Autor: Jill Suttie

Teško je posmatrati nekoga ko pati. Možda ćemo osećati njihov bol, ili ćemo primati njihovu tugu; možda nećemo znati šta bi trebalo da kažemo ili šta da uradimo. Zbog neprijatnosti, mi možemo okrenuti leđa toj osobi, i zaboraviti na njihovu patnju—kako bismo sačuvali sopstveno psihološko blagostanje ili kako bismo nastavili sa našim životima.

Međutim, ovo je potpuno pogrešan pristup, kaže psihijatar i istraživač Helen Reiss, autor nove knjige The Empathy Effect. Sposobnost da se na empatičan način povezujemo sa drugima—da osećamo zajedno sa njima, da brinemo o njihovom blagostanju, i da delamo sa saosećanjem—jeste kritično važno za naše živote, pomažući nam da se slažemo sa drugim ljudima, da radimo učinkovitije, i da napredujemo kao društvo.

Većina istraživanja Helen Reiss se fokusirala na medicinsku pomoć i zdravstene usluge. Pošto su lekari svakodnevno suočeni sa ljudskom patnjom, njihova situacija je odlična za posmatranje kako empatija deluje na psihološko blagostanje. Iako neki doktori mogu da misle kako „isključivanje empatije“, kao i pravljenje emocionalne razdaljine između njih i pacijenata, može da im pomogne u pružanju bolje medicinske nege (i zadržavanju objektivnosti), istraživanje je pokazalo kako takav stav lekara često ima efekat udaljavanja pacijenata, odsustva poverenja i manje kooperativnosti. I sa lekarima su detektovani negativni ishodi: oni sa takvim stavom postaju usamljeniji, manje efektivni, i više su izloženi riziku sagorevanja.

Šta bi lekari—kao i svi mi—trebalo umesto toga da rade? Reiss kaže: praktikujte empatiju. Empatija ne samo da poboljšava medicinsku negu, nego i sve međuljudske interakcije i odnose.

„Sve strane su podjednako obogaćene kada se obraćamo jedni drugima sa empatijom, saosećanjem i razumevanjem“, ona piše. „Naposletku, veza između ljudi dodaje muziku rečima i daje životnost samom životu.“

Šta je empatija?

Mnogi mešaju empatiju (osećati sa nekim) sa simpatijom/sažaljenjem (kada nam je žao nekoga), ali čak su i istraživači koji se bave ovom temom, uspeli da „zamute vodu“ različitim definicijama. Riess je uspela da na jasan način razmrsi ovo klupko i da objasni mnoge dimenzije empatije. Ona kaže da je empatija, između ostalog, i sposobnost da percipiramo tuđa osećanja (i da prepoznajemo sopstvene emocije), da zamislimo zašto se neko oseća na određeni način, kao i da pokažemo zabrinutost za blagostanje te osobe. Jednom kada je empatija aktivirana, saosećajna akcija je najlogičniji odgovor.

Empatija se oslanja na specifične zone u mozgu, koje su evoluirale kako bi obezbedile emocionalnu konekciju sa drugima i motivaciju da se ljudi brinu jedni o drugima. Kada vidimo nekoga da pati—na primer, zbog toga što smo videli kako su slučajno sebe posekli—neuronski putevi u mozgu koji signaliziraju bol se aktiviraju, u nešto manjem intenzitetu. Ovo je emocionalni aspekt empatije—ponekad se zove emocionalna rezonanca—koji mnogi lekari ignorišu ili odbacuju, radeći tako protiv sopstvenih saosećajnih instikata.

„Vaš sofisticirani neurološki sistem vam dozvoljava da posmatrate kako drugi pate, ali vam i daje ’ukus’ te boli, kako biste mogli nešto da preduzmete i pomognete toj osobi“, kaže Reiss.

