Da li ste nekada osetili stid tokom razgovora sa psihoterapeutom? Da li su on/ona možda rekli nešto što je uzrokovalo ili “okinulo” ovo osećanje?

Nadajmo se da psihoterapeut nikada ranije nije namerno podsticao stid, ali moguće je da je način na koji je postavio pitanje, odgovorio na neko vaše pitanje, ili napravio određenu facijalnu ekspresiju, možda iniciralo osećanje stida. Možda su obrve bile podignute dok ste govorili o nečemu što vam je neprijatno, konfliktu sa prijateljem ili dok ste opisivali intervju za posao koji nije prošao baš najbolje.

Sa jedne strane, oni možda jesu bili šokirani. Terapeuti slušaju razne sadržaje, ali i oni mogu da budu nekada iznenađeni. Sa druge strane, oni možda reaguju iz različitih razloga. Možda su napravili neke asocijacije sa događajima iz sopstvenog života. Ili možda samo imaju probleme sa stomakom. Vi, klijent na psihoterapiji, uglavnom ne znate o čemu je zapravo reč. I to nije najvažniji deo Najvažniji deo je onaj da ste vi tu nešto “pokupili” što je iniciralo osećanje stida.

I to je nešto o čemu bi trebalo popričati.

Građenje poverenja kako bismo razumeli osećanje stida

Većina ide kroz život učeći da izbegne osećanje stida i verovatno smo svi razvili različite metode/mehanizme, svesno ili nesvesno, kako da to uradimo. Jedan od benefita psihoterapije jeste i taj što dozvoljava da se otvore prilike za razumevanje i menjanje preterano razvijenog osećanja stida.

Naravno, mi možemo da ovo vežbamo samo ako se osećamo dovoljno udobno—i ako dovoljno verujemo svom terapeutu—da ćemo moći da kažemo kada se osećanje stida pojavi. Ne samo da smo dobri u tome da osećamo stid, nego smo i dobri, u većini slučajeva, u skrivanju našeg stida. Umesto toga, mi se često razbesnimo. Ili plačemo. Ponekad, držimo svoja osećanja i iskustva fizički u telu, tako što osećamo bol u stomaku ili glavobolju, na primer. U nekim slučajevima, naš stid može čak da pređe u panični napad.

Reći nekome da nas je njegova/njena reakcija navela da osetimo stid je veoma hrabar postupak. Koje je bolje mesto za taj akt hrabrosti od terapijske sobe?

Pronaći odušak od težine stida

Priča o stidu često može da otvori vrata, ali može i da posluži kao uvid u to zašto ne živimo život kakav bismo želeli da živimo. Zašto ne preuzimamo rizik u karijeri, na primer, ili zašto se ne otvaramo prema partneru—iako u suprotnom možemo da ga izgubimo. Mnogi muškarci pokušavaju da idu na psihoterapiju, jer su im mnogi partneri rekli da ne mogu da nastave sa njima, zbog toga što malo toga dele o sebi. Oni često nisu svesni da ih osećanje stida sprečava da to učine.

Ovo nisu samo muškarci koji se tako ponašaju pod uticajem ideja o maskulinosti. Ovo su ljudi koji znaju da moraju da se više izraze, muškarci koji su primili i shvatili sve poruke o tome kako biti empatičan, saosećajan, imati dobru komunikaciju—sve ono što “moderan muškarac” podrazumeva—ali nisu nikada učili kako da to postanu.

Ali, mnogi od tih muškaraca, jednom kada počnu da govore o osećanju stida i povezanim problemima u sredini koja je podržavajuća, počinju da shvataju da je mnogo njihove energije išlo na odbranu od stida. Olakšanje koje tada osete je impresivno!

Stid nije sve. Postoje mnogi razlozi zašto ljudi idu na psihoterapiju. Osećanje stida nije mali problem, pošto energija koju ulažemo u ovo osećanje može biti utrošena na fokusiranje i rešavanje problema koji uzrokuju anksioznost, depresiju ili prolongiranje traumatskih događaja.

Ako verujete svom terapeutu, preuzmite taj rizik.

(Ako se ne osećate prijatno ili udobno sa svojim terapeutom, zapamtite da je uvek u redu pronaći nekog drugog terapeuta.)

Prilagođeno sa: http://www.goodtherapy.org/blog/trust-in-therapy-examining-and-addressing-feelings-of-shame-0802175