Kada ljudski kontakt ne postoji, mozak može početi da proizvodi socijalna iskustva.

Ljudi su biološki opremljeni da se povezuju sa drugima, pogotovo tokom stresnih perioda u životu. Kada prolazimo kroz teškoće i nedaće sami, nedostatak emotivne podrške i prijateljstava može da poveća naše anksioznosti i da sprečava aktiviranje naših sposobnosti za prevazilaženje problematičnih situacija.

Ovu poruku prenosi novi film Shut In. U ovom filmu, Naomi Watts glumi udovicu i dečjeg psihologa koji živi u izolaciji u ruralnoj Novoj Engleskoj sa njenim sinom, koji je komatozan i vezan za krevet, a sve to kao posledica automobilske nesreće. U izolaciji od spoljnog sveta i zavejan snegom, lik koga Watts igra tone u očajnu egzistenciju. Uskoro za nju postaje teško da razgraniči fantazme njene mašte od stvarnosti jezivih dešavanja u kući naizgled punoj duhova.

Shut In nije prvi film koji koristi izolaciju kao “prevozno sredstvo” za ludilo. Lik koga tumači Jack Nicholson u filmu The Shining i Tom Hanks u filmu Castaway našli su se u sličnim nedaćama. Iako su ovo izmišljene priče, prikazan pritisak na psihu protagonista zbog toga što su sami toliko dugo je zapravo potkrepljen naučnim dokazima.

Važnost povezivanja sa ljudima

Da, drugi ljudi mogu da nas iritiraju. Ali oni su takođe naš najveći izvor utehe i impresivan broj istraživanja pokazuje da važnost ljudskog kontakta.

Odbacivanje od drugih nas psihološki ranjava mnogo dublje od bilo čega drugog, a istraživanja u neuronaukama otkrivaju da ostracizam može da vodi ka osećanju stvarnog fizičkog bola. Druga istraživanja pokazuju da usamljenost utiče loše na zdravlje. Usamljenost može da utiče na povišenje hormona stresa u telu i može uzrokovati loš san, može da utiče na imunološki sistem i (kod starijih) na kognitivno opadanje. Šteta koju zatvaranje u samicu u zatvorima nanosi mentalnom zdravlju je takođe dobro istražena.

Kada smo sami u sredini koja se ne menja, senzorne informacije koje su nam dostupne i načini na koje ih obrađujemo, mogu da se menjaju na nepredvidljive načine. Na primer, mi normalno provodimo većinu našeg vremena fokusirajući se i obrađujući spoljne stimuluse u fizičkom svetu oko nas. Međutim, monotona stimulacija iz našeg okruženja može da utiče na okretanje naše pažnje ka unutra, a u tome većina nas ima manje iskustva.

Ovo može da utiče na stvaranje značajno izmenjenih stanja svesti. Možemo da počnemo da preispitujemo šta se događa u našem okruženju: da li je ta škripa na prvom spratu vaše stare kuće samo promaja ili nešto mnogo opasnije? Ova ambivalencija nas ostavlja “zaleđene” u mestu i “zacementirane” u osećanju neprijatnosti—pogotovo ako smo sami. Kada smo nesigurni, prva stvar koju radimo je posmatranje reakcija drugih, kako bismo shvatili šta se to zapravo dešava. Bez drugih sa kojima možemo da podelimo informacije i reakcije, ambivalenciju je sve teže razrešiti. Kada se ovo desi, naš um ubrzano počinje da donosi najmračnije zaključke.

Neprijatne stvari se takođe dešavaju kada se male grupe nalaze u izolaciji zajedno. Dosta podataka o ovome imamo iz istraživanja koja su obavljena posmatranjem volontera na istraživačkim stanicama na Antartiku, pogotovo tokom perioda “zimovanja”. Ekstremne temperature, dugi periodi tame, neobični pejzaži, kao i ozbiljno smanjen senzorni priliv na čula stvaraju savršenu prirodnu laboratiju za istraživanje efekata izolacije i zatvaranja. Volonteri u ovim studijama su doživeli promene u navikama ishrane, apetitu i ciklusima sna. Neki su prestali da budu sposobni da tačno mere vreme i nisu više mogli da se koncentrišu. Dosada koja proizilazi iz provođenja vremena sa istim ljudima, sa ograničenim resursima za zabavu, može da uzrokuje dosta stresa—a manerizmi drugih postaju mučni, iritantni i neizbežni izvori patnje.

