“Konflikt između želje da negirate strašne događaje i želje da ih naglas iskažete je centralna dijalektika psihološke traume.” Judith Lewis Herman, “Trauma and Recovery: The Aftermath of Violence—From Domestic Abuse to Political Terror”

Često, ljudi koji su preživeli traumu pokušavaju da nađu utočište u sigurnom terapijskom odnosu sa kvalifikovanim terapeutom specijalizovanim za doživljaj traume. Bilo da je klijent doživeo zlostavljanje (psihološko/fizičko/seksualno), bio svedok katastrofalnog događaja (na primer, nasilni nesrećni slučaj ili politička revolucija koja je bila praćena terorom i nasiljem), ili je preživeo prirodnu katastrofu (uragan, zemljotres), osoba će često imati neke simptome PTSD-ija (posttraumatski stresni poremećaj), ili u nekim okolnostima gde je trauma bila duža i hronična, kompleksnu verziju PTSD-ija.

Šta je psihoterapija traumatskog doživljaja?

Pojam “psihoterapija traumatskog doživljaja” je termin koji se upotrebljava za opšte principe koji se tiču oporavka od traume. Psihoterapija traumatskog doživljaja se može definisati kao terapija koja pomaže ljudima koji su pretrpeli traumu, a zasniva se na sledećim principima pristupa koji je usmeren na klijenta, fokusira se na snage i osnaživanje pojedinca, kao i praksu usmerenu na empirijske potvrde: 1) sigurnost, 2) poverenje i otvorenost/transparentnost, 3) mreža socijalne podrške (stvaranje sigurnosti u zajednici), 4) zajednički rad/kolaboracija i uzajamnost, 5) osnaživanje, podizanje glasa i izbor, 6) povećano razumevanje različitih kulturoloških, istorijskih i polnih osobenosti.

Sigurno i bezbedno okruženje

Ljudi koji su preživeli traumu zahtevaju “sigurno i bezbedno okruženje”, gde se klijent oseća psihološki sigurnim, kako bi mogao da istraži traumu, efekte traume i da se od nje oslobodi. Po samoj definiciji koncepta traume, neko ko je preživeo traumu ne može da je proradi i da se oporavi od traume ako nema pristup psihološki i fizički bezbednom okruženju u kome se dešava isceljenje. Kvalifikovan psihoterapeut koji je usmeren na osnaživanje pojedinca će stvoriti “sigurno i bezbedno okruženje” za klijente u kome se proces isceljenje od traume može dogoditi.

Fokus na oporavku od traume

Klijent će imati koristi od strateškog rada sa terapeutom, tako što će raditi na intervencijama koje imaju za cilj da istraže kako se trauma “održava” u telu. Na primer, EMDR, ekspresivne art-terapije, kognitivno-bihejvioralne tehnike zasnovane na punoj svesnosti, kao i drugi modaliteti, koji su usmereni na vezu između uma i tela, pokazali su da mogu dosta da pomognu u oslobađanju od traume i gubitaka. Jasno je da terapeut koji je usmeren na doživljaj traume mora da bude treniran u tim modalitetima i da može da demonstrira kompetencije i saosećanje.

Kolaborativni pristupi zasnovani na osnaživanju

Obično se sa ljudima koji su preživeli traumu primenjuje humanistički ili rodžerijanski pristup u radu sa klijentima. Terapijski odnos se posmatra kao kolaborativni i timski napor između klijenta i terapeuta, gde je klijent osnažen da upravlja psihoterapijskim procesom, a terapeut obezbeđuje “sigurno i bezbedno okruženje” i postepeno učestvuje sa klijentom, sa saosećanjem, kako bi se trauma proradila i otpustila. Psihopatološka terminologija i dijagnostika ljudi koji su preživeli traumu nije poželjna, ali je zato veoma preporučen rad na ličnoj priči pojedinca/biografiji koja je fokusirana na osnaživanje i otpornost, kao i jačinu u upravljanju traumatskim iskustvom.

Upravljanje resursima u borbi protiv traume

Deo svake dobre psihoterapije usmerene na traumatski doživljaj je i pomoć klijentu u pronalaženju unutrašnjih i spoljašnjih resursa za isceljivanje. Redefinicija traumatske reakcije (“zaleđivanje”, utrnulost, neosetljivost, hiperosetljivost/pojačana opreznost, itd.) kao reakcija koja je pomogla u preživljavanju traumatskog događaja, to jest, doživljaja koji nije mogao da bude adekvatno objašnjen, pomaže klijentu u prevazilaženju stida i osećanju krivice. Pomoć klijentu u tome da nauči adaptivnije mehanizme prevladavanja (tehnike relaksacije) i prepozna unutrašnje kapacitete (na primer, vođenje dnevnika o traumi ili gubitku), vodi klijenta ka tome da ponovo uspostavi osećanje lične agensnosti i unutrašnjeg lokusa kontrole.

Ponovno uspostavljanje sigurne zajednice i sigurnih veza sa drugima

“Traumatski događaji uništavaju veze koje su uspostavljene između pojedinca i zajednice. Oni koji prežive traumu nauče da njihov osećaj jastva, samovrednosti, ljudskosti, zavisi od osećanja povezanosti sa drugima. Solidarnost u okviru grupe daje najjaču zaštitu od terora i očaja, i najjači je protivotrov traumatskog iskustva. Trauma izoluje čoveka—a grupa ponovo stvara osećanje zajedništva i pripadanja. Trauma krivi, postiđuje i stigmatizuje—a grupa svedoči i afirmiše. Trauma degradira žrtvu—grupa je uzdiže. Trauma dehumanizuje žrtvu—grupa ponovo uspostavlja njenu čovečnost.”  Judith Lewis Herman, Trauma and Recovery: The Aftermath of Violence – From Domestic Abuse to Political Terror

Pronalaženje sigurne grupe podrške usmerene na specifičan vid traume/gubitka koju je osoba doživela može da bude izuzetno koristan u procesu oporavka i isceljenja (na primer, grupe koje se bave žaljenjem kod roditelja čija su maloletna deca/adolescenti počinila suicid). Kada se osećaj sigurne zajednice i veze ponovo uspostavi, klijent ponovo gradi mentalne građevine koje pomažu u izazovnom radu otpuštanja traume. Dobre vesti su da je traumu moguće isceliti, a sa odličnom terapijom, klijent može da se pomeri od preživljavanja traume ka povećanom ličnom blagostanju.

Prilagođeno sa: https://blogs.psychcentral.com/savvy-shrink/2017/09/what-is-trauma-informed-psychotherapy/