Šta je to “prava” psihoterapija?

Ako danas neko ide na terapiju, šta zapravo dobija?

Polje psihoterapije je evoluiralo (ili degradiralo, u zavisnosti od vašeg ugla gledanja), drastično od slavnih dana psihoanalize pre sto godina. Osoba koja je tražila terapiju 1918. godine, na primer, verovatno bi naišla na nekog sledbenika Frojda ili Junga. Seanse bi bile zakazane nekoliko (ponekad i 5-6) puta nedeljno, a pacijent bi najverovatnije udobno ležao na kauču sa analitičarem, koji bi sedeo iza njega i ne bi mogao da se vidi. Analitičar bi pažljivo slušao, pisao bi beleške, i ponekad bi ponudio interpretacije nesvesnih sadržaja i njihovog značaja za ono što je izrečeno na seansi.

Ove interpretacije bi zavisile od teorijske orijentacije terapeuta, a to je 1918. uglavnom bila Frojdova psihoanaliza, iako je Jung do tada već napustio Frojda i počeo da privlači pristalice sa svojom analitičkom psihologijom.

Psihoanaliza je bila prva sistematska forma psihoterapije, a ona je bila fundamentalno psihološki pristup neurozi i psihozi. “Dubinska psihologija”. Ona je bila zasnovana na pojmu nesvesnog, koji je Frojd definisao kao nešto što ne znamo i ne želimo da znamo o nama samima: ono što je neprihvatljivo, i zato su to potisnuta osećanja, misli, sećanja, motivacije i impulsi. Terapijski proces se sastoji od “kopanja” po dubinama nesvesnog, i osvešćivanja nesvesnih sadržaja.

U tim danima, centralno za psihoterapiju je bila interpretacija snova, koje je Frojd video kao kraljevski put u nesvesno. Ideja je bila jednostavna: razumevanje naših snova—koji su za Frojda bili kodirane manifestacije nesvesnih konflikata i želja, a za Junga važne poruke iz nesvesnog oko toga kako postati ceo i uravnotežen—je ključno za postanemo svesniji i samim tim manje neurotični, kao i da imamo manje simptoma. Drugim rečima, i Frojd i Jung su videli preteranu nesvesnost kao primarne uzroke neuroze i psihoze. Ova vrsta psihoterapije zahtevala je (i dalje to zahteva) ozbiljnu predanost i investiciju—i emocionalnu i finansijsku—od strane pacijenta, a imala je tendenciju da traje poprilično dugačak vremenski period. Ali da li je “radila posao”?

Ovo je isto pitanje koje pitamo za psihoterapiju danas. Na osnovu onoga što znamo o efikasnosti psihoterapije, odgovor je verovatno: da. Psihoterapija 1918. godine je verovatno bila više ilil manje efikasna kao i psihoterapija koja je na raspolaganju danas. Zaista, prema izveštaju Consumer Report iz 1995. godine, ankete koju je sproveo psiholog Martin Selidžmen, više od 80 procenata klijenata na psihoterapiji je izveštavalo o pozitivnim rezultatima, a nijedna škola psihoterapije se nije izdvajala kao efikasnija od neke druge. Imajući u vidu to da je psihoanaliza ostala dominantna škola psihoterapije sve do 1950-ih, a i dan-danas je praktikuju mnogi terapeuti, deluje neverovatno da je zadobila toliku popularnost više od pola stoleća, a da je bila u potpunosti neefikasna.

psihoterapija, terapija, psihoanaliza
Više od 80 procenata klijenata izvešavaju o pozitivnim rezultatima, nezavisno od toga na kojoj vrsti psihoterapije su bili.

Ali, mnogo toga se promenilo u psihologiji i psihijatriji od sredine 20. veka. Počevši od 1930-ih, stimulisana pisanjima Frojdovog učenika Oto Ranka, začela se psihodinamska psihoterapija, pristup koji je zasnovan na psihoanalizi, ali koji uglavnom zahteva manje seansi nedeljno, i koji dozvoljava kontakt licem-u-lice sa pacijentima (umesto kauča). Ovaj pristup je postao veoma popularan među mnogim profesionalcima mentalnog zdravlja, a danas se praktikuje u mnogim formama.

