Zašto ne možemo da prestanemo da mislimo na stvari zbog kojih se osećamo veoma loše?

Da li ste primetili koliko vremena ulažete u razmišljanje o negativnim i bolnim situacijama, ruminirajući i “vrteći film” iznova i iznova u svojoj glavi? Niste samo vi u pitanju. Statistike pokazuju da su oko 80 procenata misli negativne prirode, a da su 95 procenata misli ponavljajuće—jedne te iste teme koje se neprestanu nižu u našim glavama dok dan odmiče. Čudno, ali što je negativnije iskustvo, to ćemo mu se sve više vraćati, kao lešinari, kao da nas privlači to što nas boli. Ili kao što stara budistička izreka kaže: mi želimo sreću, ali jurimo za patnjom. Zašto? Šta je koren ove zavisnosti uma o patnji, zašto se kompulzivno “kačimo” na sopstveni bol, i kako da promenimo ovu nimalo mudru i neželjenu naviku?

Vraćamo se na ličnu patnju, jer u suštini pokušavamo da napravimo od negativnog iskustva nešto drugačije. Naši mentalni sadržaji u vezi s tim, video-klipovi koje puštamo u glavi, u stvari su pokušaj da ponovo napišemo scenario tih klipova, da uredimo stvarnost na drugačiji način. Kada bismo razumeli malo bolje bol, proveli malo više vremena sa njim, možda bismo mogli da shvatimo o čemu se tu radi—drugim rečima, da učinimo da patnja prestane. Ako budemo saznali uzrok, koga da krivimo i šta bi trebalo da se uradi po tom pitanju, onda će sve biti u redu.

Mi držimo sopstveni bol veoma čvrsto u svojim rukama, paradoksalno, sa namerom da ga pustimo.

Sa bolom, svaka vrsta negativnog iskustva postaje domaćin neprijatnih osećanja. Kao odgovor na osećanja koja ne želimo da osećamo, naš um preuzima kontrolu i usmerava nas u poznatom pravcu. Iznova i iznova, um pokušava da restruktuira i uokviri sadržaj našeg bola, u pokušaju da izbegne da ga direktno doživi i oseti. Um će uvek birati mišljenje o bolu, umesto da ga iskusi direktno.

Tako, iako izgleda kontraintuitivno, mi se držimo svog bola i patnje, sa ciljem da se pobrinemo za sebe. Kontinuirano mišljenje o tome šta nas boli, pomaže nam da osetimo kako je naš bol važan, da nije tu bez razloga, i da neće biti zaboravljen. Naše ruminacije daju “nagradu” našoj patnji, daju joj vrednost i važnost, koje ne dobija uvek od drugih ljudi iz okoline. Odustati od konstantnog razmatranja bola može onda izgledati kao napuštanje tog istog bola, prežaliti ga previše rano—pre nego što je zaista bio doživljen, zbrinut i saslušan.

Bol je takođe duboko prožet intimnim osećanjem identiteta. Bol nas podseća na naš lični narativ, životnu priču, šta se to sve dogodilo meni u mom životu. Mi smo duboko povezani sa sopstvenim pričama o patnji: može se reći da volimo svoj bol. Kao posledica svega toga, oklevamo da ga pustimo, da ga konstantno vraćamo u sadašnji trenutak, čak i kada više nije koristan ili aktivan. Kada bismo to uradili, mi bismo izgubili dodir sa onim što verujemo da jesmo, ono što nas sačinjava kao ličnosti.

Kada ne bismo podsećali sebe na našu priču, mi bismo zaboravili ko smo to mi u našem umu, a šta ćemo onda? Ko bismo postali? Kako bi naš život izgledao? Mi kao da moramo da čvrsto držimo u rukama samu ideju toga što jesmo, kako je ne bismo izgubili.

Na egzistencijalnom nivou, vraćanje na patnju nam dozvoljava da osećamo osnovnu dimenziju “ja jesam”, da osećamo da postojimo. Mi doživljavamo sebe kao odvojena jastva kada mislimo na određene probleme. Kada obrađuje neki problem, um se oseća živim i kao da radi nešto, a pošto se identifikujemo sa umom, naš osećaj jastva (“ja jesam”) je takođe živ i jak kada um nešto radi i procesuira. U stvari, tokom procesa mišljenja mi stvaramo osećaj jastva—mi bukvalno “mislimo sebe” i “izmislimo sebe”, istovremeno.

Odustati od ruminacija o problemima može baš zato da izgleda preteće. Kako znamo da smo ovde ako naš um nije “uronjen” u probleme, u aktivnost koja zauzvrat omogućava umu da postoji? Kako bismo znali ko smo, ako ne kroz sam um, putem koga poznajemo sebe? Šta bi se desilo ako bismo prestali da pamtimo i iznova utvrđujemo ko smo? Bez određenog plana o tome šta sve bi trebalo da popravimo, mi bukvalno gubimo jedinstvenost.

