Krenuti na psihoterapiju je važna i teška odluka. Klijent verovatno nije iskusio ništa slično pre toga. Videti stranca prvi put u životu i pričati sa njim/njom o ličnim, privatnim problemima može da bude teško i klijent može da doživi ovo kao veštačku situaciju.

Često se u prvoj seansi prikupljaju osnovne informacije: životna situacija, specifični problemi, socijalni kontekst i pritužbe (razlozi zašto je neko uopšte krenuo na psihoterapiju). Kada terapeut predstavi sebe, svoje reference i objasni kako terapijski proces teče, prva i sledeće seanse su obično usmerene ka pronalaženju više informacija o klijentu i njegovoj/njenoj životnoj situaciji. Klijenti mogu da budu napeti i da izbegavaju pitanju “na prvu loptu”, ali obično se opuste  vrlo brzo i prestanu da cenzurišu sebe. Ako terapeut pažljivo sluša, klijent će verovatno da se spontano otvori i pričaće o razlozima zbog kojih je došao na terapiju.

Bezuslovno pozitivno prihvatanje je od vrhunske važnosti ovde. Psihoterapeut bi trebalo da prihvati klijenta bez osude i kritike. Nikakve “specijalne tehnike” za razbijanje napetosti nisu potrebne kako bi se klijent otvorio—u stvari, ponekad je kontraproduktivno koristiti unapred planirani pristup, zbog toga što može da se posmatra kao nešto nespontano ili izveštačeno, pa upravo zato može da bude i veoma štetno po stvaranje terapijske alijanse pune poverenja. Aktivno slušanje je krucijalno za stvaranje uzajamnog poverenja od prve seanse pa nadalje. Kada se klijent oseća prihvaćeno, i da su njeni ili njegovi problemi uvaženi i prepoznati, tada može da pokaže osećanja i nešto predivno se dogodi. Terapeuti ovo zovu “stvaranje terapijske alijanse”, dok u svakodnevnom životu mi to zovemo poverenje i spremnost da pomognemo jedan drugom.

Naravno, terapeut je tu da bi pomogao klijentu. Ali, dok grade terapijsku alijansu, oba učesnika u terapijskom procesu postepeno shvataju da moraju da se oslone jedan na drugog. Klijent mora da položi svoje poverenje na terapeuta i da se nada najboljem mogućem ishodu. Terapeut, s druge strane, mora da veruje klijentu da će biti iskren i otvoren u pogledu njenih ili njegovih problema.

Ovo ne znači da ljudi ne smeju da predstave svoje probleme kako god to žele da urade. Klijenti imaju pravo da budu zbunjeni i da se bore sa rečima i značenjima reči. U stvari, jedan od razloga zašto ljudi dolaze na terapiju može da bude baš to: borba da pronađete smisao i značenje u životu, kao i i da artikulišete lične probleme. A poverenje u psihoterapiji se odnosi na nešto drugo. To je namera da otvoreno priđete drugom ljudskom biću. Terapeut i klijent pokušavaju da pronađu zajedničko mesto na kome mogu da komuniciraju, dele sadržaje i razvijaju se kao pojedinci. Ovo je istinska lepota psihoterapije, zato što obogaćuje svakoga ko je uključen u taj proces. Posle određenog vremena, i terapeut i klijent su promenjeni. Terapijski proces je od dragocene važnosti za terapeuta, zbog toga što ima priliku da vidi svet kroz klijentove oči. Klijent će uspeti da reši svoje probleme i da nastavi sa svojim životom.

Efektivna psihoterapija sigurno podrazumeva poverenje i uzajamno poštovanje. Klijent mora da se oseća sigurno, da bi mogao da otkrije svoj autentični self. Ona ili on bi trebalo da spontano i slobodno izrazi svoja najdublja osećanja i da se suoči sa svojim sumnjama i strahovima. Ako klijent nema negativne predrasude prema psihoterapiji, sve bi trebalo da se odvija prirodno. Savršeno je normalno da osećate dvosmislenost i ambiguitet na početku, ali i anksioznost. To je u redu. Ono što je dobro u pogledu psihoterapije je to da uvek možete da promenite terapeuta i da da nađete nekog drugog. Trebalo bi da budete hrabri i pozitivno tvrdoglavi/uporni, jer ne možete možda pronaći terapeuta odjednom—iako i to može da se dogodi, naravno. Ponekad, hemija jednostavno nije “prava” i dve osobe se ne “potrefe”. Ali i to je savršeno u redu. Možda će biti potrebno neko vreme da pronađete pravu osobu sa kojom možete da se osećate sigurno, kako biste joj verovali. Ljudi uglavnom ne znaju da je potraga za pravim terapeutom često zamorna, ali takođe i veoma nagrađujuća. Koliko god da je terapeut dobar i vešt u tome što radi, možda se njegova ličnost ne “uklapa” sa ličnošću klijenta, tako da “pravi” odnos ne može da bude uspostavljen i istinska terapijska alijansa ne može da bude stvorena. Traženje terapeuta takođe znači da ste spremni da nađete osobu sa kojom se osećate udobno—a to je ključno za razvijanje poverenja u psihoterapiji.

Kao i kod života van terapijske sobe, morate da pronađete ljude kojima ćete verovati. Ovo je sasvim normalno. Zašto biste se ograničili samo na jedno iskustvo i jednu osobu? Ukoliko ne pronađete pravog terapeuta, ne bi trebalo da se zadovoljite sa manjim od savršenog. Kada pronađete pravu osobu—znaćete to. U tom trenutku, strpljenje i upornost postaju veoma važni. Klijent mora da bude strpljiv, zbog toga što je za psihoterapiju uglavnom potrebno vreme. Ali, ako je klijent pun poverenja, ne bi trebalo da bude problema, a i terapeut i klijent bi trebalo da nađu način da polako napreduju ka promeni i transformaciji.

Psihoterapijsko putovanje je zasnovano na poverenju. Klijent se oslanja na terapeuta određeni vremenski period, ali posle tog perioda, ona ili on bi trebalo da nastave sami. Odgovornost terapeuta je da bude tu prisutan koliko god može u tom vremenskom periodu. Velika je čast i privilegija da učestvujete u nečijem životu. Imati poverenje i zaraditi ga su dve strane istog novčića. Na kraju, reći “zbogom” terapeutu je protkano tugom i radošću, istovremeno. Poverenje uloženo u terapeuta nije protraćeno, terapijski ciljevi su ispunjeni, ali određena tuga ostaje, jer reći “zbogom” uvek dolazi sa određenom količinom tuge. Ona je neizbežna. Ipak, ako je ono što je postignuto vrednovano kao dobro, to je nagrada sama po sebi za terapeuta, a ako klijentovo poverenje nije protraćeno, psihoterapija može da se završi sa srcem punim radosti i bistrim umom koji je spreman za nove izazove.

Prilagođeno sa: https://vladimirmusicki.com/2018/04/26/building-trust-in-psychotherapy/