Pogrešno smo shvatili depresiju. Ona pokušava da nas spase.

Nove teorije pokušavaju da osmisle depresiju kao deo biološke strategije preživljavanja.

Godinama smo gledali na depresiju kao na bolest, nepotrebnu devijaciju od normalnog funkcionisanja. To je ideja koja ima smisla pošto depresija izaziva patnju, pa i smrt.

Ali, šta ako smo pogrešili? Šta ako depresija nije aberacija, nego važan deo našeg biološkog sistema za preživljavanje?

Sve više istraživača različitih specijalizacija počinju da prepispituju postojeće definicije depresije. Biološki antropolozi kažu da je depresija adaptivan odgovor na nedaće, a da nije mentalni poremećaj. Britansko društvo psihologa je izdalo novi izveštaj o depresiji, u kome tvrdi da „je najbolje depresiju shvatiti kao iskustvo, ili skup iskustava, a ne kao bolest“. Neuronaučnici se fokusiraju na autonomni nervni sistem u depresiji. Prema polivagalnoj teoriji, depresija je deo biološke strategije koja nam je pomogla da preživimo kao vrsta.

Uobičajena je pretpostavka da depresija nastaje u umu sa distorzijama u mišljenju. Ovo vodi ka „psihosomatskim simptomima“, kao što su glavobolje, bolovi u stomaku, ili iscrpljenost. Polivagalna teorija sugeriše suprotno. Telo detektuje opasnost i inicira odbrambene strategije koje nam pomažu da preživimo. Ta biološka strategija se zove imobilizacija, i ona se manifestuje u umu i telu nizom simptoma koje zovemo depresija.

Kada depresiju posmatramo kao iracionalnu i nepotrebnu patnju, mi stigmatizujemo ljude i lišavamo ih nade. Ali kada počnemo da zaista shvatamo depresiju, kada razumemo da se ona događa sa razlogom, odjednom stid i krivica se značajno umanjuju. Ljudi koji su depresivni su hrabri preživeli, a ne oštećene individue.

Laura veruje da joj je depresija spasila život. Nju je otac često povređivao rečima, ali tek kada mu se suprotstavila, on je postao opasan. Tada bi se pojavio zlokoban odsjaj u njegovim očima. Više puta je bio nasilan prema Lauri i ugrožavao je njenu bezbednost, a nekada i njen život.

Laurin otac je bio toliko perceptivan čovek, da je osećao kada je Laura buntovna prema njemu, čak i kada bi ona to krila. A onda bi je kažnjavao za ta osećanja.

Depresija je Lauri pomogla da preživi. Depresija je držala njenu glavu pognutom, nije joj dozvoljavala da se protivi ocu, i pomogla joj da prihvati nešto što je neprihvatljivo.

Depresija je utišala njena buntovna osećanja. Laura je odrastala tako da nije imala kome da se poveri, i nije bilo nikoga da joj pomogne van njenog doma. Njena jedina strategija je bila da preživi na mestu na kome se nalazila. I ona je to uspela.

Laurina priča je teška i ružna. Ona nam pomaže da razumemo da iako se depresija dešava sa dobrim razlogom, to je ne čini dobrom. Laura je duboko patila i ona opisuje svoj bol beznadežnosti veoma živopisno. Njena depresija je bila loše iskustvo koje je počelo kao poslednja mera dobrog biološkog sistema.

depresija, anksioznost, psihoterapija online, mentalno zdravlje, polivagalna teorija, imobilizacija
Prema polivagalnoj teoriji, autonomni nervni sistem neprestano skenira unutrašnju i spoljašnju sredinu zbog opasnosti, a ako prepozna pretnju, aktivira mehanizme odbrane.

Depresija počinje sa imobilizacijom

Prema polivagalnoj teoriji, koju je otkrio i artikulisao neuronaučnik Stephen Porges, naše svakodnevno iskustvo je zasnovano na hijerarhiji različitih stanja u autonomnom nervnom sistemu. Kada se ANS oseća sigurno, mi doživljavamo blagostanje i socijalnu povezanost. Tada se sviđamo sami sebi.

Ali, autonomni nervni sistem konstantno skenira našu unutrašnju i spoljašnju sredinu zbog znakova opasnosti. Ako ANS prepozna pretnju, ili  samo nedostatak bezbednosti, njegova sledeća strategija je „bori se ili beži“ odgovor, koji često doživljavamo kao anksioznost.

Nekada je opasnost toliko velika ili traje toliko dugo, da nervni sistem odlučuje da ne postoji način da se bori ili da beži. U tom trenutku, postoji još samo jedna opcija na raspolaganju: imobilizacija.

Gledajući u prošlost, Laura ne žali za tim što je bila u depresiji kao dete. Ona je naučila da je ceni. Prolazeći kroz sopstveni proces isceljenja, radeći sa njenim terapeutom, to iskustvo je pomoglo da razume kako je depresija pomogla u životu.

Imobilizacija je originalna biološka odbrana kod životinja, a ovaj odgovor možemo da zapazimo npr. kod reptila. Poznat kao „zamrzavanje ili onesvešćivanje“, u imobilizaciji učestvuje i dorzalni vagus nerv. On smiruje organizam i stavlja ga u stanje odmora i pasivnosti, zbog koga se ljudi često osećaju slabost, nesvesticu ili lenjost.