Ipak, mi se ne možemo samo osloniti na emocionalnu rezonancu. Pre svega, ona je jača kada su u pitanju ljudi sličniji nama, a to može da bude problematično, kada se nađete u doktorskoj ordinaciji… ali i u životu. Srećom, empatija takođe ima i kognitivnu komponentu—razumevanje da naša osećanja nisu ista kao i tuđa osećanja. Odvajanje našeg bola od tuđeg bola nam dozvoljava da ublažimo neprijatnost koju osećamo, dok ostajemo radoznali oko toga šta se događa kod druge osobe.

„Moramo razumeti situaciju iz perspektive druge osobe: fizičke, psihološke, socijalne i duhovne perspektive“, kaže Reiss.

Treći aspekt empatije je zabrinutost—„unutrašnja motivacija koja pokreće ljude da reaguju ili izraze brigu o psihološkoj dobrobiti druge osobe“. Ovo dosta varira od osobe do osobe, i zavisi od različitih sredinskih faktora, kao što je osoba kojoj je potrebna pomoć liči na vas i vaše „pleme“, takođe i da li nailazite na patnju jedne osobe ili više osoba, da li mislite da neko zaslužuje da pati u zavisnosti od njegovog/njenog lošeg ponašanja, kao i od vašeg socijalnog statusa (što ste više bogatiji i/ili uticajniji, to ćete manje mariti za patnju drugih i nećete intervenisati da se to promeni).

Ovo sugeriše da, iako je empatija urođena biološka reakcija na patnju, mi i dalje moramo da radimo na tome, ako želimo da je upotrebljavamo u izazovnim situacijama.

Empatija se može naučiti

Nama može biti teško da empatišemo sa nekim ljudima. Ali to ne znači da ne možemo ojačati naše mišiće za empatiju. Najviše možemo da radimo na tome ako smo sve veštiji u percepciji tuđih emocija, učeći tehnike emocionalne regulacije (kako ne bismo bili preplavljeni sopstvenim emocijama), kao i tako što pronalazimo nove načine da razumemo tuđe perspektive.

Na primer, program koji se zove EMPHATICS, usmeren je upravo ka tome da pomogne lekarima da razviju veštine čitanja emocija, sopstvenog nivoa sagorevanja, ali i zadovoljstvo pacijenata. Ovo su dobre vesti, zbog toga što istraživanja pokazuju kako odnos između doktora i pacijenta može da značajno poboljša zdravlje pacijenta.             

Nekoliko koraka je od ključne važnosti za ovaj program:

1. Kontakt očima. Određeni nivo kontakta očima utiče na to da se ljudi osećaju da su viđeni i unapređuje efektivnu komunikaciju. Riess preporučuje da se fokusirate bar dovoljno dugo kako biste uvideli boju očiju sagovornika, i da se gledate licem-u-lice kada komunicirate sa nekim.
2. Mišići u facijalnim ekspresijama.  Mi često automatski oponašamo facijalne ekspresije drugih ljudi, a da toga nismo ni svesni. Ako smo u mogućnosti da identifikujete tuđa osećanja—često tako što posmatramo distinktivne obrasce mišićnih izražavanja na licu—i tako što ih oponašamo, možemo da efektivnije komuniciramo empatiju.
3. Stav tela. Sedenje u pogurenoj poziciji može da komunicira nedostatak interesovanja, depresiju, ili tugu; sedenje uspravno može da komunicira poštovanje i samopouzdanje. Ako razumemo šta stav tela zapravo komunicira, mi možemo da zauzmemo otvoreniji stav—tako što ćemo lice isturiti napred, imati otvorenu poziciju sa nogama i rukama koje nisu prekrštene, naginjući se ka sagovorniku—i na taj način možemo da ohrabrimo otvoreniju komunikaciju i poverenje.
4. Afekt (ili emocije). Učenje o tome kako prepoznati tuđa osećanja i njihovo imenovanje pomaže nam da bolje razumemo njihovo ponašanje ili poruku iza njihovih reči.
5. Ton. „Pošto ton glasa otkriva preko 38 procenata neverbalnog emocionalnog sadržaja o tome šta osoba komunicira, to je vitalan ključ za empatiju“, piše Reiss. Ona sugeriše da prilagođavamo ton i jačinu glasa u zavisnosti kojoj osobi se obraćamo i, generalno, da koristimo umirujući ton, kako bi sagovornik mogao da bude prepoznat i da oseća kako ga neko čuje. Međutim, kada osoba komunicira bes, mnogo je bolje smiriti svoj ton, umesto eskalirati ga, kako bi se prilagodili tonu osobe koja je besna.
6. Čuti drugu osobu. Veoma često mi ne razumemo jedan drugog, baš zbog predrasuda, uverenja koja imamo, ili jednostavno smo pod stresom i lako nam pažnja odlazi na nešto drugo. Empatično slušanje znači postavljati pitanja koja pomažu ljudima da izraze šta se stvarno dešava u njima, kao i slušanje bez osude.
7. Vaš odgovor. Reiss ne govori o tome šta ćete reći sledeće, nego kako rezonujete sa osobom sa kojom razgovarate. I ako ste svesni i ako niste svesni toga, svi mi imamo tendenciju da se sinhronizujemo sa drugima, a u zavisnosti od toga koliko smo dobri u tome, igra značajnu ulogu u tome koliko ih razumemo i koliko nam se sviđaju.

