Esencijalne tajne psihoterapije: Mudrost kliničkog iskustva

Šta se zaista dešava na psihoterapiji? Odgovor na ovo pitanje je složen i zavisi od toga kakvu vrstu psihoterapije neko traži. Ali i od toga ko je terapeut. Međutim, jedna stvar koju psihoterapija može da pruži klijentima jeste to da prenese esencijalne tajne o tome kako da žive bogatiji, ispunjeniji, kreativniji i uravnotežen život.

Koje su to neke od ovih tradicionalnih tajni psihoterapije?

U ovom članku, nabrojaćemo nekoliko.

Oproštaj ne može da dođe sa silom

Dati nekome svoj oproštaj prevremeno, pre nego što ga stvarno osetite, nije u vašem najboljem interesu. Ipak, dobro je i duhovno “ispravno” da oprostimo onima koji su nas povredili ili su nekako negativno uticali na naš život. Takođe, ovo može da utiče na to da oni kojima ste oprostili se osećaju bolje u vezi sebe. Ali ovde je nešto neprirodno. Bar u početku. Bar na neko vreme. Opraštanje je osnovni psihološki proces, ali ovaj proces se mora ispoštovati veoma polako, kako bi se zaista autentično desio.

Kada smo spremni, oproštaj kao da se dogodi sam od sebe. Ali ne pre nego što za to kucne pravi čas. Ipak, u pravo vreme, oproštaj postaje egzistencijalni izbor: ili ćemo se i dalje držati za bes, ogorčenost, mržnju—ili ćemo jednostavno sve to pustiti. Tako ćemo možda usmeriti tu energiju besa u nešto mnogo produktivnije. Oproštaj može da se, na neki način, posmatra kao konstruktivan i sebičan izbor, jer je psihološki dobro da se oslobodimo otrovnih emocija, ogorčenosti itd.

Ali,  da se osećamo besno ili ogorčeno u vezi toga što smo bili uvređeni, napadnuti, ostavljeni, zlostavljani ili u poziciji žrtve, jeste u potpunosti prirodna i normalna pojava, i ovo mora biti tačka gde oproštaj počinje. Tu gde smo sada. Ne gde bismo voleli da budemo ili gde osećamo da bismo mogli da budemo. Na ovaj način, osećati “pravednički bes”, a zatim ga prihvatiti i ispoštovati, umesto da ga umanjujemo i odbacujemo—dakle priznanje sebi da imamo prava da osetimo bes—jeste prvi hrabar korak na nekada dugačkom i bolnom putu ka oproštaju.

Naravno, oproštaj nije isto što i zaborav. Mi možemo da, u pravo vreme, oprostimo čak i onima koji odbijaju da priznaju da njihovo ponašanje škodi drugima, iako ova vrsta oproštaja je mnogo teža od one gde drugi priznaju da su nam naudili. Ali zaboraviti loše ponašanje je budalasto. I opasno. Opraštanje je u stvari iskazivanje saosećanja za loša dela drugih ljudskih bića, zlonamerna ili nenamerna, kao i prihvatanje skrivene senke koja postoji u svima nama. Ali ovo nikada ne sme da postane naivno, slepo poricanje duboko ukorenjenog kapaciteta ljudi da učine zlo jedni drugima. Opraštanje, kao i davanja milostinje, počinje kod kuće, tako što ćemo naučiti kako da oprostimo sebi sopstvene greške i loša ponašanja; ovo nam može pomoći da osetimo saosećanje i da oprostimo drugima. Zauzvrat, praktikovanje opraštanja može da nam pomogne da sebi oprostimo sopstvene mane i nedostatke.

psihoterapija, psihoterapija online, online psihoterapija, anksioznost, depresija, savetovanje, psihologija, psiholog, mentalno zdravlje
Prihvatanje širokog spektra emocija, a pogotovo onih koji su demonizovani od strane kulture, kao što je bes, jeste put ka ličnom blagostanju i rešavanju mnogih mentalnih problema. Posle prepoznavanja i prihvatanja, bes može da se iskaže na konstruktivan, a ne destruktivan način.

