Esencijalne tajne psihoterapije: promena ili prihvatanje?

Šta je ultimativni cilj u psihoterapiji?

Hajde da pokušamo sa jednostavnim eksperimentom slobodnih asocijacija: kada mislite o psihoterapiji, koja vam prvo reč pada na pamet, kako biste opisali o čemu se radi na psihoterapiji?

Uzmite nekoliko trenutaka. Imate odgovor?

Za mnoge od vas, jedna od prvih reči koja vam je pala na pamet, bila je promena. Ali šta bi bilo kada bismo rekli da je u psihoterapiji podjednako važno prihvatanje kao i promena?

Kada je Sigmund Frojd izrekao mnogo puta citiranu i neshvaćenu izjavu da je svrha psihoanalize da “transformiše neurotičnu mizeriju u svakodnevnu nesreću”, on je pričao o promeni. Ali kako se i najskromnija promena dešava na terapiji? Mnoge promene u psihoterapiji su paralelne sa postepenim prihvatanjem: prihvatanjem života kakav jeste, nasuprot onome što očekujemo da bi trebalo da bude. Prihvatanje prošlih trauma iz detinjstva kao nepresušnog uticaja nesvesnog u sadašnjem trenutku. Prihvatanje sebe kakvi jesmo, umesto onoga što nismo. Frojdova izjava može da deluje cinično. Ali kada se posmatra iz perspektive njegove lične patnje od raka usta tokom poslednjih petnaest godina života, i kako je stoički podnosio ovu tešku sudbinu, to je zreo i trezven komentar o apsolutnoj nužnosti prihvatanja. Umesto da reflektuje njegov mudar pesimizam o ljudskom stanju, kako se obično veruje, Frojd prepoznaje dubinsku potrebu za hrabrim prihvatanjem fizičke i emotivne patnje, kao i visoku cenu koju plaćamo za pokušaj izbegavanja ili opovrgavanja tragičnog aspekta života.

Koncept prihvatanja je pogotovo istaknut u istočnim filozofijama i religijama, kao i u hrišćanstvu i drugim velikim religijskim sistemima. Nigde, na primer, u religijskoj literaturi, duhovni princip prihvatanja patnje u životu nije dramatičnije prikazan nego u arhetipskoj slici Raspeća. Prihvatanje je ključ duhovnog prosvetljenja, kao što je nebrojeno puta ilustrovano u tekstovima poput Starog zaveta (Knjiga Joba), Bhagavad Giti, učenjima Bude (Sidarta Gautama), i Tao Te Chingu. Ali čak i budisti, Hindusi, taoisti i drugi spiritualni tragaoci ponekad izgube važnost prihvatanja. Razmotrite pritužbu jednog frustriranog budističkog praktikanta meditacije: “Meditiram već trideset godina—i još uvek sam ljut!” On pokušava da istrebi i uništi bes, umesto da ga prihvati—i to je upravo ono što bi trebalo da se promeni.

Pokušavajući da primeni neke od ovih mudrosti Istoka, klinički psiholog dr. Marsha Linehan je uvrstila ovaj paradoks “dijalektičkog” u promeni-prihvatanju, u njenoj veoma popularnoj dijalektičko-bihejvioralnoj terapiji (DBT). DBT je visoko struktuirana forma kognitivno-bihejvioralne terapije (KBT), sa distinktivnim spiritualnim i filozofskim komponentama. Specijalizirajući se za tretman graničnih poremećaja ličnosti, Linehan prepoznaju potrebu u radu sa ovim izazovnim klijentima za “radikalnim prihvatanjem”—baš rame uz rame sa nužnošću promene njihovih distorziranih kognicija i samodestruktivnog ponašanja. “Radikalno prihvatanje” je tolerantno prihvatanje načina na koji neko postoji u sada i ovde, zajedno (ne isključujući) potrebu za promenom i rastom. Da bismo podržali ovakvo samoprihvatanje, Linehan takođe integriše punu svesnost i principe meditacije u njen pristup. Linehan ima sledeća zapažanja u vezi “radikalnog prihvatanja”:

“Prihvatanje je prepoznavanje onoga što jeste. Prihvatanje je neosuđujuće, bez prosude o tome da li je nešto dobro ili nije. Sloboda od patnje zahteva prihvatanje umesto opiranja stvarnosti. Izbor da tolerišete bol ili patnju u trenutku je prihvatanje. Prihvatanje umesto izbegavanja bolnih emocija u stvari ublažava patnju.”

