Svet je pun ljudi koji su preživeli iskustvo vršnjačkog nasilja dok su odrastali. Rane koje vršnjačko nasilje može da ostavi i posledice koje ima na samopouzdanje mogu nas pratiti ceo život. Fizički udarci mogu da slome kosti, ali i nazivanje imenima i verbalno nasilje mogu vas povrediti, takođe. Dobre vesti su to što se ljudi mogu oporaviti od zlostavljanja. Psihoterapija može da pomogne u ovome.

Deca i tinejdžeri mogu biti zlostavljani iz brojnih razloga—zbog težine, pola, seksualne orijentacije, etniciteta, odeće, socijalnih razlika, interesa, kao i ponašanja koja su povezana sa problemima u mentalnom zdravlju. Reči koje nasilnik koristi kako bi označio svoju žrtvu, kao što su “debela”, “glupak”, “ružan”, itd. mogu biti absorbovani u identitet žrtve na ranom uzrastu i u ranjivoj fazi razvoja. Ako je u potpunosti “svarena”, opaska nasilnika može da postane unutrašnji glas žrtve. Negativni sudovi mogu da postanu poremećena sržna uverenja.

Iskrivljena uverenja mogu da limitiraju izbore koje ljudi koji su preživeli vršnjačko nasilje prave u društvenom i profesionalnom životu. Deca koja počinju kao preterano ekspresivna mogu da se povuku, kako bi se zaštitila od ismejavanja. Oni mogu da teže ka saosećajnim odraslima, umesto ka svojim vršnjacima. Mnogi preživeli nastavljaju da žive svoju ulogu onemoćale žrtve na radnom mestu i u socijalnoj sferi. Može da bude teško da vide sebe kao odrasle ljude, umesto dece koja nisu mogla da se brane, što je možda nekad bilo istina.

Nekima od njih može da nedostaje empatija za partnere i prijatelje (“Niko se nije brinuo za moja osećanja, pa zašto bih ja brinuo o tuđim osećanjima?”). Ili mogu da postanu usamljenici, ili da budu puni gorčine prema čovečanstvu. Neki projektuju svoju uslovljenu mržnju prema sebi na ljude sa kojima su u kontaktu. Kada žrtve zlostavljanja čuju druge kako šapuću ili se smeju, mogu da postanu paranoični oko toga da su oni predmet malicioznih šala. Mogu da se drže po strani na radnom mestu i da budu percipirani od strane kolega kao hladni i asocijalni.

Deca često imaju pozitivne uticaje od roditelja koji pružaju utehu i invalidiraju nasilnikove akcije. Deca koja traže utehu od svojih roditelja, ali su umesto toga podvrgnuta izrugivanju (“Nemoj da si kukavica”, “Odrasti”, itd), mogu da razviju dublje ožiljke. Deca koja su zlostavljana kući, razvijaju veći rizik da budu zlostavljana u školi. Oni mogu da zaključe da ako većina ljudi u njihovom životu se odnosi negativno prema njima, oni su sami to zaslužili. Njihove rane mogu da budu jake. Veliki deo ljudi koji su preživeli zlostavljanje ne izveštavaju o tome svojim roditeljima i školi, pogotovo ako su muškarci, jer osećaju sramotu i smanjenje muškosti zbog zlostavljanja. Pošto kriju zlostavljanje kao tajnu i ne dobijaju utehu, podršku ali i invalidaciju nasilnika od strane sredine, oni ostaju sa povređenih osećanjima, uništenim egom i ozbiljnim emotivnim ožiljcima.

Mnogi preživeli zlostavljanja imaju obilje empatije za druge. Oni izveštavaju kako kada čuju ili vide zlostavljanje drugih ljudi, to pobuđuje empatiju kod njih. Iako su brzi u tome da pruže utehu i podršku drugima, oni mogu da imaju probleme sa saosećanjem prema sebi. Sramota i mržnja prema sebi koja je posledica zlostavljanja je možda sprečila razvoj ove važne životne veštine. Označavanje sebe kao “đubreta” zbog toga što su bili tretirani na ovaj način, može da ih vodi u pogrešan zaključak da možda nešto nedostaje u njihovoj ličnosti. Kao posledica toga, oni mogu da se osećaju kao otpadnici.

Kognitivna terapija i savetovanje usmereno na snage su esencijalne komponente u terapiji za preživele zlostavljanja. Ciljevi uključuju:

1. Perspektiva odraslog kako bi se zamenila perspektiva traumatizovanog deteta

U terapiji, osoba je ohrabrena da razume kako njihova perspektiva odraslog na zlostavljanje bi trebalo da bude veoma drugačija i logičnija od njihove perspektiva kao deteta. Perspektiva deteta kao preživelog (koji uzima mišljenje nasilnika kao mišljenje stručnjaka i samim tim to i dalje dominira u uverenjima žrtve) mora da se umanji—kao i druga detinja uverenja, poput verovanja u Deda Mraza.