Bes je vaš saveznik

Bes je jedna od najneprijatnijih ljudskih emocija. Demonizacija besa je pogotovo prisutna u mnogim duhovnim i religijskim tradicijama širom sveta. Čak se to dešava i kod profesionalaca koji se bave mentalnim zdravljem, jer i oni pogrešno percipiraju bes kao isključivo negativnu, destruktivnu, opasnu i iracionalnu stvar—a samim tim podstiču potiskivanje kod pacijenata i kod sebe, putem psihoterapije ili farmakologije. Ovo je ogromna greška. Vi imate pravo na vaš bes. Potreban vam je. Bes, kada se na pravi način ophodite prema njemu, je vitalni izvor snage, energije i osnaživanja. Naravno, bes može da bude neverovatno destruktivan i opasan. Često i patološki. Ali, iako je nekada potrebna psihijatrijska intervencija, kao što su lekovi i hospitalizacija, kako bi se kontrolisao oslobođeni bes i sprečilo nasilje, potiskivanje besa tokom vremena, umesto obraćanje pažnje na razloge i korene besa, čini ga još opasnijim.

Ono što je potrebno jeste prepoznavanje i validacija našeg besa, pronalaženje načina da se bes iskaže na konstruktivan, umesto na destruktivan način. Biti u stanju da verbalno iskažemo bes i da ga svesno povežemo sa izvorima/uzrocima, umesto da ga nesvesno odigravamo, jeste važan deo svakog dobrog programa upravljanja besom. Bes nije, kao što mnogi to misle, suprotnost duhovnosti. Niti mentalnom zdravlju. Baš suprotno, prihvatanje besa je početak svake duhovne mudrosti, kao i ključ svakog terapijskog pomaka—paradoksalno, i povećane kreativnosti. Evo tajne koju klijenti na psihoterapiji i mnogi umetnici znaju: bes je u bliskoj vezi sa kreativnošću.

Rolo Mej je pisao: “Naša kultura zahteva od nas da potisnemo naš bes, a samim tim, i da potisnemo većinu svoje kreativnosti”. Dakle, tajna je u nalaženju načina da se bes iskoristi na kreativan način, umesto da se potiskuje i iskazuje na destruktivan način.

Ljubav uvek boli

Mi želimo da mislimo o ljubavi kao o nečemu što donosi radosna i lepa iskustva. I može tako da bude. Ali, ljubav ima i tamnu stranu. Otvoriti se za ljubav je veoma riskantno i opasno. Mnogi klijenti na psihoterapiji intuitivno ovo znaju, pa baš zbog toga se i opiru tome. Skoro uvek su se prethodno “opekli”, u odnosima sa partnerima, roditeljima ili prijateljima. Ali, u isto vreme, oni shvataju da im fali nešto veoma važno, primarno i značajno u životu. Nešto što može da im pomogne da olakša usamljenost i da je na neki način prevaziđu.

Zaljubiti se je kao i biti inficiran nekim virusom: mi smo duboko pod uticajem nekog drugog, i svesni smo da je moćan, neočekivan, iracionalan proces počeo, na dobru ili lošu stranu, i da je nezaustavljiv. Postoje arhetipski simptomi “ljubavne infekcije”, kao i sa gripom, na primer. A kada je ljubav neuzvraćena, kada se uzima zdravo za gotovo ili je odbačena, bol i patnja su ogromni.

Tajna o ljubavi kazuje da takva patnja može da nas nauči mnogo o nama samima i životu, ako naučimo da je vidimo psihološki i koristimo je na produktivan način: ljubav je mač sa dve oštrice. Ljubav može da povredi, ali može i da isceli. Biti voljan da volite uprkos mračnoj strani ljubavi je hrabra afirmacija života.

Progutati “gorku pilulu”

Mi ne možemo da promenimo prošlost. Ne postoji vremeplov koji može da vrati proteklo vreme. Ne postoje terapijske tehnike za trajno brisanje traume iz pamćenja. Ne možemo da vratimo vodu koja je protekla ispod mosta. Ovo je jedna od najtežih i najbolnijih životnih činjenica za klijente na psihoterapiji, i njima je veoma često veoma teško da se pomire sa njom. Oni su ceo život pokušavali da pobegnu ili da negiraju stvarnost onoga što se desilo u detinjstvu, bez obzira da li se radi o fizičkom, emocionalnom ili seksualnom zlostavljanju, emocionalnom odbacivanju i ostavljanju, ili zanemarivanju.