Imobilizacija igra važnu ulogu. Ona umanjuje bol i čini da se osećamo nepovezano. Zamislite zeca koji mlitavo visi u ustima lisice: taj zec se „isključio“ kako ne bi patio dok ga lisica jede. Odgovor imobilizacije takođe ima metabolički efekat, usporava metabolizam i prebacuje telo u ketozu. Neki doktori spekulišu da ovo metaboličko stanje može da pomogne u isceljenju teških bolesti.

Ljudi opisuju ovo stanje kao „van tela“ tokom traumatskih događaja, a ono ima odbrambeni efekat ublažavanja emocionalnog šoka. Ovo je važno zbog toga što su neke stvari toliko strašne, da ne želimo da budemo u potpunosti prisutni kada se one dešavaju.

Odgovor imobilizacije je ključan deo biološke odbrane, ali idealno je zamišljen da bude kratkoročan. Ili metaboličko zatvaranje spasi organizam, npr. zec pobegne, ili organizam umire, to jest, lisica pojede zeca.

Ali, ako se pretnja nastavi na neodređeno vreme, i ako ne postoji način da se bori ili pobegne, odgovor imobilizacije se nastavlja. A pošto ovaj odgovor takođe menja aktivnost mozga, on utiče i na to kako se emocije doživljaju i kako se problemi rešavaju. Ljudi se osećaju kao da ne mogu da se pokrenu fizički i mentalno, osećaju se beznadežno. To je depresija.

Da li depresija ima neku vrednost?

Lako je videti zašto je Laurino detinjstvo i okolnosti u kojima se nalazila pokrenulo odgovor imobilizacije, i kako joj je to možda pomoglo da preživi. Ali zašto se ovo događa kod ljudi koji se nalaze u manje nesrećnim okolnostima? Naša kultura ima tendenciju da konceptualizuje depresiju kao znak slabosti. Knjige i članci samopomoći sugerišu da nam je potrebna samo mentalna snaga, i da tako možemo sve da rešimo. Čak i neki terapeuti kažu da je depresija izobličena percepcija okolnosti koje nisu toliko loše.

Međutim, to nije način na koji telo to doživljava. Mehanizmi odbrane u autonomnom nervnom sistemu, bilo da su „bori se ili beži“ odgovor ili imobilizacija, ne bave se stvarnom prirodom onoga što ih je okinulo. Oni se tiču toga da li je telo nešto prepoznalo kao pretnju ili nije. A ovo se dešava na predsvesnom nivou. Biološki odgovor na pretnju se dešava pre nego što pomislimo na to, a onda se više kognitivne funkcije umešaju kako bi napravile priču koja sve to objašnjava. Mi ne možemo da biramo ovaj odgovor—on se dešava pre nego što saznamo za njega.

Istraživanja anksioznosti su pokazala da mnoge okolnosti modernog života mogu da okinu „bori se ili beži“ odgovor organizma. Na primer, buka građevinskih mašina utiče tako da je centralni nervni sistem može protumačiti kao krik velikog predatora. Onda je bolje trčati i pobeći. Osećanje da ih posmatraju i ocenjuju školu, može da okine kod dece „bori se ili beži“ odogovor, jer uklanja percepciju sigurnosti. Onda je bolje da pokažu učiteljici da imaju stav ili da preskoče domaći. A za većinu nas, „bori se ili beži“ uglavnom doživljavamo kao anksioznost.

Eventualno, ako ovi moderni okidači traju dugo, telo odlučuje da ne može da se izbori. Onda dolazi imobilizacija, kojom nas telo štiti. Prema Porgesu, ono što zovemo depresija je zapravo skup emocionalnih i kognitivnih simptoma koji su na površini fiziološke platforme u odgovoru imobilizacije. To je strategija koja nam služi da preživimo; telo pokušava da nas spase. Depresija se dešava iz fundamentalno dobrog razloga.

I to menja sve. Kada ljudi koji su depresivni nauče da nisu oštećeni, nego da imaju dobar biološki sistem koji im pomaže da prežive, oni počinju da sebe vide drugačije. Naposletku, depresija je ozloglašena zbog osećanja beznadežnosti i bespomoćnosti. Ali ako je depresija aktivan mehanizam odbrane, ljudi mogu da shvate da nisu toliko bespomoćni kao što su mislili.

Promena imobilizacije

Ako je depresija emocionalni izraz odgovora imobilizacije, onda je rešenje da se izađe iz tog odbrambenog stanja. Porges veruje da ne možemo samo da otklonimo pretnju. Nervni sistem mora da detektuje robusne signale sigurnosti i bezbednosti, kako bi se tome prilagodio. Kako je najbolje to postići? Socijalnim vezama.

Jedan od simptoma depresije je stid/sramota,  osećanje da ste izneverili ljude ili da ste nedovoljno vredni da budete sa njima. Kada se ljudima kaže da je depresija neka vrsta aberacije, mi im govorimo kako oni nisu deo plemena. Oni ne pripadaju. Upravo se tada njihovo osećanje sramote produbljuje i oni izbegavaju socijalnu konekciju. Mi smo ih izbacili sa puta isceljenja od depresije.

Došlo je vreme da uvažimo hrabrost i snagu ljudi koji su depresivni. Vreme je da počnemo da vrednujemo neverovatan kapacitet koji nam je biologija obezbedila za „teška vremena“. I vreme je da prestanemo da se pravimo kako su depresivni ljudi drugačiji od svih nas.

Prilagođeno sa: https://www.psychologytoday.com/intl/blog/shouldstorm/202012/we-ve-got-depression-all-wrong-it-s-trying-save-us

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s