Trauma proizvodi emocije, i ako ne obradimo te emocije u trenutku kada se trauma dogodi, one ostaju “zaglavljene” u našem umu i telu. Umesto isceljenja od događaja koji nas je ranio, trauma ostaje u našem telu kao energija u nesvesnom, utičući na naš život dok je ne otkrijemo i ne obradimo na pravi način. Zdrav protok i obrada uznemiravajućih emocija, kao što su bes, tuga, stid i strah, jeste od esencijalne važnosti za isceljenje od traume iz detinjstva kada postanemo odrasli ljudi.

Najzdraviji odgovor na emocionalne rane iz detinjstva jeste i najređi: kada se trauma prvobitno dogodila, mi prepoznajemo kakvu je povredu učinila našem osećaju sopstva, osećamo emocije koje prirodno teku iz toga, i onda shvatamo da povreda ne govori ništa lično o nama—samim tim, ne moramo da stvaramo negativna značenja oko toga i možemo da sve to pustimo.

Ali, zbog toga što su emocije poput besa i tuge bolne—i pošto plakanje ili uteha drugog često nije socijalno prihvatljiva—ovaj proces se ne dešava automatski. Umesto toga, mi možemo da potiskujemo emocije, umesto da ih osećamo i obrađujemo. Kada smo bili deca, ovaj proces je bio još teži i zahtevniji. Ono što osećamo kao ubod komarca kada smo odrasli ljudi—na primer, uvreda zbog nečijeg izgleda koju lako možemo da odbacimo u 40.-oj godini—dete može da doživi kao ubod nožem i može da napravi trajnu štetu (telesna dismorfija, depresija itd).

Mi onda nosimo ove emocionalne rane sa nama u odraslo doba, a one utiču na naše veze, međuljudske odnose, karijeru, sreću, zdravlje… na sve. Sve dok ih ne obradimo na pravi način i iscelimo tako što osetimo sopstvena osećanja.

Zašto uvek ne osećamo?

Čak i roditelji puni ljubavi i pažnje mogu da naprave značajnu štetu našem osećaju sopstva. Naši roditelji mogu iz najboljih mogućih namera da nas štite od povrede i uznemaravajućih životnih epizoda. “Nemoj da se osećaš loše—sve je u redu”, naš davalac nege je rekao kada smo počeli da plačemo. Istina je da loša osećanja mogu da budu dobra za nas. Nekada nam treba da se osećamo loše neko vreme i da razmislimo zašto smo se osećali tako.

Ili možda naši roditelji nisu bili puni ljubavi i pažnje, i tražili su da prestanemo da plačemo kada se osećamo povređeno. U svakom slučaju, nismo naučili kako da produktivno osećamo sopstvena osećanja. Nismo naučili da su osećanja privremena i da nestaju kako se pojave, da imaju predvidljiv početak, sredinu i kraj, i da ćemo mi sve to preživeti. Kada ne naučimo kako da osećamo svoja osećanja, možemo da počnemo da mislimo kako su sve emocije strašne.

Kao deca, mi ne možemo da napravimo razliku između osećanja i našeg sopstva—osećaja onoga što jesmo. Mi mislimo da je to jedno te isto—da mi JESMO naša osećanja. Ako naša osećanja nisu prihvatljiva u određenoj situaciji, mi možemo da odlučimo kako mi nismo prihvatljivi.

Kako biste iscelili traume iz detinjstva, morate da prođete kroz proces koji je trebalo da počne pre nekoliko decenija, kada se desio incident koji vas je povredio. Sada sledi metod isceljenja tih emocionalnih rana i ožiljaka. Kada prvi put prolazite kroz ovaj proces, najbolje je da počnete sa manjim traumama. Posle možete, uz pomoć psihoterapeuta, preći na veće traume, jednom kada ste ovladali tehnikom i imate određeni nivo iskustva u prorađivanju problematičnih događaja iz detinjstva.

1. Ukorenite se.

Da bi ovaj proces delovao, morate biti u svom telu u sadašnjem trenutku. Da biste počeli, nađite mirno mesto gde nećete biti uznemiravani. Sedite udobno sa zatvorenim očima, udahnite duboko nekoliko puta, postajući sve svesniji svog tela. Stegnite svoje mišiće i opustite ih posle toga, i osetite težinu u rukama. Osećajte povezanost sa zemljom i tlom ispod vas. Zamislite tok energije koji izlazi iz vašeg repa i ide sve do centra planete. Kada se osetite povezano sa telom i centrirano u njemu, pređite na Korak 2.

2. Setite se.

Probajte da se setite situacije oko koje ste skoro bili uznemireni. Pronađite nešto što je provociralo blažu ili jaču reakciju, ili nešto što bi provociralo takvu reakciju da niste bili emocionalno “otupljeni” u tom trenutku. Razmislite o tome šta se desilo do najsitnijih detalja, i zamislite sebe na tom mestu na kome ste bili. Pokušajte da sve to ponovo doživite čulima. Kada emocije počnu da se dešavaju, pređite na Korak 3.