Videti duhove

Možda najčudnija stvar koja nekome može da se desi u socijalnoj izolaciji jeste iskustvo “viđenja prisustva” ili osećanja da je tu neko sa nama prisutan—nekada čak i natprirodno biće.

“Viđenje prisustva” obično se dešavaju u sredinama sa statičkom fizičkom i socijalnom stimulacijom, kao kada ste sami sa sobom u tišini, na nekom udaljenom mestu—baš kao i li koji Watts tumači u filmu Shut In. Niska temperatura i visok nivo stresa su takođe česti sastojci ovoga.

Jedan od najboljih opisa ovih “viđenih prisustva” obično dolaze od mornara, alpinista i istraživača artičkih regiona, koji su doživeli halucinacije i iskustva-van-tela. U jednom neverovatnom incidentu, Joshua Slocum, prvi čovek koji je sam obišao Zemljinu kuglu u jedrilici, 1895. godine je izjavio da je video i pričao sa kapetanom broda Kristofera Kolumba Pinta. Slocum je tvrdio da kapetan upravljao brodom kroz nemirne vode, dok je takođe bio bolestan usled trovanja hranom.

Živopisnost prisustva može da varira od nejasnog osećanja da vas neko posmatra do ukazanja naizgled “žive osobe od krvi i mesa”. To može biti bog, duh, predak, ili poznanik. Čuveni slučaj dogodio se 1933. godine, kada je britanski istraživač Frank Smythe pokušao sam da se popne na planinu Mt. Everest. Postao je toliko ubeđen da ga još neko prati, da je čak ponudio kolač svom nevidljivom partneru.

Moguća objašnjenja “viđenog prisustva” uključuju i pokrete brodova (ako putujete sami) i atmosfersku i geomagnetsku aktivnost. Stres, nedostatak kiseonika, monotona stimulacija, ili povećanje koncentracije hormona mogu da “okinu” promene u hemiji mozga, koje zauzvrat stvaraju promenjena stanja svesti. Postoje neki novi dokazi koje je ponudila istraživačka grupa predvođena neuronaučnikom Olafom Blankeom, a koja govori da stimulisanje određenih regiona u mozgu može da prevari ljude i natera ih da “vide” duhove.

Iako o “viđenim prisustvima” uglavnom izveštavaju ljudi na čudnim i opasnim mestima, nije nerazumno da pretpostavimo da ta iskustva mogu da se dogode u svakodnevnim situacijama. Ljudi koji su izgubili voljenu i dragu osobu mogu da se distanciraju od spoljnjeg sveta i da retko izlaze iz kuće. Usamljenost i izolacija, uparena sa visokim nivoom stresa i nepromenljivom senzornom stimulacijom, mogu da proizvode iste biološke uslove koji stvaraju “posete” nedavno preminulih osoba. Istraživanja pokazuju da skoro polovina udovaca i udovica, starijih Amerikanaca, izveštavaju o halucinatornim iskustvima u vezi sa počivšim supružnicima. Ova iskustva su nekada i zdravi mehanizmi prevladavanja i normalan deo perioda žaljenja.

Šta sve ovo govori o načinu na koji smo biološki opremljeni? Jasno je da veze sa drugim ljudima koje su intimne i duboke su od esencijalne važnosti za naše zdravlje kao i vazduh koji dišemo. Pošto produženi periodi izolacije mogu da slome i najjače pojedince, možda u odsustvu ljudskog kontakta, naši mozgovi proizvode društvena iskustva, u pokušaju da očuvaju naše mentalno zdravlje.

Prilagođeno sa: https://www.psychologytoday.com/blog/out-the-ooze/201611/the-perils-social-isolation?utm_source=FacebookPost&utm_medium=FBPost&utm_campaign=FBPost