Anksioznost i strah od smrti

Iako smo uglavnom nesvesni toga, svesnost o tome da naša egzistencija ima kraj, i činjenica da svi moramo da umremo, ima neverovatno snažan uticaj na naše ponašanje, misli i osećanja. Strah i emocionalni bol koji asociramo sa predviđanjem kraja života je toliko bolno da na neki način moramo sebe da zaštitimo. Ljudi teško direktno tolerišu osećanja u vezi svoje konačnosti, pa zbog toga potiskuju sadržaje u vezi umiranja, ali i razvijaju različite mehanizme odbrane kako bi potisnuti materijal držali na razdaljini.

Egzistencijalistički psiholozi Victor Florian i Mario Mikulincer su sa pravom primetili: “Paralizirajući teror koji dolazi sa svesnošću o smrtnosti vodi ka negaciji smrti i svesti o smrti, kao i potiskivanju misli u vezi sa smrću.”

Većina ljudi retko misli o smrti. Ipak, na nesvesnom nivou, priznavanje našeg eventualnoj kraja stvara osećanja anksioznosti, a ona može da značajno utiče na važne aspekte života i da motiviše mnoga naša ponašanja. Empirijska istraživanja u vezi teorije upravljanja terorom (Terror Management Theory) su pokazala da ljudi menjaju svoje ponašanje kada im se u eksperimentalnoj situaciji predoči njihova smrtnost—takođe, njihovi mehanizmi odbrane počnu da se “usijavaju” i rade na tome kako bi minimizovali anksioznost.

U jednom eksperimentu, kada je ispitanicima nesvesno bila predočena reč “smrt”, oni su jače zastupali stavove svoje etničke grupe ili nacije, dok su istovremeno ponižavali članove drugih grupa, čiji su se životni stavovi razlikovali od njihovih. U drugom istraživanju, sudije kojima je bila predočena reč “smrt” su pokazivale tendenciju da presuđuju strožije kazne, u poređenju sa sudijama iz kontrolne grupe, kojima ova reč nije bila izložena. Ako samo jedna jedina reč “smrt”, koja je predočena na nesvesnom nivou ispitanicima,  može da izazove tako značajne promene u stavovima i emocijama i ponašanjima, zamislite samo koliko moćan efekat mogu da imaju bezbroj situacija koje ljude podsećaju na smrt u svakodnevnom životu.

Dečja svesnost o smrti

Generalno, koncept smrti i shvatanje o našem konačnom trajanju sporo evoluira, kako sazrevamo kao deca. Negde oko druge godine, deca postaju svesna smrti—na primer, kada kućni ljubimac umre ili kada saznaju za smrt rođaka ili bliskog porodičnog prijatelja. Između treće i šeste godine, deca postaju svesnija činjenice da njihovi majka i otac takođe mogu da umru. Na kraju, deca saznaju, u stvari, da i ona nemaju večno trajanje.

U ovom trenutku, svet u koji su prethodno verovali, svet koji je trajan i večan, počinje da se mrvi i lomi. Svesnost koja se javlja, kao i posledično teror u vezi činjenice da svi moraju umreti, postaju previše i ne mogu se tolerisati—zbog toga, oni se moraju potisnuti. Bez obzira kada se ovo otkriće desi, ono uništava iluziju deteta o samodovoljnosti. Iako su odbrambeni mehanizmi stvoreni kako bi blokirali svesnost o smrti, dečji strahovi su u potpunosti očuvani u nesvesnom delu ličnosti. Tako, potisnut strah od smrti nastavlja da značajno utiče na lični život deteta u razvoju, i kasnije, na odraslu osobu.

Posledice anksioznosti u vezi smrti na pojedinca

Bilo koji negativni događaj ili podsetnik o tome da smrt postoji, kao što su bolest, odbacivanje,  tragedija, ili nesrećni događaji, mogu da “okinu” anksioznost, a to dalje može da vodi ka specifičnim, veoma osobenim mehanizmima odbrane. Ovi mehanizmi nisu toliko odvojeni jedan od drugog, ali ćemo ih ovde radi preglednosti pojedinačno predstaviti:

Negacija

Negacija činjenice da svi ljudi imaju ograničenu egzistenciju je jedan od glavnih mehanizama odbrane od anksioznosti. Ovaj mehanizam se manifestuje u dva oblika: potraga za besmrtnošću ili simbolička besmrtnost.

