Usamljenost može da bude veoma snažna emocija, ali je nekada veoma teško tako i nazvati. Ljudi mogu da se zavaravaju time što su svakodnevno zauzeti pregledanjem fotografija na netu, komentarima na socijalnim mrežama, ili igranjem igara na internetu—stvari koje mogu da stvore osećanja prijateljstva, ali nisu to zaista.

Danas, mi možemo da se povežemo sa drugima veoma brzo i lako, na mnogo više načina nego bilo kada u ljudskoj istoriji. Ipak, mi smo sve usamljeniji u poređenju sa prethodnim generacijama. Za dvadeset godina, izgubili smo dve trećine socijalnih interakcija koje smo ranije imali. Učestalosti depresije, samoubistva tinedjžera i bolesti zavisnosti u opštoj populaciji se stalno povećavaju, u epohi u kojoj se realne opasnosti po život većine ljudi dramatično smanjuju.

Ako su ljudi bliži i bolje povezani jedni sa drugima nego ikada ranije, zašto mnogi od nas doživljavaju razarajuća osećanja usamljenosti?

Usamljenost se može povećati sa povećanim korišćenjem tehnologije, a to menja naše kulturološke vrednosti

Uzroci usamljenosti možda nisu shvaćeni na pravi način. Iako ima sve više ljudi na planeti, a broj potencijalnih prijatelja je sve veći (zbog korišćenja tehnologije), mnoge aktivnosti koje su zahtevale interakciju sa drugima, više to ne zahtevaju. Mi sada možemo da kupujemo iz udobnosti sopstvenog doma, bez interakcije sa prodavcem. Možemo da uzmemo “nešto sa nogu” u restoranu brze hrane i da jedemo večeru sami. Slušalice povezane sa mobilnim telefonima nas izoluju od svega okolo, i čak kada napravimo kontakt očima—učinimo to na brzinu.

Upotreba tehnologije i interakcije koje imamo onlajn mogu da značajno pojačaju naše stanje usamljenosti, ali načini na koje internet uzrokuje osećanja izolacije mogu da budu dosta složeni. Usamljeni ljudi mogu da pronađu više konekcija onlajn, ali osoba koja se samo digitalno povezuje sa drugima, i želi da ostvari i druge vrste interakcije, može da bude veoma nezadovoljna ovim načinom pripadanja zajednici, te njihov osećaj izolacije u spoljnjem svetu može da se pojača.

Mnoge socijalne institucije koje su nekada bile važne za opstanak, sada to više nisu. Ljudi prošlosti bili su u obavezi da prisustvuju porodičnim religijskim praksama, proslavama, određenim ritualima, kao i drugim tradicijama. Osobe su bile identifikovane ovim jasnim društvenim krugovima, i uvek bi se tamo pojavljivali, ako ne zbog nekog drugog razloga, onda zbog toga da bi izbegli odbacivanje, podsmeh i osudu. Prošle generacije često nisu imale izbora  u vezi pripadanja određenoj religijskoj ili etničkoj grupi, ali danas, mnogi vide ove društvene krugove kao stvar izbora, a samim tim i manje sposobnim da ispune njihove emocionalne potrebe. Neki čak ni ne znaju koja su dešavanja u zajednici aktuelna svakog sledećeg meseca.

Heterogena struktura mnogih modernih zajednica nudi povećanu raznovrsnost, veće prihvatanje drugačijih ljudi, kao i više izbora, ali ove benefite prate i veće lične odgovornosti. Pristupiti nekoj grupi i pripadati joj podrazumeva veće rizike, pošto nove zajednice nemaju više obavezu da prime nekoga samo na osnovu nasleđa ili porodičnih veza.

Čak i obrazovanje, institucija koja zahteva povezanost sa grupom i interakciju, sada gravitira prema individualnom radu. Diplome se stiču onlajn, ali čak i kada se časovi održavaju u učionici, tu su digitalne beleške, registracija preko interneta, kao i naručivanje knjiga—sve se to dešava ispred ekrana, u izolaciji. Učestvovanje u grupnoj diskusiji preko poruka i foruma, kao i slanje izveštaja preko interneta, možda je najbliža socijalizaciji kada su u pitanju studenti.

Porodice su često rasute, a neke mogu da budu na razdaljini i da veoma malo komuniciraju. Ljudi danas imaju priliku da pronađu grupe koje će ih više prihvatati, gde će sličnije razmišljati kao oni, a čak su možda i lakše za pristupanje od bioloških porodica. Međutim, izaći napolje i pristupiti tim grupama zapravo zahteva više socijalnih rizika i hrabrosti. Ako usamljena osoba čak i pronađe motivaciju da pristupi određenoj grupi, osećanja mogu ponekad da sabotiraju dobru stvar. Istraživanja pokazuju da usamljena osoba može da destabilizuje jedinstvo grupe. Dalje, svi neuspesi i razočaravajuća iskustva koja ta osoba ima, može da utiče na to da svaki sledeći pokušaj socijalizacije bude sve teži.

Bez “ugrađenih” socijalnih krugova  i očekivanog učešća u porodičnim aktivnostima, pristupanje i pojavljivanje zahteva više ranjivosti i veće lično angažovanje i predanost. Čak i kada je novi krug prijatelja pun podrške i želi dobrodošlicu, usamljena osoba možda neće to shvatiti odmah na taj način—ili neće shvatiti nikada. Istraživanja pokazuju da ljudi koji se osećaju usamljenima su manje sposobni da primete signale predanosti od strane drugih, a ovo može da ostavi usamljenu osobu u osećanju da je izostavljena, čak i kada je pozvana da se pridruži nekoj grupi.