Onda, godine 1958, psiholog Rolo Mej je izdao knjigu Egzistencija: Nova dimenzija u psihijatriji i psihologiji, koja je Amerikancima predstavila rad evropskih “egzistencijalnih analitičara”. Kritika klasične psihoanalitičke teorije i tretmana, zajedno sa sjajnim uvidima filozofa poput Kjerkegora, Ničea, Hajdegera, ili Sartra, i zasnovana na nečemu što je opisano kao “fenomenološki metod” u terapiji, bila je veoma uticajna među praktičarima psihoanalize, psihodinamske psihoterapije, kao i drugim oblicima psihologije, oslobađajući prostor za humanistički i egzistencijalistički pristup psihoterapiji.

Dalje, bihejviorizam, zasnovan na delima B. F. Skinera, postao je dominantna paradigma za psihoterapiju, dopunjujući psihoanalizu i psihodinamsku terapiju, pogotovo u akademskom setingu. Onda se desila psihofarmakološka revolucija—a to je i danas dominantan oblik tretiranja mentalnih poremećaja. U 1960-im i 1970-im desili su se pobunjenički i eksperimentalni uticaji na psihoterapiju, a nastale su humanistička psihoterapija, primalna terapija, geštalt terapija i sistemska porodična terapija, a 1980-ih, psiholog Frank Šapiro je formulisao EMDR za tretiranje traume.

Ovi novi pristupi (neki su ih videli samo kao tehničke trikove), bili su praćeni tzv. kognitivnom revolucijom, koja je, zajedno sa bihejviorizmom, vodila ka početku danas veoma popularne kognitivno-bihevioralne terapije, kao i naglasku na empirijskoj potvrdi učinkovitosti strukturisanim i standardizovanim formama terapije.

Trenutno, postoje bukvalno stotine različitih oblika psihoterapije koje su dostupne potencijalnim klijentima, a sve tvrde da su superiorne u odnosu na sve druge (neke citiraju određena istraživanja da bi podržale svoje nekada sumnjive tvrdnje). U 21. veku, osoba koja traži pomoć u vezi psihijatrijskih simptoma je 24 sata suočena sa šarolikom lepezom mogućih pomoćnih sredstava. Ali ovde se postavlja pitanje: Kako se psihoterapija zaista poboljšala u ovih 100 godina svog postojanja? Ili je postala nešto gora?

Većina psihoterapeuta je trenirana tako da se usmerava na terapijski tretman veoma tehnički, i da se fokusira samo na simptome. Kognitivno-bihejvioralna terapija (KBT) je najbolji primer za to: ona je dizajnirana da bude standardizovani, manuelizovani i mehanistički način terapije, usmeren na redukciju ili eliminaciju simptoma kod pacijenta, na najbrži i najekonomičniji način. Psihofarmakologija—sidro i uporište svakog modernog psihijatrijskog tretmana—je još jedan primer biomehaničke, medicinske orijentacije koja je fokusirana samo na simptome. Ali, šta je onda “prava” psihoterapija? Da li je to sve što psihoterapija ima da ponudi? Brzinsko standardizovano smanjenje simptoma? Drogiranje da bi potisnuli/eliminisali emocionalni bol ili neprijatnost? Racionalno “čupanje korova” u vidu pacijentovih “poremećenih” misli, ili iracionalnih kognicija? Modifikovanje i “normalizovanje” ili pravljenje osobe koja je više socijalno prihvaćena/poželjna, za razliku od njenih ekscentričnih, nenormalnih ili maladaptivnih ponašanja?

Da bismo bili na sigurnoj strani, uvremenjena psihofarmakološka intervencija psihijatrijskih simptoma koji se ne mogu tolerisati ili koji oštećuju osobu je od izuzetne praktične važnosti i može da spasi život. Veoma je važno da kliničar može da umanji ili da bar ublaži pacijentove simptome odmah. Međutim, da li bi to trebalo da bude početak ili kraj terapije?