Možda je najbolnija i najočiglednija tačka tokom psihoterapije ona kada se klijent suoči sa sopstvenom istorijom. Neke traume iz detinjstva su nužne u nesavršenom svetu u kome živimo. Kako bi preživeli, i fizički i psihološki, od ove traume se često branimo putem dečje amnezije. U odraslom dobu, emocionalni ožiljci se mogu prepoznati, mogu se osvestiti, postaviti u širu perspektivu, a ponekad i isceliti. Ali “isceljenje” ne znači (kao i kod opraštanja) zaborav, jer biti svestan znači pamtiti i znati. Isceljenje podrazumeva zrelo prihvatanje traumatskih činjenica sopstvenog emocionalnog umrtvljenja, uzroke i posledice, kao i odlučnost da se popije “gorka pilula”: mi ne možemo da promenimo prošlost niti da “izbrišemo” psihološke rane i ožiljke. Niti možemo da se realistično nadamo sada, kao odrasli, da magično primimo tretman koji će obrisati gumicom sve emocionalne ožiljke koje smo stekli tokom detinjstva i adolescencije. Nikada ne možemo da u potpunosti poništimo efekte onoga što nam je urađeno. Ili da dobijemo ono što nikada nismo od roditelja ili hranitelja. Možemo da, sa dobrom srećom i vremenom i milošću, da pronađemo u nama kapacitet da oprostimo onima za koje osećamo da su nas povredili.

Međutim, ne možemo da očekujemo da će ti demoni u potpunosti nestati. Oni su se donekle za stalno naselili tu, postali su stalan deo nas i oblikovali su našu ličnost. Oni čine ono što smo mi danas. Popiti “gorku pilulu”—što podrazumeva priznati ogorčenje u vezi detinjstva—obično je pravi zaokret u terapiji, jer se klijent počinje pomerati ka razumevanju i prihvatanju prošlosti, umesto što se trudi da je zaboravi ili promeni; ali i više počinje da živi u sadašnjosti, hrabro koračajući ka još uvek neodređenoj budućnosti.

Osnažujuća tajna psihoterapije koju klijenti otkriju je da iako neprijatna “gorka pilula” može da ima grozan ukus i da izgleda veoma otrovno na prvi pogled, ispostavlja se da je na kraju ona veoma emocionalno isceljujuća i ima lekovit učinak.

Čak su i žrtve odgovorne za svoje stavove i akcije

Ovo je jedna od najkontroverznijih i politički nekorektna tajna psihoterapije. Često se pogrešno tumači kao “krivljenje žrtve”. Ali je daleko od toga. Žrtve koje su viktimizovane na neki način zapadaju u ono što je psiholog Martin Selidžman nazvao “naučena bespomoćnost”: ogorčeno, defetističko osećanje da je neko žrtva sudbine i da je bespomoćan u tome da odredi svoju budućnost.

Svi smo mi žrtve života, događaja—ponekad slučajnih i nenamernih, nekad zlonamernih ili zlih—nad kojima nemamo nikakvu kontrolu niti smo ih mi birali. Niti imamo odgovornost nad njima. Ali mi jesmo odgovorni kako se nosimo sa tim događajima. Uvek je lakše i više ugodno da okrivimo druge za svoje probleme, umesto da preuzmemo odgovornost za lični odgovor na viktimizaciju. Voleli mi to ili ne, lično smo odgovorni za to kako se nosimo za “žrtvenošću”, kako je objašnjavamo, i kako učimo iz nje. Dodatno, postoje bezbrojna zla izvan područja naše kontrole koja mogu da se “ostrve” na nas. Tu su drugi ljudi koje nesvesno “prizivamo” svojim stavovima i ponašanjem. Mi, kao odrasli ljudi, stalno moramo da se borimo sa pitanjem “nesvesnosti”: da li ako nešto ne znamo nas automatski “iskupljuje”.