3. Osetite to.

Nastavite da duboko dišete, i provedite nekoliko trenutaka u tihoj relaksaciji. Onda, mentalno skenirajte telo u pogledu senzacija. Ovaj proces se može nazvati “komešanje”, zbog načina na koji emocije u vama rastu, razvijaju se i komešaju unutra. Posmatrajte svaki fizički odgovor na vaše iskustvo—trnjenje, grč, gorući osećaj, vrelina, itd. Svaka od ovih senzacija daje vam informaciju koja vam je potrebna kako biste razumeli vaše prošlo iskustvo. Iskusite ove senzacije, i tiho ih opišite do najsitnijih detalja. Jednom kada ste istražili i opisali sve svoje fizičke reakcije, možete da pređete na Korak 4.

4. Imenujte to.

Asocirajte emociju sa svakom od ovih senzacija koje ste osetili. Da li je stezanje u grudima u stvari anksioznost? Da li je vrelina koju osećate kako putuje vašim rukama u stvari bes? Pre nego što započnete ovu vežbu, možete da odšampate ili napišete listu emocija. Nekada je veoma važno zapaziti suptilne male razlike između sličnih emocija. Ovo će vam dati širi spektar vašeg iskustva i bogatije znanje o sebi. Kada ste imenovali svoje emocije, možete da pređete na Korak 5.

5. Volite to.

Kao deo pristupa pune svesnosti isceljenju od traume, moramo da u potpunosti prihvatimo sve što osećamo. Bilo da je to istina za vaš svesni um ili ne, recite: “Volim sebe zbog toga što osećam…. (bes, tugu, anksioznost, itd)”. Uradite ovo sa svakom emocijom koju osetite, pogotovo sa onim teškim emocijama. Prigrlite svoju ljudskost, i volite sebe zbog toga. Posle prihvatanja sebe i svake emocije, možete preći na Korak 6.

6. Osećajte i iskusite to.

Sedite sa svojim osećanjima i senzacijama, i pustite da se osećanja “komešaju” i teku. Ne pokušavajte da ih prikrijete ili promenite: samo ih posmatrajte. Prepoznajte i poželite dobrodošlicu neprijatnosti kada se ona pojavi, znajući da će se ona povući uskoro i da će vam zapravo pomoći da se iscelite. Pustite svoje telo da odgovori na način na koji ono to želi ili mu je potrebno. Ako osećate potrebu da plačete—plačite. Ako osećate potrebu da vičete ili da udarite nešto, pokušajte da vičete i “udarate po vazduhu”. Izražavanje sopstvenih emocija—na produktivan način—jeste način da ih pokrenete i da ih u potpunosti obradite. Kada ste u potpunosti osetili i iskusili emocije, pređite na Korak 7.

7. Primite mudrost i poruku koju vam emocije šalju.

Da li senzacije i emocije koje osećate sada se povezuju sa nekim iskustvima iz prošlosti? Da li vam daju neki uvid u korene traume ili negativna, ograničavajuća uverenja u pogledu sebe? Upravo sada biste mogli da mislite: “Ne dobijam ništa”. Zapitajte sebe: “Kada bi mi ova senzacija ili emocija nešto poručivala, šta bi to bilo?” Ako još uvek imate neke probleme, napišite nešto. Pisanje dnevnika osećanja i značenja osećanja je uvek dobra ideja. Kada pomislite da ste čuli sve poruke koje vam emocije šalju, pređite na Korak 8.

8. Podelite to.

Ako se osećate udobno u deljenju svojih refleksija sa drugima, uradite to. Inače, možete uvek da pišete o tome. Opišite šta se desilo kada se događaj odigrao, kako ste tada reagovali, i kako ste došli do toga da ga vidite sada kako ga vidite. Pisanje ili govorenje o sopstvenim iskustvima i emocijama je važan korak u isceljenju. Pisanje pisama (ali ne i slanje pisama) onima koje ste povredili takođe može da bude efektivna metoda za izbacivanje emocija. Jednom kada ste podelili svoje refleksije…

9. Pustite to.

Vizuelizujte energiju koju vam je trauma uzela kada je napustila telo, ili uradite ritual fizičkog otpuštanja, kao što je paljenje pisma (na bezbedan način) koje ste napisali osobi koja vas je povredila, ili izbacivanje traume u formi objekta, tako što ćete ga baciti u more ili reku.

Proces isceljenje emocionalnih rana može da izgleda neprijatno u početku, ali uskoro postaje veoma nagrađujuće putovanje. Energija koja je trenutno “zarobljena” u traumi biće otpuštena, a unutrašnji prostor koji je trauma zauzimala sada može da bude ispunjen novom, pozitivnom energijom koja može da nam pomogne da izgradimo život koji ćemo voleti.

Prilagođeno sa: https://www.psychologytoday.com/us/blog/mindful-anger/201804/9-steps-healing-childhood-trauma-adult