Razumevanje afektivne vezanosti: Kako nas “stare stvari” definišu?

“Stare stvari”—one koje “vučemo” iz prošlosti—provlače se kroz naš život, iznova i iznova. Mi ih držimo u trenucima kada se sećamo detinjstva, kada slike i emocije počnu da naviru u našu svest, a koje su uglavnom “zakopane” negde u nesvesnom. Tu negde nosimo sa sobom blatnjave pantalone, kraste na kolenima, igračke, lica, krevete, dvorište. Sećamo se oblaka, određenog ugla pod kojim je Sunčeva svetlost padala na jednu stranu dečje sobe. Naša tela zadržavaju stav poniznosti i stida, kao i uspeha. Naša tela zadržavaju u sebi tugu i strah, naš bes, poverenje i nadu.

Živeći sa sopstvenim adaptacijama, mi živimo i sa tim što biološki dobijamo (genetski materijal) i preživljavamo detinjstvo tako što ignorišemo delove sebe o kojima ne razmišljamo i koje “guramo na stranu”. Možemo i da odbacujemo ona ponašanja koja nerviraju naše roditelje, i možemo da njihove telesne reakcije uzimamo kao reakciju celog sveta, pa da gradimo sliku tog sveta, strategije i očekivanja, na osnovu toga.

Posle detinjstva, kako počinjemo da istražujemo i da se adaptiramo na nove sisteme, možemo i da počnemo da prepoznajemo arbitrarnu i privremenu prirodu tih sistema. Ovo shvatanje može da nas vodi ka tome da postepeno i prirodno gravitiramo ka rekonekciji sa delovima sebe koje smo prethodno zanemarili. Sa ovom promenom obično dolazi i određena količina prihvatanja i žalosti.

Naši obrasci iz detinjstva mogu da se jave u izmenjenoj formi u odnosu sa partnerom, u našem stilu afektivnog vezivanja. Ova očekivanja mogu da budu preverbalna, i samim tim, mogu da vam fale konkretne reči da ih artikulišete. Ali, kada intimnost dođe do određene granice, i kada temperatura u vezi “poraste”, onda se pojave i nove emocije, poput straha i besa, kao automatizovana reakcija koja se dešava bez naše svesnosti o tome, i često o njoj možemo da razmišljamo tek kasnije, kada se telo “ohladi”.

Vezivanje kroz generacije

Kada su naše potrebe prepoznate i zadovoljene od strane naših roditelja/staratelja, na pouzdan i konstantan način, tokom celog detinjstva, onda će se ovaj obrazac vezivanja verovatno generacijama nastavljati. Siguran stil vezivanja može da se razume kao način bivstvovanja sa sobom i sa drugima.

Dva ekstrema (anksiozan i izbegavajući) nesigurnog stila vezivanja može se desiti kada staratelji ne umeju da prepoznaju i reaguju na određena ponašanja i emocije. Možda niko ih tome nije naučio, ili su i sami iskusili traumu koja je uticala na njihovu sposobnost da prepoznaju potrebe deteta. Šta god da je uzrok, kada su naše rane interakcije bile pod uticajem ove nesposobnosti da naše potrebe na važan način budu prepoznate, mi počinjemo da se “odvajamo” od delove sebe i da gubimo vezu i sa sobom i sa drugim ljudima.

Kada osoba sa ograničenom tolerancijom na unutrašnje senzacije postane roditelj, specifičan skup sposobnosti “kontejnmenta” ili sadržavanja/zadržavanja se prenosi sa generacije na generaciju. Drugim rečima, deca uče kako da izbegavaju na najbolji način neprijatnost kada su sa samima sobom i sa drugima. Na jednom nivou, ovo ima čisto adaptivnu funkciju i može čak da bude od koristi, na osnovu onoga što je doživljeno. Ali, na drugom nivou, ovaj trening da se zaštite od sebe i sopstvenih unutrašnjih senzacija može da postane tunel kroz koji deca uče da se snalaze u svetu, i može da pojača određeni misaoni ili ponašajni obrazac.