Isticanje dijalektičnog odnosa između promene i prihvatanja u tretmanu je odličan primer toga šta bi to trebalo da se dogodi u zaista efektivnoj psihoterapiji. Za početak, postoje neke stvari u životu koje ne mogu da se promene, a neke mogu—uz određeni napor. Ovo je prepoznato u čuvenoj molitvi Anonimnih alkoholičara: “Bog mi daje smirenost da prihvatim stvari koje ne mogu da promenim; hrabrost da promenim stvari koje mogu; i mudrost da znam razliku.” Takođe, ono što je svojstveno u AA pristupu je zahtev da prihvatite svoju bespomoćnost u vezi alkohola (ili drugih supstanci i ovisničkih ponašanja) kao preduslov za promenu. Problem mora da bude bez sumnje prihvaćen pre nego što može da bude promenjen.

U osnovi, ono što mora da bude promenjeno je naše odbijanje da prihvatimo sebe i druge takvi kakvi jesmo sada i ovde. Ovo je istinski paradoks. Kada ljudi prvi put dođu na psihoterapiju, često se nadaju da će promeniti sebe na načine na koji jednostavno nisu mogući. Ali, po definiciji, želeti da promenite nešto ili nekoga implicira da je nešto pogrešno—neka nedovoljnost, neadekvatnost, mana, slabost, inferiornost—inherentna nesavršenost koja mora da se promeni. Mnogi pacijenti čvrsto veruju da ih je nemoguće voleti ili da ne zaslužuju ljubav takvi kakvi jesu. Ono što nedostaje je sposobnost da bezuslovno prihvatite sebe baš kakvi jeste u sadašnjem trenutku, uprkos svim ljudskim nesavršenostima. Istovremeno, određene slike moraju da jasno budu napravljene. Promene u samoporažavajućim percepcijama, stavovima, starim mitovima o sebi, životnom stilu i drugim destruktivnim ponašajnim obrascima. Ali paradoks je da samo kroz prihvatanje onoga što je Karl Jung nazvao senkom ove promene su moguće.

Prihvatanje života takvog kakav jeste—neizbežnost patnje, ludorije sudbine, tragičan kvalitet egzistencije, realnost zla, prolaznost života, gubitak, bolest, usamljenost, nesigurnost, ograničenost, starenje i smrt— sve je ovo od esencijalne važnosti podjednako kao i bilo koja psihoterapijska tehnika, farmakološka intervencija ili kognitivno restruktuiranje koje je napravljeno da direktno promeni ili “popravi” pacijenta koji pati. Prihvatanje sopstvenih neurotičnih tendencija, otpora, mehanizama odbrane, kompleksa, biologije, temperamenta, tipologije, osećanja, misli, impulsa, nedostataka, specifičnosti—i našeg urođenog kapaciteta za destruktivnošću, zajedno sa našim snagama, talentima i kreativnim potencijalima—jeste samo po sebi velika terapijska promena za obeshrabrene, opterećene krivicom, samoprezrene, hipermoralističke, narcističke, potiskivane, disocirane ili perfekcionistički nastrojene ljude. Zaista, prihvatanje—sebe, sopstvenih emocija, misli, ponašanja, problema, i odgovornosti za njih—jeste tačno ona vrsta promene filozofske i duhovne orijentacije koja je potrebna u psihoterapiji da bi se bilo kakva realna i trajna promena desila. I mnogo toga u vezi te promene je povezano sa prihvatanjem.

Prilagođeno sa: https://www.psychologytoday.com/us/blog/evil-deeds/200806/essential-secrets-psychotherapy-change-or-acceptance

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s