Besmrtnost u bukvalnom značenju te reči je potraga koja postoji u religiji i duhovnim praksama, a u pitanju jej ključna odbrana koja negira očiglednu naučnu istinu da ljudska bića umiru kao i sve druge vrste na planeti Zemlji—kao i da nema dokaza o životu posle smrti. Monoteističke religije, ali i neke politeističke, često imaju neki mit o stvaranju, i neku verziju života posle smrti koja ide uz taj mit, a to može u značajnoj meri da umanji anksioznost u vezi smrti.

Simbolička besmrtnost se traži kroz kreativne poduhvate, lično angažovanje u smislenim ciljevima, kao i u odgoju dece. Međutim, u slučaju podizanja dece, ona mogu da budu “prigušivač anksioznosti” samo ako usvoje pogled na svet koji je dominantan u matičnoj kulturi ili religijska uverenja kao i njihovi roditelji.

Taština i magično mišljenje

Taština je preterano pozitivno mišljenje o sebi koje osoba koristi kako bi nadomestilo osećanja neadekvatnosti i inferiornosti. Ona predstavlja ostatke umišljene dečje nepobedivosti, svemoći i neranjivosti, a to su sve kvaliteti koji nastavljaju da žive svoj život u psihi. Taština služi kao mehanizam odbrane u stresnim životnim periodima, ili kada ljudi postaju bolno svesni sopstvene pogrešivosti i prolaznosti života. Ovo se izražava kroz kroz univerzalno uverenje da se smrt dešava svima, ali nikada samom pojedincu. Osećaj specijalnosti čini to da se osoba oseća imuno u odnosu na sudbinu koja čeka “obična” ljudska bića.

Akumulacija novca i bogatstva

U biznisu, politici, i životu organizacija, težnja ka akumulaciji moći i bogatstva ima u korenu pogrešno uverenje da su moć i bogatstvo “jednako” nepobedivost. Ljudi se brane od straha od smrti tako što pokušavaju da ostvare neki vid kontrole nad drugima, kao i da ostvare finansijski uspeh. Iako svesni strahovi od smrti mogu da budu privremeno umanjeni ovim metodama, isti ti strahovi još uvek postoje na nesvesnom nivou i mogu da povećaju svoju jačinu, dok pojedinac povećava svoju moć.

“Negovanje sebe”

Adiktivna ponašanja i zloupotreba supstanci podržavaju osećanja svemoći i doprinose lažnom stavu o samodovoljnosti. Ljudi sve više koriste sve sofisticiranije verzije navika “negovanja sebe”, kako bi smanjili emocionalnu bol i egzistencijalnu anksioznost. Zaista, u Sjedinjenim Američkim Državama, ogroman broj ljudi pati od problema povezanih sa sedativima i opioidima, jer pokušavaju na sve načine da umanje bol sopstvene egzistencije i “umrtve” sebe, samo da ne bi mislili o smrti.

Preokupiranost pseudoproblemima

Većina nas ne može da se smiri vodeći jednostavan život ispunjen zadovoljstvom, već moramo da konstantno bombardujemo um melodramom i pseudoproblemima—sve to dok “isključujemo” stvarne probleme iz života. Ako ovo radimo, često ćemo dramatično reagovati na jednostavne svakodnevne događaje sa besom, strahom ili panikom. Dok smo preokupirani i patimo zbog ovih manje smislenih briga, to istovremeno osnažuje naš psihološki imunitet da ne mislimo o smrti.

psihoterapija, psihoterapija online, online psihoterapija, anksioznost, depresija, savetovanje, psihologija, psiholog, mentalno zdravlje, smrt, strah od smrti

Zavisničke veze među partnerima

Destruktivan uticaj koji odbrane od anksioznosti imaju na veze još uvek nije u potpunosti istražen. Ali neverovatno je to koliko su ljudi spremni da žele štetne, konvencionalne oblike sigurnosti i bezbednosti, kao i “zajedništva”, ali odbijaju istinsku intimnost sa svojim partnerima.

Pojedinci često prorađuju svoje traume iz detinjstva u partnerskim vezama, istovremeno održavajući fantaziju da mogu da pobegnu od smrti tako što se sjedinjavaju sa drugom osobom.

