Kada opišete nekoga kao introverta, najverovatnije ćete da ukazujete na neka ponašanja koja izgledaju povučeno, tiho i neupadljivo. Mi zamišljamo introverte kao stidljive i antisocijalne, mislimo da vole da provode dosta vremena sami sa sobom, ili samo sa jednom-dve osobe, umesto da se nalaze u gužvi sa mnogo ljudi. S druge strane, ekstraverti se posmatraju kao izuzetno društvene, glasne osobe koje su uvek u potrazi za sledećom žurkom na koju mogu da “upadnu”. Sve su ovo pogrešne predstave o introvertima i ekstravertima.
Karl Gustav Jung je prvi smislio termine “ekstravert” i “introvert” negde 1920-ih godina. Tokom narednih godina, ovi termini su postali sinonimi za određena ponašanja i crte ličnosti. Biti introvert za većinu ljudi znači da neko preferira samoću umesto društva, odnosno da bude sa nekom drugom osobom, kao da nije zainteresovan za društvena dešavanja i prijatelje, dok su ekstraverti baš suprotno—uvek su pričljivi, traže društvo i imaju mnogo prijatelja.
Istina je da nijedna od ovih karakterizacija nije niti ispravna niti pogrešna. Introverti i ekstraverti su mnogo složenije pojave nego što ovi jednostavni opisi to govore.
Introverti
Istina je da introverti više vole da provode vreme u solo aktivnostima, nego u grupnim situacijama. Ali ovo nije uvek tako zato što oni ne vole ljudi ili nisu socijalni. Introverti uživaju u društvenim aktivnostima na drugi način, zbog drugih razloga i drugačiju količinu vremena od ekstravertnih ljudi.
Često se za introverte misli da su stidljivi, ali istina je da biti stidljiv i biti introvert su različite stvari. Ljudi koji su stidljivi i nervozni se osećaju neprijatno u prisustvu drugih, dok to sa introvertima ne mora da bude slučaj. Mnogi ljudi koji su prirodni introverti u stvari uživaju u društvu drugih. Razlika između introverta i ekstraverta je u tome što na različite načine pronalaze energiju i “pune baterije”.
Oni koji su introverti uživaju u socijalnim aktivnostima u manjim dozama nego ekstraverti. Da bi introvert bio u prisustvu drugih potrebno je više energije, kao i da učestvuje u socijalnim aktivnostima, pa se samim time i brže zamara. Samoća i solo aktivnosti im zapravo “pune baterije”. Tišina koja se dešava kada su uronjeni u svoje misli im dopušta da se osećaju ukorenjeno i kao da imaju kontrolu.
Introverti takođe vole da planiraju i da se pripremaju. Oni se osećaju neprijatnije ako socijalna aktivnosti nije planirana, ako je spontanija, već više vole da promisle sa kim i kada će se videti. Ali ništa od ovoga ne znači da su introverti antisocijalni ljudi. Mnogi introverti su veoma poznate ličnosti, i socijalni su aktivni—Bill Gates, Barack Obama i Steven Spielberg su svi redom introverti, a nijedan od njih nije antisocijalan ili stidljiv.
Ekstraverti
Ekstraverti se često karakterišu kao lideri, kao glasni i preterano pričljivi. Ponovo, ove crte su preterivanje. Kao što introverti ne moraju da budu neophodno stidljivi, ekstraverti mogu da budu stidljivi. Mnogi pretpostavljaju da su ekstraverzija i crte poput stidljivosti ili “biti tih” međusobno isključive. Iako ekstraverti žude za društvom, ovo je više povezano sa održavanjem njihovog prirodnog nivoa energije, kao i pronalaženja izvora mentalne stimulacije—a ne samo puko traženje prisustva nekog drugog.
Dok introverti dobijaju energiju i perspektivu kada su sami, ekstravertima pada nivo energije kada su sami previše dugo. Prisustvo drugih i socijalno angažovanje im pomaže da misle i da se fokusiraju. Ekstraverti takođe više vole određeni nivo buke u neposrednoj okolini, umesto tišine. Može zvučati čudno, ali ekstravertima je tišina nešto što ih ometa i ne pomaže im da se koncentrišu.
Pošto rastu i razvijaju se u sredinama gde imaju mnogo interakcija sa drugima, mnogi ekstraverti pronalaze sreću i uspeh u profesijama poput edukacije ili prosvete, javnim nastupima, prodaji ili uslužnim delatnostima. Primeri poznatih ljudi koji su ekstraverti su, između ostalih, Oprah Winfrey, Martin Luther King i Steve Wozniak.
Da li je odgoj ili nasleđe?
Mnogo se debatuje oko toga šta je ono što čini nekoga ekstravertom ili introvertom. Iako ne postoji definitivan odgovor na ovo pitanje, znaci ukazuju na kombinaciju gena i sredinskih faktora. Naše najranije interakcije sa drugim ljudima sigurno pomaže u oblikovanju našeg socijalnog ponašanja i načina na koji postižemo ugodnost i prijatnost. Zato je važno pomagati deci da se socijalizuju. To ne samo da im pomaže i uči ih kako da uđu u interakciju sa drugima, već i da sama interakcija može da bude nagrađujuća. I pomaže im da nauče šta bi trebalo da urade za sebe kako bi se osećali energizirano i podmlađeno.
Istraživanja su takođe pokazala da postoji moguća genetska komponenta u pogledu toga da li će neko biti ekstravert ili introvert. Moguće je da nisu samo geni, već i protok krvi u mozgu, odnosno obrasci cirkulacije krvi, značajni faktori koji doprinose tome kojem tipu ličnosti će neko gravitirati.
Biti introvert ili ekstravert nije neka “apsolutna istina” koja je “zapisana u kamenu” i samim tim nepromenjiva za sva vremena. Većina nas se ponaša na različite načine u različitim periodima, u različitim socijalnim kontekstima, pa je korisnije ovo posmatrati kao skalu na kojoj sve svi nalazimo i “klizimo” po njoj, u zavisnosti od vremena i okolnosti. Razumevanje motivacije kod svakog tipa ličnosti, međutim, može da nam pomogne da se dobro odnosimo prema drugima, da razvijemo odlične komunikacione veštine, i da pokazujemo poštovanje prema razlikama među ljudima. Takođe, ovo može da vam pomogne da budete sigurni da dajete sve od sebe.
Psihoterapija online 