Anksioznost je opšti pojam koji opisuje nekoliko stanja koja uključuju nervozu, strah, zebnju i brigu. Ova stanja mogu uticati na to kako se osećamo i ponašamo, odnosno mogu se manifestovati kao realni fizički simptomi. Slabija anksioznost je neodređena i neprijatna, dok ozbiljnija anksioznost može da nas onesposobljava da radimo, to jest, da ima značajan uticaj na svakodnevni život.

Određena doza straha, brige i nervne napetosti postoji u mnogim životnim situacijama: pred testove, intervju za posao, ispit ili neku važnu poslovnu prezentaciju. U normalnim okolnostima ova stanja su vremenski ograničena i uglavnom striktno vezana za određenu (konkretnu) situaciju. Anksioznost, pak, postaje problem kada simptomi počinju da utiču na svakodnevno funkcionisanje, pogotovo ako utiču na spavanje i san.

Posle određenog vremena, iscrpljenost, nizak nivo energije i bezvoljnost mogu često da prate smenu različitih anksioznih stanja. Anksioznost utiče na celo biće osobe koja je doživljava: ona utiče na to kako se ponašamo, kako se osećamo i može da ima veoma stvarne fizičke simptome. Anksioznost obično izaziva nagomilani stres u životu. Neki ljude su više a neki manje otporni, ali svi mogu uspešno da ovladaju upravljanjem sopstvenim emocijama i jačanjem otpornosti na stres, što značajno povećava toleranciju na anksioznost. Povećavanjem ove vrste tolerancije, naš cilj u početku ne mora da bude kompletna i apsolutna redukcija anksioznosti, već jačanje odbrambenih snaga i potencijala ličnosti. Dalje, kako napredujemo, negativna psihička stanja povezana sa anksioznošću mogu da počnu da nestaju, a fizički simptomi da slabe.

Kako prepoznati anksioznost?

Pored opšte zabrinutosti i zebnje bez ikakvog konkretnog povoda (što je karakteristično za različita anksiozna stanja), anksioznost se može manifestovati i kroz sledeće fizičke simptome:

• napetost mišića
• drhtanje
• osećaj „talasanja“ u stomaku
• muka
• diareja
• glavobolja
• bol u leđima
• ubrzan rad srca
• osećaj ukočenosti ili trnaca u rukama i nogama
• povišen stepen znojenja

Pored ovih, različiti ljudi mogu da manifestuje različite simptome. U stvari, dešava se da osoba izgradi čitav „rečnik simptoma“ kojima kao da neverbalno artikuliše i elaboriše određene životne probleme. Pored sanacije i neposrednog rada na ovim simptomima, u određenim fazama psihoterapijskog procesa je razgovor o značenjima koja se pridaju simptomima od velikog značaja. Analizom i produbljivanjem ovih značenja moguće je doći do „srži problema“ i otkriti šta osoba tačno „radi“ sa svojim problemom i na koje načine ga održava i kultiviše.

Ipak, moramo napomenuti da je pregled kod lekara nužan, zbog toga što je za dalji psihoterapijski rad važno eliminisati bilo kakve fizičke uzroke određenih fizičkih simptoma.

Negativno samoobraćanje

Jedan od načina na koji se anksiozna stanja održavaju i razvijaju je aktivnom mentalnom aktivnošću onoga koji ih doživljava. Ova mentalna aktivnost obično uključuje niz negativnih misli koje su neposredno povezane sa negativnim emocijama koje ih slede, što na kraju stvara „začarani krug“ iz kojeg osoba kao da ne ume ili ne može da pobegne. Negativne misli su zapravo određene teorije o nama i odnosima sa drugim ljudima, kao i o životu uopšte, koje smo u određenom trenutku prihvatili i prestali da preispitujemo.

Produktivna i racionalna strategija bi mogla biti vraćanje u trenutak kada smo ove teorije stvorili i usvojili, odnosno njihovo suštinsko preispitivanje. Negativne misli mogu biti „Ne mogu ovo da uradim, suviše je teško“, „Sigurno neću uspeti u ovome“ ili „Nisam dobro ovo izveo/la, ja sam beznadežan slučaj!“. Konstantno svakodnevno ponavljanje ovih misli/rečenica stvara jaku mentalnu naviku koja utiče na naš identitet—na najintimniji osećaj onoga što jesmo. Zbog toga je nekada teško ispraviti ih, odnosno zameniti ih boljim, podsticajnijim i pozitivnijim mislima poput „Iako je možda teško, ja ovo mogu da postignem“ ili „Sve je u redu sa mnom, ja sam OK.“

Posle određenog vremena, ponavljanjem negativnih misli putem razgovora koji vodimo sami sa sobom, mi se toliko čvrsto vezujemo za njih, da one postaju deo naše samopercepcije. U tim slučajevima, prvi korak je svakako razumevanje ovih mentalnih procesa i jednostavne činjenice da proaktivnim naporom možemo da izmenimo i najjače ukorenjene navike.

Šta možemo da samostalno preduzmemo?

Postoje nekoliko stvari koje možemo da učinimo kako bismo pomogli sebi:

• Možemo da naučimo da upravljamo stresom u našem životu
• Možemo da naučimo neke od tehnika relaksacije/meditacije i gajimo pristup pune svesnosti sopstvenih misli i emocija
• Možemo da povećamo brigu o našem fizičkom telu—putem brige o ishrani, spavanju, fizičkoj aktivnosti i rekreaciji
• Možemo da naučimo praksu dubokog abdominalnog disanja
• Možemo da neprekidno radimo na osvešćivanju negativnog samoobraćanja, identifikovanju negativnih misli i zamenjivanju pozitivnim mislima

Ljudi koji prolaze kroz anksiozna stanja ponekad imaju tendenciju da ne govore sa drugima o svom problemu, da ga drže „za sebe“ i prave se da je „sve u redu“, što može da dodatno produbi osećaj usamljenosti i izolovanosti. Bez povratne informacije o tome šta nam se dešava i komunikacije sa drugima, negativno samoobraćanje može još više da dobije na snazi, a to utiče na jačanje simptoma i problema vezanih za njih. Pravljenje mreže socijalne podrške i odlazak na psihoterapiju i savetovanje pomaže u ovim slučajevima, jer ima potencijal da eliminiše sve one negativne pretpostavke na kojima anksiozna stanja počivaju.