Svi se mi kajemo i žalimo za nečim, ali često zamišljamo da se ove misli i emocije vrte oko nečega što smo uradili u prošlosti, kao i grešaka koje smo nekada napravili. Mnogo se fokusiramo na odluke koje donosimo u trenutku i brzo, a onda se osvrćemo natrag i razmišljamo da li smo pravilno odlučili—ali, skorašnja istraživanja pokazuju da ne žalimo toliko za nečim što smo već uradili, već za onim što nismo.

U studiji pod nazivom “Idealni put koji nije pređen”, psiholozi sa Univerziteta Cornell su identifikovali elemente koji čine jastvo ili self jedne osobe. Vaše aktuelno jastvo se sastoji od kvaliteta za koje verujete da ih posedujete. Vaše idealno jastvo se sastoji od kvaliteta koje želite da imate. A vaše “trebalo bi da bude” jastvo je osoba za koju verujete da je trebalo da postanete, ali niste.

Analizirajući podatke dobijene od hiljade učesnika u istraživanjima, istraživači su došli do zaključka, kada su pitali ispitanike da kažu svoje najveće kajanje u životu, 76 procenata je dalo odgovor—da nisu ostvarili svoje idealno jastvo. Ovo ukazuje da svi mi imamo pogrešan stav i percepciju kako da izbegavamo kajanje i žaljenje za nečim.

Živimo u svetu u kome nam govore da ćemo imati sjajan život, ako sledimo određena pravila. Pojedinac dolazi do zaključka da ako radi sve to što mu društvo nalaže, npr. da bude “dobar građanin”, da se oženi/uda “na vreme”, ako zaradi dovoljno novca da plati račune itd, da će živeti srećan i ispunjen život. Ali svi ovi kvaliteti su u vezi sa vašim “trebalo bi da bude” jastvom, a istraživanja pokazuju da većina ljudi nema toliko puno problema sa ovim jastvom (delimično i zbog toga što se ponašaju/donose odluke u skladu sa njim). Ali, kada pričamo o snovima i aspiracijama, većina će ih ostaviti neostvarene, a upravo je to ono što počinje da “peče” i boli kasnije u životu.

“Ljudi su skloniji da nešto preduzmu kako bi ispunili obaveze (“trebalo bi da bude” jastvo) nego da se uhvate u koštac sa neuspesima u vezi sopstvenih ciljeva i aspiracija (koncepti u vezi idealnog jastva)”, zaključci studije sugerišu.

“Kada evaluiramo naše živote, mi mislimo o tome da li idemo ka svom idealnom jastvu, da li postajemo osoba kakva želimo da postanemo. I to će biti teme naših kajanja, jer je upravo to ono što gledamo kroz vetrobransko staklo života”, kaže Tim Golovich, profesor na Univerzitetu Cornell. On objašnjava da su “trebalo bi” kajanja samo rupe na putu. To su bili neki problemi, ali sada su iza vas. Naravno, postoje određeni neuspesi u vezi “trebalo bi” jastva koja su krajnje bolna, i koji mogu da progone osobu zauvek; mnoga književna dela su zasnovana na toj činjenici. Ali za većinu ljudi ova vrsta kajanja nije toliko brojna kao ona u vezi života koji nije vođen idealnom jastvom—odnosno, životom u kome osoba nije uspela da ostvari kvalitete koje zamišlja da idealno jastvo ima.

Štaviše, rezultati istraživanja pokazuju da nije dovoljno ohrabrivati ljude da “urade pravu stvar”. Moramo da pre svega utvrdimo da je od ključne važnosti da ljudi deluju u skladu sa svojim ciljevima i vrednostima, pre nego što postane kasno, i da nije normalno odlagati ih u nedogled.

“Kratkotočno gledano, ljudi će više žaliti za nekom akcijom, nego odsustvom akcije”, kaže Gilovich. “Ali dugoročno gledano, mnogo je jače i važnije odsustvo akcije.”

Nalazi ovog istraživanja ukazuju da moramo da prestanemo sa izmišljanjem izgovora za sopstvenu inertnost u životu. Naučite jezik koji ste oduvek želeli da naučite. Idite na taj put o kome ste oduvek maštali. Napišite tu knjigu koju imate u glavi već godinama. Bez obzira da li je malo ili veliko—samo uradite to. Nemojte da ništa ostavljate za sutra. Postoji samo danas, i najbolje je da ugrabite sve prilike koje vam ovaj dan nudi, kao što stara poslovica kaže: “Dani su dugi, ali godine su kratke”. Nemojte propustiti da proživite svoje dane.

Prilagođeno sa: https://psychcentral.com/blog/the-true-meaning-of-regret-according-to-science/