Sa dolaskom neverovatne popularnosti psihofarmakologije i kratkoročne kognitivno-bihejvioralne terapije, da li je ostalo prostora za terapijski proces koji se obraća ezoteričnim temama poput Boga, lepote, problema dobra i zla, smrti? Terapijski tretman koji bi bio usmeren na nečije duhovne i egzistencijalne potrebe? Terapija koja bi se bavila značenjem života, ili apsurdnim nedostatkom istog, kao i herojskim podvigom svake osobe da pronađe i ispuni svoju svrhu? Da li još uvek postoji segment stanovništva koja je još uvek zainteresovana za to?

Egzistencijalistički psihoanalitičar, dr. Rolo Mej, se strastveno zalagao da bi psihoterapija trebalo da bude manje skup tehnika, koji je dizajniran da bi smanjio simptome, a više da se bavi povećavanjem kapaciteta klijenta da oseća, doživi, stvori i pronađe smisao, kao i da generalno postane više prijemčiv za život i ljubav, u svim njegovim pozitivnim i negativnim aspektima. Na neki način, ovo je radikalno drugačiji pogled na prirodu, značenje i svrhu psihoterapije u poređenju sa konvencionalnim pristupima koji su usmereni na smanjenje simptoma. Egzistencijalistički pristup dr. Meja, i njegov humanistički naglasak na isceljujućim moćima odnosa između pacijenta i terapeuta, umesto na terapijskim tehnikama, veoma blisko je povezan sa pristupom Karla Junga, koji je smatrao da psihoterapija “zahteva sve resurse terapeutove ličnosti, a ne samo tehničke trikove”. Jasno je da prava psihoterapija bilo koje vrste se oslanja na određene tehnike. Ali upotreba ovih tehnika je sekundarna u odnosu na odnos između terapeuta i klijenta i nikada ne može da ga zameni.

Jungovski analitičar dr. June Singer uči da najčešće simptomi na koje se pacijenti žale kada dođu na terapiju nisu primarni problem, već da oni predstavljaju, simbolizuju ili maskiraju mnogo fundamentalniji problem koji je u središtu intrapsihičkog, međuljudskog, seksualnog, duhovnog, egzistencijalnog konflikta ili neravnoteže. Sigmund Frojd je, naravno, bio prvi koji je prepoznao ovu istinu i razvio još uvek kontroverznu školu psihoterapije, psihoanalizu, kako bi objasnio i razrešio intrapsihički izvor neurotičnih i psihotičnih simptoma. Frojd se fokusirao na pojačavanje kapaciteta pacijenata za rad i ljubav. Jedna od njegovih najinovativnijih i najkreativnijih tehnika je bila osmišljena tako da prepozna i otkrije ovakve konflikte, a zove se metod slobodnih asocijacija: pacijent se, dok leži na kauču, ohrabruje da slobodno priča o o bilo čemu što mu padne na pamet u tom trenutku. Za Frojda, poenta slobodnih asocijacija je bila u tome da pomogne u osvešćivanju nesvesnih sadržaja. Tokom slobodnih asocijacija, Frojd se pre svega fokusirao na dokaze koji su bili povezani sa potisnutom infantilnom seksualnošću u detinjstvu.

Ali šta se dešava kada klijent na psihoterapiji spontano počne da govori ne o eksplicitnom ili implicitnom seksualnom konfliktu, niti o brojnim simptomima i međuljudskim problemima, već o ezoteričnim temama poput Boga, smrti i dobru i zlu? Da li je to još uvek “prava” psihoterapija? Jung i Mej bi sigurno mislili da jeste. Neki bi rekli da su takve teme neprikladne i suvišne—možda čak i tabu—na današnjem tržištu koje je orijentisano isključivo na novac. Možda se ipak možemo zapitati da li bilo koji tretman koji se tiče mentalnog zdravlja, a koji svesno ili nesvesno isključuje ovakve osnovne duhovne i egzistencijalne teme/brige, može da bude nazvan “pravom” psihoterapijom.

