Kako isceliti usamljenost

Da li vas ovi svakodnevni strahovi drže u izolaciji?

Mnogi od nas osećaju usamljenost, ali nikada ne dođu do korena—zašto je to tako i na koje načine bi mogli da se osećamo više povezani sa drugim ljudima. Evo nekih uobičajenih strahova koji nas mogu držati izolovanim od drugih.

Strah od preuzimanja rizika

Ako se držimo uverenja da bi trebalo da budemo savršeni, verovatno nećemo raditi one stvari koje mogu da otkriju naše nesavršenosti. Možemo da mislimo: “Trebalo bi češće da izlazim iz kuće ili bi trebalo da otvorim nalog na sajtu za upoznavanje”, ali ne želimo da se upustimo u rizik da se (na kraju) razočaramo.

Naš strah od neuspeha nas drži u izolaciji.

Možemo da ruminiramo i očajavamo u vezi toga što bi trebalo da pozovemo nekoga da izađemo, ali ne možemo da podnesemo mogućnost da nam neko kaže “ne”, što zauzvrat može da pojača uverenje da nešto nije u redu sa nama. Pošto smo preplavljeni sumnjom u sebe, mi možda ne možemo da razmotrimo mnogo lakše objašnjenje, a to je da ti ljudi, u ovom trenutku, jednostavno ne traže nove prijatelje.

Umesto da se upustimo u inteligentan rizik “pružanja ruke” drugim ljudima, pronaći ćemo utehu i komfor u onome što je poznato, čak i kada nas to drži u bolnoj izolaciji i prekinutim vezama.

psihoterapija, psihoterapija online, anksioznost, depresija, savetovanje, psihologija, psiholog
Toksičan stid može da donese mnoge agonije u vaš život, ali i da nas konstantno sprečava da načinimo neke važne korake i unesemo promene u naš život.

Strah od stida i sramote

Još jedan faktor averzije od preuzimanja rizika može da bude strah od suočavanja sa stidom ili sramotom. Ne želimo da budemo viđeni kao neko ko ima mane ili nedostatke. Uverenje da nešto nije u redu sa nama i da smo puni nedostataka i mana može da proizvede najbolnija osećanja.

Toksičan stid nosi sa sobom toliko agonije, da ćemo učiniti sve da ga izbegnemo. I postoje mnoge stvari koje nećemo uraditi zbog toga što želimo da izbegnemo sramotu. Nećemo kontaktirati nekoga, podeliti svoje misli, ili dozvoliti da naš prirodni smisao za humor “izađe napolje” i postane vidljiv. Nećemo započeti novi hobi ili neki posao. Nećemo postaviti sebe u situaciju u kojoj nećemo biti odlični. Bez garancije za uspeh, ne uspevamo da odolimo porivu da budemo u standardnom načinu postojanja, gde se nećemo izložiti mogućnosti osramoćenja ili ponižavanja.

Naravno, život ne nudi nikakve garancije. Bez spremnosti da preduzmemo inteligentne i proračunate rizike, kao i da se nađemo u situaciji u kojoj ćemo doživeti kritike i odbacivanje, mi ostajemo u nekoj vrsti paralizovanog stanja, a to samo još više pojačava usamljenost.

Potrebno je dosta mudrosti da shvatimo kako konkretan primer odbacivanja ne znači da smo mi odbačeni. Naš zadatak na putu ličnog razvoja jeste da se držimo sa dostojanstvom i poštovanjem, šta god da se napolju desi. Nemamo kontrolu nad tim kako nas drugi vide, ali imamo kontrolu nad tim kako vidimo sami sebe.

Strah od sopstvene ranjivosti

Preuzimanje rizika koji nas može voditi ka zadovoljavajućim odnosima i vezama, kao i ispunjenom životu, znači da moramo da prihvatimo sopstvenu ranjivost, a to dalje znači da shvatamo i prihvatamo činjenicu da ne možemo uvek dobiti to što tražimo. Potrebna je hrabra spremnost da bi se nekada osećali tužno ili razočarano, ili čak blagi osećaj stida, koji nam može pomoći da se razvijamo i rastemo. Ovo je jednostavno ljudsko stanje. Dobre vesti su da mi učimo da imamo prijateljskije odnose sa našim osećanjima, možda uz pomoć psihoterapeuta.

Kretanje ka tome da imamo manje usamljen život, a i da više učestvujemo u njemu, znači kultivisati otpornost. Otpornost ili rezilijentnost znači imati snage da se kaže “da” sebi i svojim potrebama, kada nam drugi govore “ne”. Ovo zahteva da shvatimo da to kako se drugi ponašaju prema nama govori o njima; ovo nije izraz naše vrednosti.

Ovde leži i dublje značenje ljubavi prema sebi: poštovanje sebe i sposobnost da se odmorimo i prijatno živimo u sopstvenom telu i biću, dok idemo u avanturu u nesigurnom svetu koji nas okružuje. Shvatamo da smo OK takvi kakvi jesmo sada, u sadašnjem trenutku. Kao što je veliki psiholog Karl Rodžers rekao:

“Čudan je to paradoks da kada prihvatim sebe kakav jesam, onda tek mogu da se menjam.”

Sprijateljiti se sa samim sobom

Mi ćemo doživeti Univerzum kao prijateljsko mesto kada budemo postali prijateljski nastrojeni prema unutrašnjem iskustvu života. Poverenje u sebe, vera da ćemo izaći na kraj sa punim spektrom različitih osećanja koje nam život donosi, može da nam mnogo pomogne u preuzimanju rizika i izlaganju sopstvene ranjivosti. Mi možemo da “pružimo ruku” drugima sa hrabrom ranjivošću, znajući da ako nas ne dočekaju sa pozitivnim odgovorom, možemo da se osećamo dobro jer smo pokušali… i možemo da se pomerimo prema ljudima koji će drugačije da odgovore.

Većina nas se bar ponekad oseća usamljeno. Nema ničeg lošeg ili pogrešnog u tome. Ako zadržimo nežnost i ljubaznost prema sebi dok se osećamo tako, usamljenost će početi da se menja. Pitajući sebe: “Zašto nam je ova usamljenost potrebna?”, možemo da otkrijemo novu vrstu nežnosti prema sebi i aktivnosti koje nam pomažu da nađemo unutrašnji mir i povezanost sa drugima.

Prilagođeno sa: https://www.psychologytoday.com/us/blog/intimacy-path-toward-spirituality/201809/how-heal-our-loneliness

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s