Kako da zaustavite svoje priče da kontrolišu vaš život

Istraživanja pokazuju ne samo da imamo kapacitet da obratimo pažnju i da zaustavimo brbljanje u našim glavama, nego možemo i da smanjimo stres, uspostavimo nove veze u mozgu, i da ponovo izmislimo naše odnose tako što ćemo na njih drugačije reagovati.

Priče koje pričamo, pogotovo one kojih nismo svesni, mogu da duboko utiču na to ko smo, kao i na odluke koje donosimo. Prepoznajući naše priče i kako one utiču na naše odnose je najvažniji korak u postizanju svesnosti. Ali, može da bude teško da pravimo razliku između sebe i svojih priča, pogotovo ako ih nismo svesni ili ako ne razumemo njihovo poreklo.

Svi smo mi prirodni naratori—pričajući priče, mi organizujemo naš unutrašnji svet. Provodimo dosta vremena kodirajući različite informacije u matrice značenja, koje onda koristimo kako bi tumačili i predviđali društvene događaje, iskustva međuljudskih odnosa i njihove ishode. Čak i sada, vi verovatno mentalno opisujete vašu reakciju na poslednju rečenicu ovog teksta. Priče su korišćene hiljadama godina od strane domorodačkih plemena, kako bi opisivale njihova iskustva, od lova i mudrosti navigacije, do prenošenja vrednosti i tradicija. One su centralne za naš osećaj identiteta, kao i imena koja nosimo sa sobom ceo život.

Sledeći put kada zateknete sebe u saobraćaju, sedeći u autobusu ili tramvaju, ili čekajući u redu, zaustavite se na trenutak i primetite šta se to događa u vašem umu. Verovatno ćete zateći sebe duboko u nekoj priči. To može biti prepričavanje članka u novinama koji ste pročitali uz jutarnju kafu, pravljenje planova za vikend, ili prisećanje nekog nesporazuma. Kako god, to je priča, a najverovatnije je tu još neka druga priča, koja vam prolazi kroz um dok čitate ovo. To je prilično napredan multitasking!

Kako razvijamo svoje priče

Mi počinjemo da stvaramo svoje priče veoma rano u detinjstvu. Razvojni psiholog Žan Pijaže, poznat po svojoj teoriji o četiri stadijuma kognitivnog razvoja, predlagao je da su deca “mali naučnici” koji preduzimaju neprekidne testove, kako bi pronašli smisao u svetu. Između druge i sedme godine, deca su u “preoperacionalnom stadijumu”. Tokom ovog stadijuma, deca se uključuju u kontinuiran tok igre, u kojoj isprobavaju uloge u pokušaju da shvate šta im odgovara. Ako ih izbliza pratite i posmatrate, primetićete da oni često pričaju o svojoj igri i stvaraju elaborativne priče i zaplete. Odrasli čine to isto. Jedina razlika je u tome što se naše priče dešavaju u našim glavama, i utiču na naše ponašanje na suptilnije načine.

Većina važnih priča koje stvaramo u vezi naših identiteta bile su oblikovane percepcijama naših roditelja, učitelja i drugih ljudi u našem okruženju; što je konzistentnija povratna informacija, to je priča snažnija. Kako se pomeramo ka adolescenciji i odraslom dobu, ovi lični narativi su isprepleteni u tkanje onoga što jesmo i načina na koji nastanjujemo ovaj svet. One takođe “hrane” naša buduća iskustva i tipove odnosa sa drugima koje tražimo, putem potvrde ili opovrgavanja naših uverenja i očekivanja. Mi često tražimo informacije i gravitiramo ka sredinama i situacijama koje potvrđuju i učvršćuju naše lične narative—fenomen koji se zove pristrasnost u zaključivanju. Ova pristrasnost može da ima ogroman uticaj na to kako vidimo sebe i šta postajemo.

Na primer, ako u porodici sa dva sina, stariji sin je podržavan i viđen od strane roditelja kao “matematički genije”, i koje za sve dobre ocene dobija hvalu i potvrdu, mlađi sin može da bude percipiran, uprkos interesu za matematiku, kao “ne-genije” u porodici. Vremenom ovaj identitet postaje deo lične priče tog deteta. Ono oblikuje njegovo ponašanje, ali ima i značajan uticaj na akademski uspeh i izbore zanimanja/karijeru.

Nisu svi narativi negativni i štetni, a sigurno svi mogu da se kontrolišu. Mi živimo naše priče na ovaj ili onaj način: nekada na načine koji nas ograničavaju, a nekada na načine koji nas osnažuju. Psiholozi Geoffrey Cohen i David Sherman pričaju o perspektivi iz koje pojedinci sebe vide kao jake, sposobne, otporne i u stanju da prevaziđu izazove—ono što zovu narativom lične adekvatnosti. U pregledu o uticaju samopotvrđivanja na ponašanje, oni su utvrdili da pozitivne afirmacije mogu da imaju pozitivan učinak na zdravlje i međuljudske odnose, ponekad mesecima i godinama unapred. Takođe, negativni narativi mogu da vode do štetnih dugoročnih posledica i samoispunjavajućih proročanstava. Rečima psihologa Abrahama Maslova: “Ako je jedini alat koji posedujete čekić, onda sve na svetu izgleda kao ekser.” Što se više držite nekog uverenja, to uverenje će imati veću moć nad vama.