Zamislite osobu koju su zadirkivali zbog prekomerne težine i koju su nasilnici zvali pogrdnim imenima. To dete će biti ubeđeno da ljudi koji su teži ili manje teški od proseka zaslužuju da budu vređani od strane sredine. Odrasli self može da uoči brutalnost i neznanje u takvoj tvrdnji. Nova perspektiva preživelog mora da bude zasnovana na realnosti: nasilnici nisu imali pravo, niti životno iskustvo, empatiju ili obrazovanje da budu valjani ocenjivači bilo čega.

Ako je preživeli bio zlostavljan od strane roditelja, nova perspektiva bi bila da su sudovi roditelja bili verbalno nasilni i pogrešni. Osoba onda mora da prihvati bolnu činjenicu da su njihovi roditelji bili veoma limitirani u njihovoj sposobnosti da se adekvatno brinu o svom detetu i da su verovatno održavali obrazac zlostavljanja, koji su možda i njihovi roditelji održavali dok su oni bili mali.

2. Osnaživanje

Lična moć je važan terapijski koncept za ljude koji su preživeli zlostavljanje u detinjstvu: svaka osoba ima ličnu moć (osećanja ličnog blagostanja i lične vrednosti), koji mogu da se predaju drugima. Nasilinici su lopovi lične moći. Terapija pomaže preživelima da razumeju da su se odrekli ove moći u korist ove okrutne dece u školskom dvorištu, od kojih je većina tek naučila da vezuje pertle na cipelama. Preživeli će biti svestan da ljudi koji okrutno osuđuju druge ne zaslužuju validaciju ili potvrđivanje njihovih stavova.

3. Empatija prema sebi i samovalidacija

Pošto je preživeli internalizovao nasilnikove reči i mržnju, oni su možda izgubili sposobnost da uvide sopstvenu vrednost. Uz pomoć terapeuta, preživeli uči kako da voli sebe i da sebe validira.

4. Novi relacioni stil

Mnogi ljudi koji su preživeli zlostavljanje u detinjstvu razvijaju interpersonalni stil koji je submisivan i pasivan. Drugi razvijaju hipervigilan i agresivan stil koji ih brani od budućih napada. Cilj je razviti asertivan relacioni stil koji traži reciprocitet, uzajamnost i poštovanje od ljudi koji su u socijalnoj orbiti preživelog.

5. Balansiran pogled na ljude

Zbog zlostavljanja, preživeli može da zaključi još u ranom uzrastu da su svi ljudi okrutni i da im se ne može verovati. U terapiji, oni mogu da dođu do razumevanja da je to crno-belo razmišljanje. Preživeli otvara svoju percepciju tako što priznaje da postoje ljudi koji povređuju druge ljude, ali i da takođe postoje ljudi koji su ljubazni i zaslužuju naše poštovanje. Preživeli razvija sposobnost da pravi razliku između ove dve grupe ljudi.

6. Prepoznavanje da zlostavljanje govori nešto o nasilniku, a ne o žrtvi

Deca nemaju mudrost, niti kognitivne sposobnosti da razumeju ovaj stav. Oni uzimaju zdravo za gotovo kritike svojih vršnjaka i smatraju ih validnim. U stvarnosti, mnogi nasilnici su takođe bili žrtve zlostavljanja, ili u školi ili u porodici. Zlostavljanje drugih im pruža način da ponovo prožive svoje iskustvo iz perspektive moći. Nasilnici detektuju ranjivost u svojim žrtvama i ciljaju na njihove ranjivosti. Žrtva je samo predmet napora da naude nekom.

7. Pozitivna sržna uverenja i povećano samopouzdanje

U terapiji, ljudi koji su preživeli vršnjačko nasilje ili zlostavljanje uče kako da se oslobode od negativnih sržnih uverenja (“Ja sam ružan”, “Ja sam glup”, “Ja sam gubitnik”), koji je nasilnik “posadio” u njima. Preživeli počinju da razumeju da je definisanje sebe po rečima drugih uvek zavisno od toga u čijem smo društvu. Preživeli razvijaju pažnju i primećuju automatsko negativno samoobraćanje koje su nosili sa sobom još od detinjstva. Rezultat toga je zauzimanje pozitivnog sržnog uverenja utemeljnog u stvarnosti i samopouzdanje koje je zasnovano na vrednostima, ponašanjima i postignućima.

Postoji mnogo toga što mora biti postignuto kako bi se zacelile rane vršnjačkog nasilja, kao što gorepomenuti ciljevi indiciraju. Pošto “stare navike teško odumiru”, ljudi koji su preživeli zlostavljanje moraju da budu strpljivi dok postepeno prolaze kroz proces isceljenja. Mali koraci ka ljubavi prema sebi mogu da se dese već na početku terapije. Vremenom, samopouzdanje koje osoba razvija u terapiji može da pruži nove pozitivne načine za navigaciju u životu. To takođe može da otvori čoveku nove prilike za koje je nekada mislio da su van njegovog domašaja.

Prilagođeno sa: https://www.goodtherapy.org/blog/how-therapy-helps-heal-scars-of-childhood-bullying-1012164