U autobiografskoj knjizi Moja potraga za lepotom, Rolo Mej piše o svojoj potrazi za lepotom, otkrićem lepote i dalekosežnim terapijskim posledicama ovog otkrića. Kao mladić zatekao se u potpuno nepoznatoj kulturi, pa je u jakoj depresiji i “nervnom slomu” koji je iskusio slučajno nabasao na prelepo polje divljeg maka; cvetovi su se besciljno lelujali na vetru, negde u grčkim brdima, i tu je doživeo otkrovljenje koje mu je promenilo život: “Shvatio sam da nisam slušao svoj unutrašnji glas, koji je pokušao da mi nešto kaže o lepoti. Previše sam naporno radio, previše sam bio principijalan, tako da nisam dao sebi šansu da jednostavno posmatram cveće! Izgleda kao da je bilo potrebno da ceo moj način života padne u vodu, kako bi ovaj unutrašnji glas konačno mogao da se čuje.”

Ovo iznenadno buđenje mu je pomoglo da se podigne iz depresije i gurnulo ga ka novom, manje disciplinovanom i rigidno-moralističkom, ali više autentičnom, kreativnom i vitalnom životu.

Ovo je nekada problem sa tragaocima psihoterapije: oni kao da su izgubili vezu sa transcendentalnim osećanjem lepote, jer su toliko preokupirani svojim svakodnevnim problemima i simptomima koji im uzrokuju visok nivo patnje. Mej, koji je postao klinički psiholog i psihoanalitičar, podelio je sledeći isečak sa jedne psihoterapijske seanse sa ženom koja je bila njegov pacijent, a koja je do tada bila isključivo fokusirana na svoje bračne probleme: “Zaustavila sam kola na putu ka vama da bi posmatrala sumrak. Bilo je prelepo, ljubičaste nijanse na zelenim brdima… najlepši deo dana… ja ne verujem u Boga, bar ne u personalizovanog Boga, toliko ima zla na ovom svetu, da to izgleda besmisleno. Ali kada vidim takvu lepotu, ne mogu da verujem da se to dešava slučajno… Ovaj trenutak i ovo doba dana bi bio dobar trenutak da se umre, dobar trenutak da se bude sam sa sobom… Htela bih da umrem u to doba dana… Tako je mirno ovde kod vas u kancelariji… Još uvek mogu da vidim i osetim lepotu, gledajući kroz ovaj prozor.”

“Lepota”, Mej piše, “je smirujuća, a u isto vreme uzbuđujuća; ona povećava osećaj živosti u nama”. Lepota prirode, na primer, može da inspiriše dubok osećaj unutrašnjeg mira, radosti i zadivljenosti, pomažući da postavimo naše male svakodnevne probleme i čak velike životne krize u kosmičku perspektivu.

Neki ljudi, uključujući i psihoterapeute, mogu da pomisle kako pacijentove misli o lepoti, Bogu, smrti i zlu su nevažne za terapijski proces, nekada uznemiravajuće, ili mogu da se gledaju kao neka vrsta “otpora”.  Zaista, sama pacijentkinja, seća se Mej, “izrazila je strah da nije ništa rekla danas, i da je možda sve to bilo na površini. Ja sam je uverio da nijedna tema ne može da bude važnija od lepote, Boga, smrti.” Šta Mej misli ovim tajnovitim rečima? Mislio je da “prava” psihoterapija nije samo proces u kome bi trebalo da se nešto “popravi” ili da se eliminišu problemi, simptomi i anksioznost. Simptomi imaju tendenciju smanjivanja kada su dublji koreni i uzroci razrešeni. Ali, mi kao ljudska bića ćemo uvek imati neke probleme.

Prava psihoterapija se bavi pomaganjem ljudima da postanu više celoviti, prisutni, slobodni, odgovorni prema sebi, autentičniji, kreativniji, otporniji, hrabriji, više sposobni za ljubav i saosećanje, kao i svesniji sebe i drugih. Ona je usmerena na podržavanje pacijenata da prebrode svoje teškoće i prođu kroz lični pakao, gde će na kraju prihvatiti svoju sudbinu i ispuniti svoju svrhu. Ako ne to, onda bar pronalaženje puta koji vodi ka ovom cilju. Ali ovo je daleko od onoga što je psihoterapija postala danas. I daleko od onoga što ljudi koji dođu na psihoterapiju uglavnom traže ili žele.