Empatija van zdravstvenih ustanova

Dok se Reiss najviše fokusirala na odnos lekar-pacijent, njena knjiga je molba da pogledamo iza medicinske sredine, i da zamislimo svet gde je empatija prisutna u svakodnevnom životu.

Čak i veoma mala deca mogu da „čitaju“ jedni drugima emocije i imaju sklonost da pomažu ljudima koji pate. Kao odrasli, možemo im pomoći da ove tendencije prošire, da im dajemo model za učenje, i da im damo mogućnost da ojačaju svoje „empatične mišiće“. Zato je važno da roditelji razumeju emocije svoje dece, da pokušaju da gledaju svet iz njihove perspektive, i da afirmišu njihovu vrednost—ovo je povezano sa tim kako će ta deca, kada odrastu, živeti svoj život.

„Kada ne rezonujemo sa potrebama svog deteta, ono može odustati od ostvarivanja svojih ciljeva, ili ako postane veoma ambiciozna osoba koja stremi visokim postignućima, ta postignuća mu neće dati puno zadovoljstva“, piše Reiss.

Naravno, kako deca rastu, i neki drugi odnosi postaju važni, takođe. Učitelji mogu da utiču na dečje samopouzdanje i osećanje lične vrednosti, tako što će ih tretirati sa poštovanjem i toplinom, izbegavajući stroge disciplinske tehnike, i hraneći njihovu radoznalost i sklonost ka učenju. Oni mogu da direktno podučavaju empatiju preko simulacija, knjiga i drugih tehnika.

Riess opisuje druge situacije gde je empatija neophodna—na primer, kada susrećemo ljude koji su drugačiji od nas, kada smo sami učinili neku grešku i potrebna nam je empatija prema sebi, na našim radnim mestima, čak i u državnom aparatu. Ona takođe razmatra nedostatke empatije—kao kada zauzimanje tuđe perspektive se koristi kako bi se manipulisalo ljudima.

Ipak, važnost empatije u današnjem životu ne može se prenaglasiti. Razumevajući kako ona deluje, i kako bi mogla da se poveća kod dece i odraslih, u rukama imamo ključan sastojak društvene transformacije. Reiss piše: „Mi imamo nadu da ćemo oblikovati uljudnije društvo, javni diskurs pun poštovanja, razumevanja drugih, i humaniji svet.“

Prilagođeno sa:

https://greatergood.berkeley.edu/article/item/why_the_world_needs_an_empathy_revolution