Kritično mišljenje o uživanju u strahu i napetost iščekivanja.

Zamislite samo: srce koje ubrzano kuca… teško disanje… hladan znoj… leptirići u stomaku… Sve ovo ne zvuči kao preterano lepa iskustva, ali mi istrajavamo u njima kada osećamo strah.

Ali zašto toliko ljudi voli da oseti strah—da se ponekad uplaši?

Da bismo bolje razumeli ovo pitanje, možda je dobro da prvo ramotrimo na šta mislimo kada kažemo strah. Strah je emocija koja je izazvana percipiranom opasnošću ili pretnjom, a za kojom sledi fiziološka promena koja, zauzvrat, “okida” ponašajni odgovor (udri ili beži; “zamrzavanje”). Ponovo, ništa u vezi ovog opisa ne implicira zabavu ili uživanje, ali nas vodi ka različitim objašnjenjima ove očigledne protivrečnosti.

1. Sigurna mreža

Ono što je u skladu sa prethodno opisanim je odgovor udri ili beži; ali, iako smo svi kognitivno lenji, naši mozgovi su veoma dobri u tome što rade—tako, ako smo u setingu u kome se “bezbedno” preplašimo (na primer, gledamo horor film ili igramo neku jezivu video-igru), naši mozgovi brzo procene situaciju i kažu nam da smo bezbedni i da nema rizika. Naša tela se umiruju i mnogi od nas onda uživaju u tom iskustvu. Dakle, mnogi od nas zapravo traže “kontrolisani strah” i napeto iščekivanje, jer znamo da smo bezbedni i na sigurnom.

2. Poplava

Kada smo uplašeni, mi doživljavamo priliv adrenalina, kao i oslobađanje endorfina i dopamina. Posledica biohemijskih reakcija može da bude osećanje euforije koje je ispunjeno zadovoljstvom i uživanjem—i veoma je slično onom stanju koje je uzrokovano opijatima. Zajedno sa ovim, kada se setimo da smo bezbedni i na sigurnom, iskustvo straha se smanjuje, a mi ostajemo sa nagrađujućim osećanjem olakšanja i lične dobrobiti.

3. Zadovoljstvo sobom

Neki ljudi obožavaju da rizikuju i da traže uzbuđenja u životu, samo da bi videli koliko straha mogu da podnesu. Ako mogu da izdrže napad anksioznosti, iščekivanja, i straha, veoma ubrzo sledi osećanje zadovoljstva sobom.

4. Blizina drugih

Čest savet za izlaske za mlađe muškarce jeste da gledaju sa potencijalnim partnerom strašan film u bioskopu. Savet se zasniva na ideji da kada je druga osoba uplašena, da će potražiti zaštitu u vama i time će se pojačati veza između vas dvoje. Iako je ovo veoma stari savet, ipak ima neke istine u njemu—i to kada se primeni na obe osobe na sastanku. Imajući u vidu činjenicu da strah “okida” biohemijsku reakciju u telu, a koja može da vodi ka željenom ishodu, mi često pogrešno procenimo da je ovo uzbuđenje (tj. uživanje u strahu) povezano sa osobom sa kojom smo u tom trenutku; to jest, dvoje ljudi na sastanku će se više sviđati jedno drugom zbog toga što su doživeli prijatna osećanja zajedno u bioskopu—ne nužno zbog društva onog drugog, nego zbog prijatnog ishoda straha.

5. Radoznalost

Mnogi su radoznali u vezi “tamne strane”. Strah od nepoznatog je najprirodniji i instinktivan strah—a takođe je i jedan od najstarijih vrsta radoznalosti. Ljudi vole da njihovi svetovi imaju smisla—da “upakuju” svoja značenja u lepe, male pakete. Svet oko nas je lakši i nama je lakše da živimo u njemu kada nam sve to ima smisla: tako, mnogi ulaze u odnos sa “nepoznatim” kako bi proširili svoja znanja o svetu i dali više smisla svemu tome.

Drugi način da se ovo posmatra jeste da se “radoznalost tamne strane” gleda kao manifestacija Tanatosa.

Ne moramo da se mnogo slažemo sa Frojdom i njegovim teorijama, ali bilo bi nepravedno da se otpiše perspektiva nagona smrti kao legitimnog objašnjenja zašto neki vole da se uplaše. Prema Frojdu, ljudi se upuštaju u mnoštvo samodestruktivnih ponašanja zbog unutrašnjeg instinkta smrti—preokupirani su smrću.

Naravno, ima veoma malo dokaza da bi se ova tvrdnja održala, a mnogo više ima dokaza da ljudi teže očuvanju sebe i preživljavanju; ipak, ovo ne objašnjava zašto toliko mnogo ljudi se upušta u samodestruktivna ponašanja, iako mnoga istraživanja ukazuju na to da mnoga samodestruktivna ponašanja su ili usmerena na trenutačno zadovoljenje (konzumiranje droga) ili se zasnivaju na analizi cene i benefita preduzetog rizika (npr. 5 procenata verovatnoće da će neko umreti nasuprot 95 procenata verovatnoće da će neko ispasti kul).

Ovo je pogotovo zanimljivo u odnosu na fenomen preplavljivanja, pošto je moguće preuzeti neke rizike da bi se dobila nagrada/gratifikacija kroz otpuštanje određenih hormona u telu kada mozak proceni da je osoba u “sigurnoj zoni”. Prijatna osećanja i emocije koje se tako stvaraju mogu se gledati kao neka vrsta nagrade, pa je samim tim ponašanje osobe koja traži da oseti strah i da se uplaši, iz ove perspektive mnogo razumljivije.

Prilagođeno sa: https://www.psychologytoday.com/us/blog/thoughts-thinking/201810/5-reasons-we-enjoy-being-scared