Istrenirana radoznalost i psihološka procena nije u samom srcu terapijske promene.

Postoji veliki jaz između psiholoških problema koji se mogu dijagnostikovati kada se gledaju kroz „psihološka sočiva“ i suštine osobe koja je pred vama—sa svojim jedinstvenim identitetom, snagama, vrlinama i nadama.

Psihoterapeuti imaju najbolju nameru, ali svi oni povremeno mogu da „skliznu sa šina“ i postanu manje korisni svojim klijentima. Evo nekoliko načina na koji psihoterapeuti mogu da ometaju terapijski proces.

1. Ispitivanje/istraga

Kada ljudi dođu na seansu usred emocionalne oluje, poslednja stvar koja im treba jeste da budu preplavljeni beskonačnim pitanjima, na osnovu unapred pripremljenog plana, koji više liči na protokole u nekoj organizaciji, umesto da predstavlja temelj terapijske empatije i uspostavljanja odnosa sa klijentom.

Konstantno ispitivanje uvek sa sobom nosi rizik detektivske istrage. Često detalji koje terapeut sazna o klijentovom životu više donose zbunjenost i distrakciju, umesto da vode ka mestu sa više jasnoće. Postoji jasna razlika između osobe i ličnosti, između dijagnoze i sudbine. Naša dužnost kao terapeuta je da održavamo nadu i podstičemo snage klijenta, umesto da se previše bavimo istorijom, prošlošću i dugotrajnim analizama.

2. Patologizacija

Koncept mentalnog poremećaja može da bude rigidan koncept koji zavarava ljude. Ukratko, dijagnoza je opis, tako da ona daje opis „softverskih poblema“, ali ne i „problema u hardveru“—to jest, fiziologije nervnog sistema i fizičkog tela. Dijagnoza nam pomaže da bolje razumemo teškoće koje osoba doživljava. Kada se terapeuti obraćaju ljudima sa tim dijagnostičkim etiketama, oni mogu da preterano generalizuju jedinstveno i specifično životno iskustvo svakog čoveka, distancirajući se tako od najvažnijeg resursa: moćnog, složenog i fluidnog procesa terapijskog razumevanja, centra moći svake efektivne terapije.

3. Stid/posramljivanje

Tokom terapije, uvek postoji rizik da se osetimo kao „pravi stručnjaci“ i da sve znamo o nekome i nečijem životu, ali da u pozadini toga vreba naša sopstvena anksioznost. Ako terapeuti nisu pažljivi, oni mogu da počnu da nameću „tiraniju moranja“—propagirajući određene načine promene, ili previše insistirajući na promeni, na primer. Svako „moranje“ je saučesnik stida, a svaki terapeut mora da bude jako pažljiv da ne uleti olako u spiralu posramljivanja svog klijenta.

4. Simpatija

Istraživačica Brene Brown je zapazila da „empatija daje gorivo svakom povezivanju i odnosu, dok simpatija uzrokuje diskonekciju i raskid odnosa“. To što kažete da razumete je nekorisno i verovatno netačno. Budimo iskreni: obično je to samo lukav plan da bismo što pre klijenta „izveli“ iz nekog emocionalnog stanja, umesto da sa njim ili njom budemo neko vreme u njemu. Tako, kao da mu šaljemo poruku: „Zaista mi nije stalo do toga da koračam ovom stazom sa tobom i podelim tvoju patnju“.

5. Predavanje

Psiholog Les Greenberg je napisao: „Darvin, kada je ustuknuo pred zmijom koja je bila zatočena u staklenom kavezu, pošto joj je prišao bez namere da je ponovo isprovocira, rekao je da su njegovi razum i volja biti bespomoćni pred zamišljanjem opasnosti koju nikada nije pre doživeo. Razum je retko dovoljan da promeni automatske emocionalne reakcije na neki događaj, pogotovo ako je u pitanju neka krizna i urgentna situacija.“

Sa sve većom popularnošću kognitivno-bihejvioralnih terapija, sve se češće dešava da se one pogrešno primenjuju, tako što mnogi terapeuti ulaze u igre moći i borbu sa svojim klijentima, kako bi ih uverili da moraju da se odreknu iracionalnih ili lažnih uverenja—sve to u cilju toga da usvoje pozitivnije istine i racionalnija uverenja koja će im pomoći da ostvare boljitak u životu.

6. Blebetanje

Tišina može da uzrokuje anksioznost, čak i terapeutima, koji bi trebalo da budu puni razumevanja i podrške. Oni posmatraju svoje klijente, a onda posmatraju kako njihovi klijenti posmatraju njih, dok ih oni posmatraju. I pronalaze moć u tome. Kao na Roršahovom testu, prisutnost ima moć u sebi, i može da pomogne klijentovoj anksioznosti da „izađe napolje“ i progovori.

Terapeut Blache Douglas piše: „Postojao je metod u Frojdovom pristupu, kada je rekao da analitičar mora da bude što više nedefinisan, da ne otkriva detalje o svom životu, da sedi iza pacijenta i da govori malo. Ovo je primoravalo klijenta da napravi i stvori neka značenja u ambivalentnoj situaciji, a jedini način da ovo uradi jeste bio taj da pogleda u svoje životno iskustvo.“

7. Metodologiziranje

Ako je terapeut beživotan, a njegov pristup suviše tehnički, njegovi/njeni napori da pomogne mogu da budu bezvredni. Psihoterapija, u ovom slučaju, nije odnos, nego loš izgovor za naučno eksperimentisanje. Mehanizmi određenih psihoterapijskih modaliteta se onda okreću protiv sebe—potkopavajući svoju vlastitu vrednost. Ako se suviše fokusiramo na pojedinačni terapijski modalitet, puno rizikujemo da izgubimo mogućnost korišćenja najvrednijeg terapijskog alata kojeg imamo—sebe.

Zaključak

Novi terapeuti u početku žele da demonstriraju svoju sposobnost za psihološke uvide, da ulaze u intelektualne analize. Međutim, posle određenog vremena, oni sve više razumeju razliku između znanja i bivanja. Ovo drugo se uči ceo život. Čuveni porodični psihoterapeut Lynn Hoffman je ponudio novi jezik vrednosti/koncepte za čisto „sedenje sa klijentima“: pozicija ne-eksperta, relaciona odgovornost, velikodušno slušanje, jedna perspektiva nikada nije dovoljna.

Ako terapeut nije u potpunosti prisutan kao topla, prihvatajuća, autentična, empatična i ranjiva osoba, onda postoji velika opasnost da zloupotrebi svoju moć i poziciju u terapijskom procesu. Kakvi god uvidi mogu da se pojave, za smislenu terapijsku promenu je potrebno transformativno iskustvo. Puka analiza bez susreta dva ljudska bića je nihilistička, to je samo misaoni aparat koji je angažovan u vakuumu. Samo u kontekstu autentičnog odnosa i terapijske alijanse terapeut može da razume i facilitira svu dubinu i čitav spektar resursa koji već postoje u klijentu.

Prilagođeno sa: https://www.psychologytoday.com/us/blog/progress-notes/201910/7-ways-psychotherapists-can-get-in-the-way-psychotherapy