Hristov čuven krik na krstu “Oče, oprosti im, jer ne znaju šta rade” (Jevanđelje po Luki, 23:34), je izgleda prvi koji nudi oproštaj za neznanje o implikacijama sopstvenog ponašanja. Ali, egzistencijalistički psihoterapeut Rolo Mej naglašava: “Mi smo odgovorni za posledice naših akcija, i odgovorni smo da postanemo što svesniji tih posledica”. Klijenti na psihoterapiji otkriju razliku između toga da budu samo “žrtve sudbine”, nesvesni ali ipak donekle odgovorni  u poziciji žrtve, i toga šta znači kada svesno nađemo i ispunimo sopstvenu sudbinu.

Tajna je u tome, kako je egzistencijalistički terapeut Viktor Frankl rekao, da pronađemo koliko često naša “nesvesna shema ” (KBT), “vodeća fikcija” (Adler), ili “mit” (Mej), kao i svestan stav prema tome što je neko žrtva, može da nastavlja osećanja bespomoćnosti i žrtvovanja, umesto da osnaži osobu da je prevaziđe. Psihologija žrtve održava zlokoban začarani krug dalje viktimizacije. Prekid identifikacije sa ulogom žrtve pomaže u razbijanju ovog začaranog kruga.

Mudrost nesigurnosti

Kada su naši najviše uznemiravajući strahovi i brige pažljivo ispitani i kada se vode do svojih logičnih zaključaka, smrt i anksioznost u vezi smrti su često (ali ne uvek) ono što pronađemo da je postojalo u pozadini. Strah od smrti. Strah od Pakla. Strah od reinkarnacije. Strah od ništavila, praznine zaborava. Strah od psihičke patnje. Kao što je Vudi Alen rekao: “Ja se ne bojim smrti. Ja samo ne želim da budem tamo kada se to desi.” Ernest Becker, u knjizi The denail of death (1973), mudro nas savetuje da moramo da se “svakodnevno pomirimo s tim da možemo umreti, da odustanemo od rizika i opasnosti sveta, da ne dozvolimo da budemo njima potrošeni i u potpunosti preplavljeni. Inače ćemo završiti kao da smo mrtvi, izbegavajući život i smrt.” Istina. Ali šta se dešava kada se više ne plašimo smrti, nego umesto toga je prihvatimo kao neophodan deo života, kao što svetlo ne može da postoji bez tame?

Kada prihvatamo patnju kao neophodan deo radosti, zadovoljstva i sreće? Oni su suprotni polovi iste egzistencije. I onda počinjemo da shvatamo da ne postoji sigurnost u životu. Osim osećaja sigurnosti koji izvire iznutra. Duhovna umesto fizičke ili materijalne sigurnosti. Unutrašnji umesto spoljašnji izvor sigurnosti. Dolazimo do esencijalne tajne, ono što je filozof Allan Wats nazvao “mudrost nesigurnosti”. Shvatamo da je naša briga uvek bila način da negiramo fundamentalne činjenice. Da bežimo iz sadašnjeg trenutka. Da izbegnemo egzistencijalnu anksioznost, ili da ubedimo sebe da imamo više kontrole nad životom nego što je zapravo imamo.

Odustajanje od iluzije kontrole, prihvatanje naše relativne bespomoćnosti u vezi života i smrti, i prihvatanje sebe onakvima kakvi jesmo—uključujući i našu anksioznost i krajnju nepredvidljivost života—može da bude veoma oslobađajuće. Može da nam oslobodi prostor da smanjimo brige, i da nastavimo da živimo. Misteriozna budućnost će se ionako uskoro desiti. Napravite neophodne planove i donesite odluke. Ali nemojte se previše zadržavati na njima, ili se preterano vezivati za željene ishode. Umesto toga, fokusirajte se na to šta se dešava sada, ovog trenutka, ma koliko to uzrokovalo anksioznosti, ili bilo bolno, teško ili iritantno; uradite to, umesto da anksiozno iščekujete šta će se sledeće desiti (ili se neće desiti).