Zašto su priče važne

Naše priče se ne razvijaju u izolaciji. One su oblikovane godinama socijalne interakcije—neke su pozitivne, neke su negativne. Ljudska bića imaju tendenciju da pamte bolne događaje više nego prijatne događaje. Na primer, češće se prisećamo nekog kritičnog trenutka u životu nego nekog pozitivnog—ovo je fenomen koji je poznat kao pristrasnost negativnog rasuđivanja. Istraživanja potvrđuju da negativni događaji su često mnogo više upečatljivi, i da ih se prisećamo tačnije i sa više detalja nego u slučaju pozitivnih događaja. Ljudski jezici pružaju odličan primer za ovo. Istraživanja odraslih ljudi na Zapadu su pokazala da oni imaju kompleksniji i elaborativniji jezik za opisivanje negativnih emocija i iskustava, više nego pozitivnih. Ova negativna iskustva ne moraju da budu traumatična kako bi imala određeni uticaj na život, ali mi ih se prisećamo do neverovatnih detalja, i spremniji smo da ih se prisećamo nego u slučaju pozitivnih događaja. Ovo je pogotovo tačno kada se dogode emotivno intenzivni incidenti u kontekstu intimnih partnerskih odnosa.

Zašto su ove priče i lični narativi toliko važni?

Kada odrastemo, ove priče i identiteti su bukvalno “umreženi” u našim mozgovima, posle godina i godina isprobavanja i vežbanja. Ovo znači da su najverovatnije i manje fleksibilni i da imaju karakteristike navika u našem mentalnom i emotivnom pejzažu. Mi se i nesvesno vezujemo za njihov sadržaj, i često nismo više u stanju da shvatimo da su to, zapravo, samo priče. Zbog njihove snage i prirode navika, kao i činjenice da su čvrsto “zakačene” za naš identitet, mi kao da smo osuđeni da živimo te priče svaki put kada smo pod stresom, ili smo anksiozni, umorni, preplavljeni emocijama i preplašeni.

Postati svestan svojih priča

Iako naše priče utiču na percepcije i reakcije, mi nismo osuđeni da ih živimo zauvek. Međutim, mi možemo da se oslonimo na njih kao na sočiva percepcije kada smo pod hroničnim stresom, kada smo emotivno reaktivni ili kada nam je “uključen autopilot”. Tako je učenje upravljanja stresom prva stvar koju moramo da naučimo.

Kada prvi put počnete da obraćate pažnju na mentalno brbljanje, vi ćete najverovatnije otkriti da priče koje pričate sebi nemaju kraja. One se nastavljaju u nedogled. Tako um deluje—to je jedan neprestan tok unutrašnjih komentara. Michael Singer, autor, esejista i poznati edukator, sugeriše da obraćanje pažnje na ovaj glas je esencijalni korak u oslobađanju sebe od istog. “Najbolji način da se oslobodite od ovog neprestanog čavrljanja u glavi je da napravite korak unatrag i da ga posmatrate objektivno, kao da vam se neko obraća. Nemojte da razmišljate o njemu—samo ga primetite”, on savetuje. Ali ovo je lakše reći nego uraditi, pogotovo kada smo pod stresom, kada smo umorni ili u nekoj nevolji. Ovo je tako zbog toga što je taj glas veoma osetljiv na stres i reaguje na njega. Što ste anksiozniji, više se plašite ili ste pod pritiskom, to je taj glas jači i uporniji. To je kao da imate gladnu bebu koja plače i zahteva da jede. Što joj to više uskraćujete, to će više protestovati, kako bi zadobila vašu pažnju.

Istraživanja pokazuju da ne samo da imamo kapacitet da obraćamo pažnju i da zaustavimo brbljanje naših priča, već možemo i da smanjimo stres, ponovo “umrežimo” naše mozgove i da ponovo “izmislimo” naše odnose, tako što ćemo drugačije reagovati na te priče u glavi. Ovo je jedan od kamena temeljaca pune svesnosti (mindfulness): učenje posmatranja sopstvenog tela, uma i doživljavanje telo-uma bez osude. Ali, da bi se to dogodilo, mi prvo moramo da više naučimo o pričama koje pričamo.

Vežba: identifikujte svoju ličnu priču

Uzmite par minuta da zapišete vašu ličnu priču. Možete da koristite jednostavne reči, poput “Ja sam jak/a i snažan/a”, “Ja se staram o drugima više nego o sebi”, “Ja sam dobar/a u matematici”. Možete takođe da zapišete neka iskustva, porodična uverenja ili druge uticaje koji su pomogli u oblikovanju načina na koji posmatrate sebe sada. Jednom kada napravite listu svojih uverenja o sebi, i kada ste identifikovali nekoliko svojih priča, pogledajte svaku od njih i odgovorite na sledeća pitanja:

  1. Odakle je došla ovaj priča?
  2. Da li je ovo moja priča ili nečija priča?
  3. Da li je ova priča istinita za mene sada?
  4. Da li ova priča doprinosi mojoj sreći ili je ometa ili uništava?
  5. Da li ja biram da živim ovu priču ili je vreme da napišem novu?

Najefektivnija strategija za rad sa ličnim pričama i menjanje lične perspektive je da posmatrate svoje misli objektivno, i da se uzdržavate od toga da postanete previše vezani za njih. Najvažnije, od esencijalne važnosti je da zapamtite da vi niste vaša priča, i da vas ona ne definiše. Ovi narativi su jedna od hiljade misli koje dođu i prođu, tekući vašim umom svakodnevno. To je deo vaše ljudskosti. Na vama je da postanete svesni ovih priča, i da odlučite da li ćete da živite po njima—ili nećete.

Prilagođeno sa: https://www.mindful.org/stop-stories-running-life/?utm_content=bufferb1f4c&utm_medium=social&utm_source=facebook.com&utm_campaign=buffer

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s