Bračni parovi imaju tendenciju da igraju recipročne uloge (dominantan-podređen, roditelj-dete, itd.), u svim interakcijama. Oboje učestvuju u ovoj štetnoj “zaveri” i često ne mogu tek tako da od nje odustanu, zbog toga što ovakvi polarizovani modeli ponašanja daju iluziju sigurnosti i jedinstva, ali i potencijalno doprinose percepciji besmrtnosti na nesvesnom nivou. Tako partneri napuštaju svoje jedinstvene lične perspektive, kao i osećaj selfa, a posledica svega toga je ograničen obim u kome žive svoje živote.

Objašnjavajući kako fantazije sjedinjavanja funkcionišu kako bi smanjili anksioznost u vezi smrti, istraživači Hart i Goldenberg su zaključili: “Moderno doba je donelo pojam duhovnosti romantične ljubavi, eksplicitno rešenje zasnovano na vezivanju za druge ljude. Istraživanje pokazuje da ljudi mogu da koriste svoje romantične veze kako bi zaštitili sebe od straha od smrti”.

Negacija sebe i mikro-suicid

Pogotovo je štetan mehanizam odbrane nešto što možemo zvati mikro-suicidom: pravljenje malih scenarija “mikro-samoubistava” tokom dana protiv anksioznosti, kako bi se ovladalo smrću. Univerzalna tendencija kod “normalnih” pojedinaca da budu manje ili više samodestruktivni nije zbog instikta smrti; više je to snažna odbrana od straha od smrti. Tako što zadržavaju osećanja i pozitivnu energiju koju bi mogli da iskoriste u postizanju smislenih ciljeva, pojedinci nekada smanjuju svoju ranjivost kroz anticipirani gubitak sebe. Ironično, tako što “umrtve” sebe unapred, ljudi jedva primete tranziciju između života i smrti.

Metode za borbu protiv straha od smrti

Pošto ne postoji univerzalno rešenje za zagonetku smrti, kada se egzistencijalni strahovi pojave, bilo bi idealno da se svako suoči sa strahom od smrtnosti, identifikuje i iskaže emocije straha, tuge i besa, kao i da nađe načine da komunicira svoje stavove i misli sa drugim ljudima.

Razgovor sa prijateljem ili kolegom o strahu od smrti može da mnogo pomogne u prirodnom toku emocija. Ipak, ovo može da bude veoma teško postići u praksi, jer mnogi beže od ove teme i ne žele da pričaju o tome. Na svu sreću, postoje kursevi psihologije i filozofije koji se bave ovom temom, kao i seminari i radionice, ali i grupne terapijske grupe posvećene ovoj temi.

Dok sve više ljudi razvija svest o usamljenosti i egzistencijalnim pitanjima života i smrti, razmišljajući o esencijalnim dilemama i misterijama života, dok se suočavaju sa svojim emocionalnim bolom, oni razvijaju dublje poštovanje za tuđa mišljenja i emocije, ali i lično blagostanje. Ovi sentimenti se vide kao ljubazno ponašanje, senzitivnost i saosećajnost prema drugima. Kada izazovemo naše odbrambene reakcije protiv straha od smrti, mi se bolje suočavamo sa smrću i to činimo sa smirenošću, živeći u sadašnjem trenutku, više smo prisutni, i doživljavamo više radosti i bola življenja, bez bega u fantaziju i iluzije. Postajući otvoreniji i ranjiviji, više smo sposobni da primimo i damo ljubav—kao i da imamo punije iskustvo življenja.

Prilagođeno sa: https://www.psychalive.org/death-anxiety/

Advertisements

2 thoughts on “Anksioznost i strah od smrti

  1. Zasto sve price o aksioznosti imaju pricu o smrti, iako je to samo jedan od oblika, najtezi verovatno ali ne i najcesci, kad neko ima probleme koji nisu vezani ya razmisljanjima o smrti, ako je uzeo pod kontrolu strah od smrti i zna kako da izbegne napad panike ne znaci da ista ima pod kontrolom, tu je toliko jos toga: opsesivno ponasanje u razlicitim vrlo licnim oblicima, nesanica, nervoza i cesto bes kao rezultat uzaludnog pokusaja da se situacija koja imice kontroli kontrolise, nerazemevanje okoline i bliznjih jer boze moj zasto mora tako da se reaguje, zasto ne mozes da iskuliras ponekad, zasto u svakoj situaciji moras da raspravljas do kraj, glupi saveti: Pametniji popusta (uglavnom bi trebalo popustiti pred nekom totalnom gluposcu) itd.
    Lakse je ziveti sa svojom anskioznoscu nego se stalno drugima objasnjavati i pravdati, zivot sa anksioznoscu nije strasan, strasni su ljudi oko nas.

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s