“Život je nekada težak. Ne dobijamo ono što želimo, a dobijamo mnogo toga što ne želimo.”

Mi možemo često da upadnemo u sledeću perspektivu: “Život ne bi trebalo da bude toliko težak” ili “Šta nije u redu sa mnom kada imam toliko izazova?” ili “Moj život je proklet”.

Ovakve misli mogu ili ne mogu biti istinite. Ako neprestano vrtimo ovakve misli u glavi, počinjemo da sve više verujemo u njih. Jedna od veština koju kao odrasli, rezilijentni ljudi možete razviti jeste uokviravanje. Uokviravanje se definiše kao “stavljanje nečega u novi okvir”. Kada promenimo tačku gledišta na bilo koju situaciju, činjenice ostaju iste, ali sa naše strane postoji jasna namera da promenimo kako gledamo na sve to.

Mi možemo da zamenimo depresivne misli koje crpe energiju sa mnogo odgovornijim mislima, kao što su: “Pitam se da li ja imam nešto sa svim ovim slomovima što mi se dešavaju?” Ili: “Mislim da ima tu nešto važno što bi trebalo da naučim.” Postoje primeri uokviravanja problema kao izazova i shvatanjem istih kao takvih.

Kako promenimo naše mišljenje o situaciji, postoji promena u emocionalnom tonu i značenjima koja dajemo životnim okolnostima. Možemo da izaberemo da pomerimo naše iskustvo sa negativnog okvira ka pozitivnom, okviru koji daje više nade, i koji je ispunjen prilikama. Ovaj proces nam daje proširen pogled na stvarnost.

Jedan primer uokviravanja je redefinisanje problema kao izazova. Takva redefinicija aktivira drugačiji način bivstvovanja. Reč “problem” može da ima jedan težak kvalitet, dok je reč “izazov” osnažujuća. Samo pukom promenom reči, naša energija se menja.

Drugi primer i veoma važna prilika za uokviravanje je kada smo besni i razgovaramo sa nekim. Kada je bes jak, veća je verovatnoća da ćemo se zatvoriti i skliznuti u osuđujuće, kritičke misli kao što su “ona je jedna besna ku*ka”, ili “on je nasilnik i siledžija”, ili varijacije na temu o svetu koji mi nešto radi. Kada smo preplavljeni osećanjima, često stavljamo druge van našeg srca, praveći ih neprijateljem.

Ako se posvetimo tome da pokušamo da napravimo pauzu i da razmislimo, setićemo se da ispod besa, i našeg i tuđeg, krije se strah i bol. U krucijalnom trenutku uokviravanja, mi ćemo se drznuti da priznamo sopstvenu ranjivost i da pričamo o strahovima i bolu, što veoma često poziva i drugu osobu da se razoruža i da priča na isti način. Svakodnevna praksa uokviravanja zahteva usmeren napor, ali je veoma nagrađujuća.

Dramatičan primer dolazi iz knjige Viktora Frankla Od koncentracionih logora do egzistencijalizma, gde on priča priču o svom boravku u koncentracionom logoru. On je tri godine živeo u izgladnjivanju i bio je mučen. Izgubio je voljenu ženu i porodicu, i posmatrao je kako većina zatvorenika umire pored njega. Frankl je držao svoj um aktivnim, planirajući predavanja koja će držati posle njegovog oslobađanja, koristeći iskustva iz koncentracionog logora kao primere koji ilustruju ono što je želeo da nauči druge. Kao predan profesor je brižljivo i usmereno planirao buduća predavanja, i to je držalo njegovo telo i um živim u užasnim okolnostima. On je preživeo koncentracione logore i nastavio da sledi svoju viziju, upotrebljavajući svoja iskustva kao isceljitelja.

Njegov proces je bio džinovsko uokviravanje grozne situacije koja je bila transformisana u Franklovom umu i bila upotrebljena u korisne svrhe. On se namerno pripremao da koristi svoju patnju kako bi pomogao drugima da pronađu nadu u užasavajućim fizičkim ili mentalnim situacijama. Većina nas neće morati da trpi ništa blizu pakla koji je Viktor Frankl preživeo, ali možemo da budemo inspirisani ovim primerom kako bi zadržali snažan stav pun nade, čak i u teškim situacijama.

Uokviravanje zahteva videti nešto na drugačiji način, u kontekstu koji nam daje priliku da prepoznamo i uvažimo pozitivne aspekte naše situacije. Uokviravanje nam pomaže da koristimo šta god da nam život pruži kao prilike koje možemo da iskoristimo, umesto problema koji moraju da budu izbegnuti. Neprilike, ma koji da je izvor (bolest, nesreća, ili gubitak), mogu da se transformišu u izazove i nove mogućnosti kako bi iskusili život u punoći, a samim tim, da postanemo celovitija ljudska bića.

Uokviravanje nije negacija činjenice da izazov može da bude veoma težak. Iako naše okolnosti mogu da budu veoma opterećujuće i pune različitih problema, možemo da naučimo da verujemo životnim ciklusima—od začeća, rođenja, do sazrevanja, opadanja—sledeći uspone i padove. Naučićemo da je ovo proces u životu koji se ponavlja, kako što se smenjuju godišnja doba, koja se uvek ponovo rađaju na proleće.

Sadašnji bol oslobađa bol prošlosti, kao i povređivanje, sramotu i stid, kao i osećanja neadekvatnosti. Otvorenost prema bolu je ono što daje zdrav odgovor uspešnom životnom procesu. Primorani smo da popustimo stisak koji nam daje iluziju kontrole. Putem razumevanja i poverenjem u proces transformacije, možemo da dođemo do vere da periodi opadanja, bilo da traju mesecima ili godinama, mogu da budu periodi oživljavanja. Manje ćemo biti posednuti pesimizmom, bespomoćnošću, ili ogorčenošću. Preovlađujući stav postaje više optimističan.

Samo tako možemo da pronađemo resurse koje nismo ni znali da imamo, i da nastavimo na putu prema celovitosti. Kako postajemo prisutni u svojoj neprijatnosti putem uokviravanja, učimo da verujemo dobrim rezultatima koji tek dolaze. Ne zatvaramo srca u ogorčenosti, jer razumemo transformativnu moć patnje. Dok otkrivamo dublje nivoe bola koji je utisnut u nas, mi takođe produbljujemo svoj kapacitet za radost. A to je vredno podnošenja nešto bola, zar ne?

Prilagođeno sa: https://www.psychologytoday.com/us/blog/stronger-the-broken-places/201712/reframing