Naša zavisnost o patnji je na nekom nivou motivisana željom da nam bude bolje. Ali, rezultat toga je da se osećamo lošije, i da patimo više nego što je potrebno. Kako prekinuti ovu zavisnost o bolu?

1. Razvijte svesnost. Ključno za razbijanje svake navike jeste svesnost. Pokušajte da uvidite kada se ovi trenuci dese—kada ponovo “uranjate” u svoj bol—i da skrenete pažnju sa njega. Postanite svesni tendencije da “ubacujete parčiće bola” u periode unutrašnjeg mira. Pokušajte da uočite da to radite sami sebi.
2. Priznajte da ste “uhvaćeni na delu”. Kada “uronite” u svoj bol i ličnu životnu priču, kada se identifikujete sa njim, pauzirajte i priznajte sebi da ste tu—da ste “uhvaćeni na delu”. Kažite glasno: “Da, ja sam zaista uhvaćen na delu”; “Zaista sada radim ovo sebi”; ili koje god reči budu prikladne. Zaustavite se na trenutak, i sa ljubaznošću, budite sami sa sobom baš ono što autentično jeste, iskusite istinu osećanja bespomoćnosti ili “zaglavljenosti” u ličnoj životnoj priči.
3. Istražujte. Upitajte sami sebe, i svoj um, bez osuđivanja, šta pokušava da postigne time što pleni vašu pažnju i usmerava je na bol. Da li je to zbog želje da se problem reši, da se drukčije sagleda, da bi vaš bol bio “saslušan” i vidljiv? Da li imate potrebu da “pamtite” bol, kako bi ste se zaštitili da vam se to iskustvo ne bi ponovilo? Da li je ideja da se osećate dobro zastrašujuća? Da li vas pamćenje vašeg problema na neki način “ukorenjuje” i na neki način vam daje osećaj stabilnosti?Postanite radoznali u pogledu namera sopstvenog uma: da li vas to stalno razmišljanje o bolu i ruminacije zaista vode ka unutrašnjem miru? Da li se zaista osećate bolje? Naposletku, otkrićete da aktivni pokušaji da umirite um je kao da bananom pokušavate da otključate bravu—to je jednostavno pogrešna alatka. Sledeći put kada se budete vratili na svoj bol, možete da podsetite sebe da više misli i mišljenja ne “radi posao”, a ovo ćete znati iz sopstvenog iskustva, iz sopstvenog istraživanja. Greške i neuspesi su ovde odlični učitelji.
4. Premestite svoju pažnju sa mišljenja o problemu na to da osećate problem. Osetite gde je osećanje u telu, kako se ispoljava, koje vrste senzacija doživljavate kao odgovor na vašu “priču o bolu”. Možete da stavite dlan na srce dok ovo radite, i da kažete sebi nešto pozitivno, čak i neku vrstu molitve isceljenja vaše patnje. “Otkačite se” od priče koju pričate u svojoj glavi i povežite se sa iskustvom vlastitog tela.
5. Recite “ne” ili “stop” naglas. Mi možemo da naučimo da kažemo “ne” tendencijama u umu, kao što bismo rekli “ne” detetu koje želi da nešto uradi što bi moglo da ga povredi. Nekada mudriji i zreliji deo naše ličnosti mora da istupi kako bi zaustavio štetno ponašanje u koje je um uključen. Recite naglas “ne” ili “stop”, tako da možete da čujete i doživite to direktno putem svojih čula, umesto da to bude samo još jedna misao koja je prošla kroz vašu glavu i um koji je postao zavistan o negativnom mišljenju.
6. Upitajte se: koji rizik preuzimam ako se oslobodim bola? Istražite malo šta to vodi osećanju opasnosti u vezi ovakvog stila življenja, bez podsećanja sebe na to šta vam se sve desilo, i šta je još uvek pogrešno i loše u vašem životu. Napravite aktivan izbor da vaš sadašnji trenutak ne “punite” sadržajima iz prošlosti. Budite hrabri: stvorite novi identitet koji nije napravljen na osnovu vaše stare životne priče, nego je živ, svež i konstantno podložan promeni.

U tom procesu, otkrićete da možete da budete dobro sami sa sobom i srećni u ovde i sada—bez potrebe da se vraćate u prošlost i da sve ono što se tamo dogodilo menjate i učinite boljim.

Prilagođeno sa: https://www.psychologytoday.com/us/blog/inviting-monkey-tea/201904/negative-thinking-most-dangerous-addiction?utm_source=FacebookPost&utm_medium=FBPost&utm_campaign=FBPost&fbclid=IwAR0mZS4-ph-1bCH1KmQ8SIWsFIJVrq8hxIj6ZtoVaQ-OMp91uur4jxPwQqU