Značaj terapijske tišine

U istraživanju obavljenom 2009. godine, na deset jezika i na pet kontinenata, Tanya Stiver i njeni saradnici su našli da je vremenska pauza između govornika u razgovoru neverovatno kratka i iznenađujuće univerzalna. U proseku, razmak između dva govornika je oko 200 milisekundi. Pričamo o milisekundama! To je, otprilike, vreme za koje neko izgovori jedan slog.

Kako bi razgovor spontano tekao, ljudi moraju da planiraju svoje rečenice/odgovore dok njihovi sagovornici već govore. Da li  ovo znači da mi samo planiramo naše odgovore, a ne slušamo? Ne zaista. Istraživanja pokazuju da ljudi koji su usmereni na razgovor su svesni mnogih nijansi u našem izboru reči, kao i ritmu i tonalitetu. Kada pričamo jedni sa drugima, mi smo izvanredno usaglašeni i razumemo sadržaj i nameru naših sagovornika.

Istraživanja su takođe identifikovala dva univerzalna pravila u razgovoru:

  • Izbegavanje priče u isto vreme kao princip pristojnosti i davanje sagovorniku vremena da završi misao.
  • Izbegavanje tišine između smena u razgovoru. Kada je jaz između sagovornika produžen, to ima slična značenja u različitim kulturama: ili se onaj koji sluša ne slaže ili je nevoljan da pruži definitivan odgovor.

Prvo pravilo se lako poštuje, jer je to pravilo koje se podučava od detinjstva. Većinu nas su upozoravali naši roditelji, nastavnici i stariji, da ne prekidamo druge—da pustimo druge da završe to što imaju da kažu. Većina mladih terapeuta zato zna da ne bi trebalo da priča u isto vreme kao i klijenti. Većina razume da prekidanje klijentovih misli ili ignorisanje njihovih osećanja neće imati terapeutski učinak.

Ali, izazov za mnoge terapeute koji počinju da rade, jeste to što većina terapijskih škola zahteva od nas da prekršimo fundamentalna pravila svakodnevnih razgovora. Da bi bio efektivan, terapeut mora da toleriše i koristi tišinu kao terapijsko oruđe. Uprkos činjenici da je ovaj pristup tako centralno važan za efektivnost, često se previđa u okviru mnogih edukativnih programa za terapiju, a to zaista jeste esencijalna veština koja mora da se uči.

Razbijanje univerzalnog pravila o smeni u razgovoru provocira anksioznost. Mi smo uslovljeni još od vremena kada smo naučili da komuniciramo—mi moramo da nastavimo da pričamo. Kada razgovor stane na duže od 200 milisekundi, većina nas je primorana da otpusti narastajuću tenziju, tako što “popunjava” rupe u razgovoru. Novi zadatak za terapeute je da rade sa tom anksioznošću klijenta, i da pusti da razgovor malo “zaostaje”.

Rastezanje ovog jaza u razgovoru između klijenta i terapeuta ne dolazi uvek prirodno. Ali, u psihoterapiji, naše pauze mogu da budu podjednako moćne kao bilo koja izgovorena reč.

Prednosti terapijske tišine na seansi

Terapijska tišina može da pomogne klijentu da ostane u poziciji kontrole na seansi. Ako ne uskačemo sa sopstvenim planovima, klijent često preuzima više odgovornosti za postavljanje ciljeva na seansi i za to da odredi šta je važno, a šta nije.

“Udobna tišina” može da donese ono što je D. W. Winnicott nazvao “podržavajuća sredina”. Unutar takve tišine, klijent može da se oseća sigurno. Ovo ukazuje na to da postoji prostor u terapiji, mesto na kome osoba može da podlegne ozbiljnoj introspekciji. Dalje, klijenti mogu da dožive terapeutovo odsustvo neposrednog odgovora kao samopouzdanje u svoje sposobnosti da se nose sa problemima.