Budućnost nikada nije zagarantovana. Možda dođe a možda ni ne dođe. Nešto loše se može desiti. Ali, može i nešto dobro. Umesto bespomoćnog pesimizma, ili grandioznih očekivanja, razmislite o tome da usvojite stav “benignog optimizma” (ili bar neutralnosti) prema potencijalnoj ali nikad obećanoj budućnosti.

Paradoksalna moć reči “ne”

Za mnoge klijente na psihoterapiji, reći “ne” je jedna od najtežih stvari na svetu. Oni ne žele da povrede tuđa osećanja. Ne žele da nekoga naljute. Ne žele da poremete status quo. Ne žele da budu odbačeni ili napušteni. Ne žele da ih drugi vide kao negativne, rigidne, sebične, teške, tvrdoglave ili nesaradljive. Ali, oni ne shvataju da reći “ne” je dokaz nečije volje na ovom svetu. Reći “ne” je odraz nečije egzistencije. I nečije lične moći da iskaže i brani svoje biće.

Mi možemo videti ovakvo neophodno samodokazivanje kod mališana koji moraju da obavljaju nuždu. Oni kažu “ne” da bi sebe odvojili od drugih ljudi i to “ne” je potvrda i manifestacija njihove egzistencijalne slobode. Na žalost, reč “ne” često nalazi na kaznu i negativne posledice kao odgovor odraslih, tokom detinjstva i kasnije, što postepeno dovodi do gubitka sebe i samopouzdanja. Tako, mi imamo osećaj da ne smemo da kažemo “ne”. Nemogućnost da se kaže “ne” leži u srcu problema koji se danas zove “ko-zavisnost”. Ovaj problem je povezan sa pasivnošću, bespomoćnošću, i beznadežnošću kod depresije i drugih mentalnih poremećaja.

Klijenti na psihoterapiji često vide reč “ne” kao odraz sebičnosti i negativnosti. Ali, istina je da osoba nije u stanju da u potpunosti kaže “da” ako nije prvo naučila da kaže “ne”. Kako neko može da slobodno izabere nešto ili nekoga ako ne može slobodno i da odbije taj izbor? Sigurno reći “ne” suviše često može da bude (i često jeste) negativistički izraz volje, ono što psiholog Otto Rank zove “kontravolja”. Za neke, ovakav sveprisutan negativizam ili ponašanje koje je uvek u suprotnosti sa nečim je postalo jedini način da dokažu i pokažu svoje postojanje u svetu i svoju slobodnu volju. Ali, biti suprotstavljen nečemu takođe može da bude oblik osnaživanja, pa tako, na primer, u slučaju pokreta Occupy Wall Street protestanti su uradili upravo to. Isto je i sa romantičnim vezama. Osoba ne može da kaže “da” u romantičnoj vezi ako ne ume da kaže “ne”.

Istinska intimnost podrazumeva tenziju i međuigru između dve suprotstavljene volje. Bez mogućnosti da kažemo “ne”, bez postavljanja psiholoških granica u odnosima, ne može postojati istinska intimnost i predanost. Jedino hronična pokornost i, kao posledica toga, tipično se javlja nesvesna ogorčenost, kao i konstantan strah od toga da ćemo biti preplavljeni, onemoćali ili čak eliminisani od strane drugog. Onda “ne” može da preuzme oblik pasivno-agresivnog ponašanja, a u nekim slučajevima neuroza, psihoza ili pokušaja suicida: ultimativno odbijanje da učestvujete i totalno odbijanje spoljašnje stvarnosti.

Ali, paradoksalno, znanje da možemo da kažemo “ne”, može da nas ohrabri i osnaži da prigrlimo život više. Reći “ne” drugima i svetu nekad zahteva izuzetnu hrabrost. Ali je takođe i neophodan preduslov za prihvatanje autentičnog sebe, pronalaženja sopstvene sudbine. Na kraju, i tome da kažemo “da” životu i ljubavi.

Prilagođeno sa: https://www.psychologytoday.com/us/blog/evil-deeds/201209/essential-secrets-psychotherapy

Advertisements

One thought on “Esencijalne tajne psihoterapije: Mudrost kliničkog iskustva

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s