Depresija i anksioznost su znaci da nečije bazične potrebe nisu zadovoljene.

Veoma često klijenti na psihoterapiju dolaze sa pritužbom anksioznosti ili depresije. Ovako nekada izgleda početak razgovora:

Terapeut: Da li možete da podelite zašto ste došli?

Klijent: Pa, nisam se osećao dobro u poslednje vreme. Loše sam raspoložen i ne mogu to da promenim. Želim da prestanem da se osećam depresivno po ceo dan.

Terapeut: Šta vas čini depresivnim?

Klijent: Ne znam. Ništa zapravo. To samo dođe kao grom iz vedra neba. I samo želim da se ne osećam ovako.

Onda terapeut počne da prikuplja podatke o životu klijenta i skoro odmah neki razlog za depresiju ili anksioznost “iskoči” u priči. Najčešće to izgleda ovako (primer sa klijentom koji je student):

Terapeut: Recite mi malo više o tome šta se to dešava. Kako vaš život izgleda na fakultetu?

Klijent: Idem na časove, ali nisam stvarno zainteresovan za to što radim. Očigledno mi treba ta diploma ako hoću da posle dobijem dobar posao. Imam par ljudi sa kojima se družim, ali ne znam šta se to stvarno sa mnom dešava, i ne priča mi se o tome. U poslednje vreme, pošto se osećam potišteno, mnogo vremena provodim u svojoj sobi.

Terapeut: Romantične veze?

Klijent: Imao sam jednu prošlog semestra. Ali sada nemam ništa.

Terapeut: Kažite mi nešto više o odnosu sa roditeljima.

Klijent: U redu su, valjda… Nekada pričam sa njima.

Terapeut: Da li oni znaju nešto o vašem raspoloženju i problemima?

Klijent: Ne. Njima su bitne samo moje ocene, a ja ne želim da ih opterećujem sa mojim problemima.

Terapeut: Kakav je bio odnos sa roditeljima?

Klijent: Dobar, valjda. Razveli su se kada sam imao 12. Mama je ostavila tatu, a moj brat i ja smo se odselili i živeli sa njenim dečkom, sada mojim očuhom.

Terapeut: Kakav je vaš odnos?

Klijent: Nije dobar. On je seronja.

Terapeut: Da li je to napravilo tenzije u vašem odnosu sa majkom?

Klijent: Ne znam. Nikada nismo o tome pričali.

Jedna od stvari zbog kojih su ljudi zbunjeni jeste, kada su anksioznost i depresija u pitanju, specifična veza između osećanja i korena problema. Naše društvo često takođe unosi zabunu u ovo pitanje i etiketira emocije kao nešto loše ili pogrešno. Pogledajte to ovako. Ako polomite ruku i odete u Urgentni centar, nećete reći: “Imam poremećaj bola-u-ruci”. Bol je signal da negde postoji problem. Ili, ako ste napolju previše dugo, na zimi i bez jakne, kada vam postane zaista mnogo hladno, nećete reći da imate “poremećaj hladnoće”. Ili ako niste dugo jeli i osećate strašnu glad, nećete reći da imate “poremećaj gladi”.

Osećanja bola, hladnoće i gladi su signali da vaše bazične potrebe za integritet tela, toplotu i hranu nisu zadovoljene. Osećanja sama po sebi nisu problem.

Negativna osećanja, poput depresije i anksioznosti, funkcionišu na isti način. Depresija i anksioznost su, u velikoj većini slučajeva, emocionalni signali da psihološko zdravlje osobe nije u najboljem stanju i da njene psihosocijalne i relacione potrebe nisu zadovoljene.

Zaista, prvo mesto koje pogledamo kao terapeuti, kada su u pitanju anksioznost i depresija, jesu potrebe za potvrdom vlastite vrednosti u odnosima. Pošto smo svi relaciona bića, ili bića odnosa, ljudi imaju potrebu da potvrde svoju vrednost u sledećim oblastima:

• porodica
• prijatelji/vršnjaci
• romantični partner
• grupni, socijalni identitet/profesija

Tu je i odnos koji imaju sa samim sobom i raspon do koga se osećaju ponosno u vezi sebe i koliko prihvataju sebe. Drugim rečima, od krucijalne je važnosti da se osećamo vrednovano od strane porodice, prijatelja, partnera, ali i da budemo prepoznati u načinima na koje doprinosimo društvu u kome živimo. A ključno je i to da poštujemo sebe i da imamo saosećanje prema sebi.

Sada ponovo bacite pogled na dijalog gore. Odmah možemo da primetimo kako je klijent na niskom nivou u svim ovim domenima. On se oseća odstranjeno od svoje porodice; nema bliska prijateljstva; nema romantičnog partnera; i ne vidi jasan put kako da doprinese društvu na način koji će biti prepoznat. I nema ideju kako da o sebi misli u pozitivnom svetlu.

Depresija je način na koji emocionalni sistem signalizira da stvari ne funkcionišu dobro i da mnoge relacione potrebe (tj. potrebe u koje se zadovoljavaju u odnosima) nisu zadovoljene. Ako ste na niskom nivou u domenima porodice, prijatelja, romantičnog partnera, grupnog pripadanja i odnosa prema sebi, osećanje depresije je upravo isto što i bol kada slomite ruku, osećanje hladnoće kada ste napolju zimi, ili osećanje gladi posle 24 sata bez hrane.

Važno je napomenuti da, u ovakvoj društvenoj strukturi, depresija ne služi da na neki način “resetujemo sistem” i dobijemo društvenu podršku, već da još više izoluje pojedinca, a to uzrokuje zlokoban krug još veće samoizolacije, sve manje rada, osećanja usamljenosti, agresije prema sebi i na kraju—još jače depresivnije osećanje. Kao takvi, depresivni simptomi često doprinose problemu, a ljudi nastavljaju da doživljavaju negativne emocije.

Ali, trebalo bi da bude jasno da su anksioznost i depresija znaci psihosocijalnih potreba i pretnji. Oni ne bi trebalo da budu smatrana “vanzemaljskim” ili “tuđinskim” osećanjima koja bi trebalo po svaku cenu odstraniti i eliminisati, baš kao što ne bi trebalo da budemo isključivo usmereni da “sredimo” bol u slomljenoj ruci, osećanje hladnoće i gladi, primarno samo sa pilulama koje poništavaju ova osećanja—već da ispunimo bazične potrebe koje leže u korenu ovih osećanja i nađemo način da popravimo stanje, baš kao što je to slučaj sa lečenjem polomljene ruke, utopljavanjem posle smrzavanja napolju ili davanja hrane gladnom čoveku.

Prilagođeno sa: https://www.psychologytoday.com/intl/blog/theory-knowledge/201603/anxiety-and-depression-are-symptoms-not-diseases