Cilj prave psihoterapije je da pomogne osobi da stoji na svojim nogama, da se suoči sa ozbiljnim životnim istinama: sa teškoćama, borbama, patnjom, bolešću, gubitkom, frustracijom, razočaranjem, zlom, smrću—sa dostojanstvom i hrabrošću, dok istovremeno uvažava, uviđa i uživa u životnim lepotama, čudima i uživanjima. Tokom tog procesa, postajemo sve više autentični, i sve više prihvatamo i odvratno i prelepo, božansko i dijabolično, destruktivno i kreativno—polarnosti života koje je Mej nazvao “daimoničkim”. Ali, izgleda da sve manje ljudi traži takvo proširenje svesnosti i takvo transformativno iskustvo. Umesto toga, ono što izgleda da žele jeste da prosto uzmu pilulu ili da se potčine novom metodu koji obećava brzinski fiks, neko kratko olakšanje simptoma, tako da mogu da se brzo vrate svom životnom stilu i neuravnoteženom stavu koji je bio u korenu njihovih problema.

Vrsta psihoterapije koja je ovde opisana, a koju možemo nazvati “pravom” psihoterapijom, manje ima veze sa trajanjem, učestalošću ili cenom tretmana, a više je povezana sa terapeutovim gledištem na prirodu i cilj samog tretmana. Ljudi imaju urođenu potrebu da razmišljaju o velikim životnim pitanjima. Prava psihoterapija pruža klijentu mogućnost, kada je to potrebno, da se uhvate za ova trnovita pitanja—a koja su često blisko, iako nesvesno, povezana sa njihovim trenutnim problemima. Cilj takve terapije je da pomaže pacijentima u pronalaženju sopstvene filozofske i duhovne perspektive u životu, kao i da se “rve” sa budućim problemima iz pozicije unutrašnje snage i stabilnosti.

Ako psihoterapija nastavi da se vidi kao brižljivo isplanirana, određena, struktuirana i mehanistički ustrojena kao neki kuvar, skup recepata-tehnika koje su stvorene da bi brzinski smanjili ili eliminisali problematični simptomi ili ponašanja, onda takva egzistencijalna i duhovna pitanja mogu odjednom da izgledaju suvišna. Pacijenti koji dobijaju tako ograničen tretman su tragično osiromašeni i nemaju šansu da se svesno rvu sa “ultimativnim brigama”—kao što su problemi zla, patnje, duhovnosti, smisla i značenja, i smrtnosti.

Mi danas živimo u terapijskoj kulturi koja smanjuje vrednost razgovoru ili čak razmišljanju o ovim temama. Danas, klijenti na psihoterapiji se implicitno ili eksplicitno obeshrabruju da diskutuju o ovako važnim temama. Ali, ako psihoterapeuti i klijenti mogu da prepoznaju i cene pragmatičnu terapijsku vrednost, moć i važnost obraćanja pažnje na tako važne teme kao što su lepota, Bog, dobro-zlo i smrt na terapijskom tretmanu, onda možda psihoterapija—prava psihoterapija—ima neke šanse da preživi.

Uporedite to šta se uobičajeno dešava na terapiji sa onim što je Jung rekao pre više od pedeset godina:

“Pacijent nije naučio kako da se oslobodi neuroze, već kako da je podnese. Njegova bolest nije slučajan, samim tim besmislen teret: to je njegovo vlastito sopstvo, taj neki ‘drugi’ koji, zbog detinjaste lenjosti ili straha, ili zbog nekog drugog razloga, je uvek tražio način da ga isključi iz života.. Ne bi trebalo da težimo tome da se ‘otarasimo’ neuroze, već da iskusimo šta to znači i šta može da nas nauči, kakva je njena svrha. Trebalo bi da naučimo da budemo zahvalni za njeno postojanje, inače ćemo samo protrčati pored nje i propustićemo priliku da upoznamo sebe kakvi zaista jesmo.”

Ovo izgleda kao prava psihoterapija.

Prilagođeno sa: https://www.psychologytoday.com/us/blog/evil-deeds/201805/what-is-real-psychotherapy

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s