Tišina može da uspori procese na produktivan način. Klijent koji je anksiozan i želi po svaku cenu da reši neki problem može da dođe do rešenja prevremeno, ili da donese odluku koja je nastala iz anksioznosti, a ne iz nekog novog uvida ili shvatanja situacije. Terapeut može da sugeriše nekoliko minuta u tišini i razmišljanje o upotrebljivosti takve odluke, pre nego što se dođe do određenih zaključaka.

Kada se desi na podržavajući način, tišina može da izvrši pozitivan pritisak na klijenta da stane i razmisli. Neverbalni znaci strpljenja i saosećanja sa terapeutove strane mogu da ohrabre klijenta da izrazi misli i osećanja koja bi inače bila “pokrivena” sa mnogo anksiozne priče.

Saosećajna tišina može da prenese poruke empatije. Kada terapeut reaguje na priču o tragediji, traumatske događaje ili emotivnu bol, sa neverbalnim znacima ljubaznosti i razumevanja, to može da znači više nego neprijatni pokušaji da se verbalno prenese empatija. Za neke stvari zaista je teško naći prave reči koje su adekvatne za datu situaciju—bar u početku.

Koncentrisana tišina može da nam pomogne kada se osećamo “zaglavljeno”. Carl Rogers, psihoterapeut i pravi znalac u pogledu ljubazne i podržavajuće tišine, često je govorio da kada neko nije siguran šta bi trebalo da radi—da je najbolje da sluša.

Takođe, tišina može dati terapeutu vreme za razmišljanje. Ovo smanjuje anksioznost klijenta u vezi tišine, ako je terapeut “markira” tako što kaže: “Pustite me da razmislim malo o ovome što ste rekli”. Takva primedba daje poruku poštovanja prema klijentovim idejama i osećanjima, dok terapeut ne razmisli šta je najbolje reći.

Sa druge strane:

Zapamtite: terapeutova tišina razbija univerzalna pravila razgovora. Zato je neophodno da edukujemo klijente oko razlike između uobičajenog razgovora i psihoterapije. Razgovor zahteva brze smene u razgovoru između sagovornika, kako bi razgovor prirodno tekao. Psihoterapija zahteva sporo, promišljeno razumevanje osećanja i ideja, kroz zajednički napor koji je usmeren ka određenim ciljevima.

Čak i kada se predoči da je tišina veoma korisna u terapiji, dešava se da i dalje izaziva anksioznost kod klijenta. Ako se klijent oseća ugroženo zbog našeg izostalog odgovora, terapija neće ići nigde. Anksiozna reakcija bi trebalo da bude prepoznata i na nju bi terapeut trebalo da odgovori sa podrškom i razumevanjem.

Pacijent možda nije u stanju da upravlja svojim osećanjima i mislima koje su se pojavile u prostoru koji je oslobođen tišinom u razgovoru. Manje ili kraće pauze će možda biti potrebne kako bi se klijentu pomoglo da razvije poverenje u ovaj proces. Kako klijent razvija to poverenje, njemu ili njoj može da postane prijatnije da bude u tim novootkrivenim prostorima koji nekada “okidaju” neprijatna osećanja, ili započinju razgovor o bolnim događajima.

Kao što su istraživači primetili, klijenti mogu da protumače tišinu kao neodobravanje, odbacivanje ili suzdržavanje. Kratko verbalno objašnjenje ili neverbalni znakovi kao što je klimanje glavom ili gest rukom mogu da ispune taj prostor podrškom, a ne odbacivanjem.

Tišina kao oaza

Tihi trenuci u psihoterapiji služe kao oaza i predah od priče koja ispunjava većinu naših života. Kao oaza, podržavajuća tišina može da osveži, obogati i ojača one koji se u njoj pronađu. Pošto su takvi prostori u razgovoru često van naše uobičajene ljudske interakcije, oni mogu da dozvole da se nešto novo desi. Oni su moćni alati koje bi trebalo da promišljeno i svrhovito razvijemo.

Prilagođeno sa: https://pro.psychcentral.com/the-importance-of-therapist-silence/0020517.html

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s