima koji će nas učiniti savršenim, “neprobojnim” i neranjivim, i spremni smo da prihvatimo život takav kakav je.

Da li će ovo uvek biti “ukusno” iskustvo?

Sigurno neće. Ali će uvek biti stvarno i istinito—što smo otvoreniji prema stvarnom bolu života, bićemo i otvoreniji ka istinskoj i stvarnoj lepoti koja nam je dostupna. Možemo to nazvati usputnom posledicom konzumiranja psihološkog spanaća.

Zaključak

U svetu koji obećava brzinska rešenja i savršene ishode (svaki put), često smo u iskušenju da ne konzumiramo psihološki spanać koji bi nam pomogao da realističnije sagledamo situaciju, umesto da podležemo sloganima “pozitivnog mišljenja”, instrukcijama samopomoći ili “hakovima za anksioznost”. Izgleda da kada hranimo sebe lažima, naša duša i um postaju bolesni.

Doživljavajući ukus manje ukusne realnosti koja je zasnovana na usponima i padovima, kao i učenju iz ovih situacija, mi na terapiji možemo da nahranimo dušu i um, a to će svakako ojačati naš kapacitet da se suočimo sa novim usponima i padovima.

Da li će uvek biti sve super-ukusno?

Neće.

Da li ćemo uvek oduševljeno tražiti novu dozu psihološkog spanaća?

Definitivno ne.

Ali naša otpornost, naša sposobnost da prevladamo teške trenutke i da učimo iz njih, će se povećati zajedno sa našom sposobnošću da više prihvatimo lične istine, bez obzira koliko jesu ili nisu ukusne.

Prilagođeno sa: https://www.goodtherapy.org/blog/psychological-spinach-building-resilience-by-embracing-your-truth-0703174