Iza ove liste barijera pronalaženju konekcije i postizanja osećanja pripadanja, naša kultura ima tendenciju da vrednuje i daje prednost nezavisnosti i autonomiji. Mnogi ne smeju da priznaju osećanje usamljenosti zbog toga što se boje da će ih drugi videti kao slabe. Ali ljudi su društvene životinje. Napredovali smo kao vrsta tako što smo stvarali plemena, sela i religijske grupe u kojima smo se osećali povezani. Ali, kako su ove stare institucije postale više opcione, voluntarističke i manje obavezujuće, članstvo u njima je postalo više stvar lične odgovornosti.

Učenje pronalaženja zajednice

Mnogi ljudi dođu na psihoterapiju sa dubokim osećanjem usamljenosti. Oni razumeju da su ova osećanja znak da nešto mora da se promeni, i sa dobrim razlozima za to: usamljenost može da ima značajne i ozbiljne posledice. Ona može da poveća rizik od fizičke bolesti i smrtnost za 32 procenta. Dalje, usamljenost može da se širi i često se pojavljuje u grozdovima, što znači da usamljeni ljudi će često imati usamljene ljude u svojoj neposrednoj okolini, što može da doprinese razvoju osećanja bespomoćnosti i gubitka nade.

Izolacija, i usamljenost kao efekat toga, može da se razvije kao simptom ili efekat određenih mentalnih poremećaja, pa rad na ovim problemima, uz pomoć kvalifikovanog profesionalca, može da pomogne osobi da prevaziđe izolaciju i usamljenost. Ali, usamljenost može da ima i druge uzroke. Sa zauzetim rokovnikom, digitalnom komunikacijom i ređim ličnim prisustvom na grupnim događajima, mnogi ljudi koji idu na terapiju ne uviđaju da određene mogućnosti za socijalizaciju još uvek postoje. Na primer, tu su sastanci na sajtu meetup.com ili volontiranje u lokalnim organizacijama.

Samo pravljenje liste mogućih grupa je odličan početak za one koji su nervozni, anksiozni, ili ne mogu da načine taj najteži prvi korak. Napišite datume i adrese interesantnih aktivnosti u kalendaru. Ako ovo uradite, povećaćete šanse da zaista na njih odete. Pronađite kolegu ili saradnika koji želi da ode sa vama prvi put. Ako ste nervozni ili oklevate, pomislite na to kako će drugi ljudi biti srećni kada vas vide i kako ćete im nedostajati kada budete odsutni. Razmislite šta možete da donesete novo grupi, a što može da pojača iskustvo drugih članova. Da li ste duhoviti? Da li ste dobar slušalac? Da li imate nove ideje? Ili ste voljni da pomognete oko nekih projekata?

Još jedan zadovoljavajući način da se povežete sa drugima jeste tako što ćete dati drugima nešto sa mesta sopstvene ranjivosti—drugim rečima, pomažući drugima koji su na onom mestu na kome ste vi nekada bili. Ovo može da bude na ličnoj osnovi (“jedan na jedan”) ili možete da pomognete grupi koja već postoji. Iskoristite teškoće kroz koje ste prolazili u svom životu kao svoju ekspertizu i povećajte kredibilnost, da biste pružili drugima ruku, onima koji tek započinju teško putovanje.

Neke ideje za to:

• Postanite mentor nekome, podučavajte nekoga nešto što znate i umete da radite
• Donirajte namirnice ili volontirajte u volonterskim organizacijama
• Pružite pomoć u nekim specijalizovanim grupama, poput grupa podrške za razvedene parove
• Učestvujte kao volonter u telefonskoj podršci za sprečavanje suicida ili nešto slično tome

Kafići, barovi i aktivnosti koje su fokusirane na alkohol mogu da budu dobre prilike da upoznate nekog, ali nisu najbolja mesta za pronalaženje prijatelja. Traženje prijateljstava na mestima gde ljudi anesteziraju svoje emocije može da pripremi teren za osećanje praznine, a to nije vredno ove emocionalne “prečice”. Dok je sigurno moguće da pronađete prijatelje na ovim mestima, može vam biti više od pomoći to da pronalazite prijatelje na mestima gde ljudi pokušavaju da postanu bolji na neki način ili unapređuju sebe (časovi, škole, religijske organizacije, sportske organizacije, humanitarne organizacije, putovanja, itd), ili da poboljšaju svet (volonterski događaji, prikupljanje humanitarnih priloga, sastanci u lokalnim zajednicima, itd).

Kada pronađete pravo društvo, često se i briga o sebi pojača, dobijate energiju i menjate sliku o sebi. Svako je jedinstvena osoba sa specijalnim kvalitetima i talentima. Vi zaslužujete da imate ljude u svom životu koji vas prihvataju takvima kakvi jeste i uživaju u vašem društvu. Sebe bi trebalo da posmatrate kao dar zajednicima koje nastanjujete. Iako prihvatanje rizika i pronalaženje istinske konekcije sa drugima može da izgleda kao nepremostiv zadatak, to često izgleda mnogo teže nego što uistinu jeste. Na kraju, često shvatamo da to nije toliko teško i pitamo se zašto smo uopšte na početku bili toliko uplašeni.

Prilagođeno sa: https://www.goodtherapy.org/blog/connected-but-still-alone-understanding-and-overcoming-loneliness-0517175