Roditelj nije jedini učitelj. Deca uče i od rođaka, kroz najrazličitija iskustva, kao što su nezgode, ona uče kroz samu nepredvidljivost života. U porodicama u kojima deca ne uspevaju da definišu osećaj sopstva, ili gde su aspekti sopstva izgubljeni, alternativni ciklusi iskustva—obrasci nepovezanosti i diskonekcije—mogu da se održavaju generacijama unapred, a to može voditi ka ekstremnim reakcijama i polarizaciji. Ovaj nesiguran stil afektivnog vezivanja može da bude izbegavajući ili anksiozan, a to je u stvari internalizovani osećaj rigidnosti ili haosa, ili “previše” ili “premalo”.

Integracija kroz diferencijaciju

I unutra i napolju, mi moramo da definišemo različite delove, pre nego što sklopimo slagalicu. Prvo bi trebalo da izdvojimo, identifikujemo i imenujemo. Mi se pomeramo ka diferencijaciji, jer moramo da identifikujemo sadašnje promene od prošle separacije. Onda sve spojimo zajedno. Mi se pridružujemo eksperimentu, da podelimo ono što smo naučili, da naučimo jedan drugog o nama samima, da naučimo druge kako da nas tretiraju, ili da naučimo delove sebe kako da komuniciraju sa drugim delovima naše ličnosti.

Jedan od velikih izazova jeste “želja” ili očekivanje da će neko na kraju doći, da nas spasi i iskupi, da nam donese vrednost i da nas uveri da smo vredni, da nas neguje i definiše. Ova želja je često rođena na osnovu iskustava koja su ostala želja iz detinjstva, ali se nikada nisu desila. Kako bi preuzeli vlasništvo nad soptvenim životom, mi moramo da “prežalimo” tu želju.

To “posedovanje” sopstvenog života obično se dešava sporim ritmom. “Ako niko neće doći, šta bih onda ja tu trebalo da uradim?” Često se vlasništvo dešava uporedo sa vezom ili u nekoj zajednici. Tu može da postoji prihvatanje u tome da se neke stvari i želje puste, a ova vrsta prihvatanja zapravo prati prepoznavanje stvarnosti onakve kakva jeste: “U ovom trenutku, čak i bez bavljenja i prorađivanja starih stvari i iskustava, ja sam dobro. Mogu da žalim za onim trenucima kada nisam bio OK. Ja učim ono što moji roditelji i staratelji nisu znali kada je to bilo potrebno. Moje potrebe su zadovoljene. Moje telo je mirno.”

psihoterapija, psihoterapija online, psihologija, mentalno zdravlje, anksioznost, depresija, roditeljstvo, deca, afektivni stilovi vezivanja

Životinja unutra: reakcija “udari ili beži” u odrastanju deteta

Kada naše emocije ili ponašanja tokom detinjstva okidaju “udari ili beži” reakciju kod roditelja, mi gubimo agensnost i osećamo se napadnuti na sržnom nivou. Ovo je početak stvaranja obrazaca izbegavajućeg stila afektivnog vezivanja. Možemo da nosimo sa sobom internalizovano osećanje da smo kontrolisani, emotivno odbačeni, ili da nismo saslušani. Možemo da se osećamo da naše potrebe nisu važne, da gubimo sebe. Tako, možemo da donesemo odluku da više ne dajemo, da se zatvorimo.

Ovakve ekstremne reakcije su odraz našeg individualnog pozicioniranja u opštem obrascu ljudskog reagovanja—bori se, zamrzni se ili beži—i ilustruju načine na koje ovi obrasci održavaju sami sebe i prenose sa sa jedne na drugu generaciju.

Alternativno, kada se roditelj povuče i reaguje na nešto što mi osećamo da je naše sržno sopstvo, mi možemo da internalizujemo reakciju bežanja i da nastavljamo da sami sebe napuštamo tokom celog života, verujući da su neki delovi naše ličnosti strašni i da moraju da ostanu skriveni. Ovo uverenje, kao i posledično stvaranje obrazaca unutrašnje polarizacije koja samo pojačava taj deo nas i čini ga očiglednijim—karakteristično je za nešto što zovemo anksiozni stil afektivnog vezivanja.

Sa preovlađujućim ekstremnim stilovima afektivnog vezivanja u određenoj kulturi, od velike je važnosti da ispitamo sopstvene reakcije i ponašanja. Naša svesnost o svemu ovome može da utiče na buduće generacije na jednom fundamentalnom nivou i da obrazuje svet koji tek čeka da bude stvoren.

Prilagođeno sa: https://www.goodtherapy.org/blog/understanding-attachment-how-our-old-stuff-defines-us-0818165

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s