Najkraći vodič za obradu emocija

Zamislite sebe kako sedite u kolima i vozite se napuštenim autoputem. Odjednom, usred ničega, zasija svetlo na kontrolnoj tabli. Vaš pritisak ulja je veoma nizak. Ako ignorišete signal upozorenja i nastavite da vozite, rizikujete da napravite veliku štetu u kolima. Znate da možete pozvati šlep-službu, ali za to će biti potrebno neko vreme.

Kako razmatrate sledeći korak, iznenada se setite kako možete da isključite svetlo upozorenja. Ovaj postupak neće učiniti ništa po pitanju same mašine—i dalje će joj biti potrebno ulje—ali signal upozorenja se više neće videti na vašoj kontrolnoj tabli, i vi je možete lakše ignorisati.

Evo pitanja: da li biste tako nešto uradili? Da li bi trebalo da tako nešto uradite?

Osim ako niste u ozbiljno alkoholisanom stanju (u tom slučaju, ne bi trebalo da vozite uopšte), nećete časiti ni časa da odolite tom porivu. I to sa pravom. Isključivanje svetla upozorenja vam neće uraditi ništa dobro. To svetlo je samo glasnik, a ne problem sam po sebi. Umesto toga da „na silu“ isključite svetlo, mudrije bi bilo da primite informaciju i da uradite nešto.

Ovo je lako shvatiti i intuitivno je jasno kada je u pitanju neka spoljašnja situacija, kao što je to održavanje kola. Međutim, stvari se dosta komplikuju kada se nešto dešava u našem unutrašnjem prostoru. Kada se suočavamo sa teškim osećanjima, kao što su anksioznost, depresija, strestuga i žalost, bes, ili usamljenost, mi veoma brzo počnemo da tražimo kako da isključimo znak upozorenja na našoj emocionalnoj kontrolnoj tabli, umesto da razumemo poruke koje nam ona šalje.

Neka samo prestane! Dajte mi vino i cigarete. Otkazaću ovaj sastanak. Počeću da pratim socijalne mreže ponovo. Pustite mi neki film. Počeću da igram neku video-igru. Uradiću bilo šta, samo da prestane!

Ovo je najčešće naš prvi odgovor kada se neka teška emocija pojavi: mi odmah pokušavamo da ugasimo signal.

Ali emocije nisu problem. One su samo glasnici. A poruke koje nose zaslužuju da se čuju. Te poruke često nose sa sobom veoma važne lekcije, i mogu da nas pozivaju na veoma korisne akcije. Često nam ukazuju na različite šanse i prilike u životu.

Strah može da ukazuje na opasnost koja nam stoji na putu, i na to da bi trebalo da se na nju pripremimo. Usamljenost nas upozorava da bi trebalo da od bliskih odnosa napravimo prioritet. Žalost i tuga mogu da nas otvore ka nečemu što nam je važno i ima mnogo smisla za nas,  dok nas istovremeno pozivaju na društvenu povezanost i podršku.

Vaša kontrolna tabla ne mora da bude pokrivena. Ona samo zahteva vašu svesnu pažnju. Ne, kontrolna tabla nije sve što postoji—i dalje je put pred vama i vi treba da upravljate vozilom. Kada se emocije pojave, možete sebe da upitate: „Šta sada trenutno osećam?“ ili „Gde to osećam?“ ili „Šta ova emocija zahteva od mene da uradim?“ ili „Šta ova emocija sugeriše? Šta mi je ovde važno/šta želim?“ Niko ne prepušta vožnju kontrolnoj tabli, ali ovakva pitanja mogu da pomognu našim emocijama da odigraju svoju ulogu.

Da je samo do negativnih emocija, ova tendencija „isključivanja znaka upozorenja“ bi bila dovoljno loša, ali mi smo podjednako nekompetentni kada se radi o pozitivnim emocijama. Zamislite da na vašoj kontrolnoj tabli vidite kako vam je rezervoar pun. O, radosti! Vi želite da ostane ovako zauvek, pa spojite žice tako, da ovaj indikator zauvek ostane na poziciji punog rezervoara, bez obzira da li ste ga napunili gorivom ili ne.

Čekajte, šta?!

Ljudi izbegavaju pozitivne emocije, takođe! Kada osećamo radost, mi se fokusiramo na to kako ćemo se osećati kada ona nestane, pa se trudimo da se nikada ne otvorimo prema ovom osećanju. To je isto kao i ona osoba koja spoji žice na takav način, da nikada ne vidi oscilacije u rezervoaru između pozicije „pun“ i „prazan“—misleći da tako neće nikada biti razočarana.

Čekajte, šta?!

Sve ovo je samoporažavajuće, a to je upravo ono što mnogi od nas rade kada se osećaju srećno ili tužno ili anksiozno ili depresivno, ili kada su zadovoljni ili puni nade. Mi volimo da se osećamo na ovaj način, i ne želimo da se to ikada završi, tako da se vezujemo za to pozitivno osećanje, u nadi da ga nikada nećemo izgubiti. Ili se izgubimo tako da ne primetimo kada prestane da postoji, kao da je „biti umrtvljen“ u stvari definicija sreće. Mi ne volimo da se ovako osećamo, pa ih guramo na stranu, kao da su osećanja naši neprijatelji.

Osećanja nisu samo stvar sviđanja ili nesviđanja. Ona govore o tome kako naša prošlost i budućnost utiču na nas. Ona nam pomažu da treniramo našu sposobnost da primećujemo šta je u sadašnjem trenutku, zasnivajući se na onome što smo iskusili u prošlosti. Osećanja su kao svetla i pokazatelji na kontrolnoj tabli, koji nam pomažu da se prilagodimo izazovima koji nas vrebaju na životnoj stazi.

Emocije su privremene. One ne bi trebalo da se izbegavaju, niti bi trebalo da se za njih vezujemo. One dolaze i prolaze, to je njihova priroda, one „struje“ i teku kroz vas. One sadrže važne lekcije za vas, pogotovo u teškim vremenima, ali i prelepe nagrade, kada se sve složi u vašem životu. Dopuštajući emocijama da budu tu kada se dogode, pažljivo slušajući njihove poruke, osećajući ih u potpunosti, bez vezivanja ili nepotrebne odbrane, omogućavamo im da rade svoj posao.

Vaše emocije nisu problem, zato živite život, prigrlite promenu, idite napred, i naučite kako da vozite.

Prilagođeno sa: https://stevenchayes.com/the-shortest-ultimate-guide-to-dealing-with-emotions/

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s