Autor: Jennifer Fraser

Istraživanja otkrivaju kako nas ‘neurocepcija’ može zaštititi od gaslajtinga (sluđivanja).

Gaslajting ili sluđivanje je osmišljen da destabilizuje metu ili mete. Njegova svrha je da nam „izvuče tepih stvarnosti ispod nogu“. Postajemo neuravnoteženi, nesigurni, nestabilni — što je upravo ono što gaslajter želi da postigne. Cilj gaslajtera je da nas ubedi da smo mi, ili druge mete, poremećeni i nepouzdani.

Kada bismo samo imali mehanizam u svom nervnom sistemu koji bi nam pomogao da ostanemo bezbedni i prisebni! Srećom, imamo ga. Dr Stiven Porges ga naziva „neurocepcija“. Ovaj sistem za detekciju pretnji predstavlja „zajedničku vezu“ između mozga i tela putem nerva vagusa — moždanog živca koji „se spušta iz moždanog stabla i provlači kroz gotovo celo telo, sve do stomaka.“

Kada osetimo instinkt iz stomaka, moguće je da nam upravo vagusni nerv šalje signal između mozga i tela, upozoravajući nas na važne informacije. Upravo taj nerv može nam pomoći da prepoznamo manipulaciju gaslajtinga koji nastoji da nas navede da ne verujemo sopstvenom mozgu i telu. Kao odgovor na svet koji „deluje kao da je osmišljen da nas ugrozi i traumatizuje na svakom koraku“, Porges je razvio ono što naziva polivagalna teorija.

Polivagalna teorija

Porges je stvorio korpus znanja o tome kako naši mozgovi i tela reaguju na pretnje. Njegove decenije istraživanja kulminirale su pristupom koji „nam omogućava da razumemo ljudsku prirodu na dubokom, empatičnom i zadovoljavajućem nivou.“ Ova teorija nas uči kako da „vidimo ispod površine naizgled iracionalnih ili agresivnih postupaka, i prepoznamo ih kao prirodan odgovor na svet u kojem svi živimo.“

Ako se nalazimo u radnom okruženju u kojem interakcije prelaze u pretnje, strahove i anksioznosti — prostoru u kojem gaslajting može dominirati — moramo naučiti kako da ga pre svega prepoznamo, a zatim da sarađujemo sa svojim mozgom i telom kako bismo očuvali stabilnost, bezbednost i prisebnost. Kada smo svesni svih načina na koji funkcioniše naša neurocepcija, to nam daje zdravu prednost.

Zašto osećaj nebezbednosti povećava rizik?

Porges objašnjava da kada se osećamo nebezbedno, „postajemo laka meta za manipulaciju.“ Manipulacija je ono čime se gaslajteri bave, i ona značajno pojačava osećaj ugroženosti. Ono što je važno za naš nervni sistem nije stepen stvarne opasnosti, već „samo to koliko se bezbedno osećamo“. Upravo tu ranjivost gaslajteri iskorišćavaju.

Gaslajting se fokusira na to kako se meta ili mete osećaju u vezi sa sopstvenom bezbednošću. Zamislite kako to izgleda na radnom mestu. Meta je manipulisana da poveruje da je ona kriva kada nešto pođe po zlu. Okrivljuju je, ponižavaju i verbalno napadaju. Ako pokuša da ukaže na loše postupanje, nazivaju je „poremećenom“, „slabom“ ili „jadnom“. Počinje da sumnja u sebe i svoje razumevanje situacije.

Mete se okrivljuju za propušten sastanak o kojem nisu bile obaveštene, a kada pitaju zašto, kažu im da su zaboravile — krivica je njihova. U početku ih obasipaju pohvalama, povezanošću, obećanjima, ali to prividno sigurno tlo postaje sve manje pouzdano kako gaslajter počinje da sugeriše da zaslužuju poniženje, kaznu i dehumanizaciju jer su, navodno, nepouzdani i ne pripadaju tu. Ova normalizovana zloupotreba čini mete lakšim za manipulaciju.

Četiri strategije za zaustavljanje gaslajtinga u samom začetku

Moramo da aktiviramo svoju neurocepciju. „Neuro“ označava mozak, a Porges ovaj prefiks kombinuje sa „-cepcija“ kako bi označio „percepciju“ ili „detekciju“. Prvi korak zahteva da postanemo svesni ovog mehanizma i da ga koristimo kako bismo prepoznali gaslajting i sprečili njegovu suptilnu manipulaciju našim osećajem bezbednosti. Vratimo se na one scenarije sa posla i kod svakog primera postavimo pitanje: Zašto bi moj menadžer ili kolega želeo da se osećam nebezbedno?

Odgovor je: zato što je tada lakše manipulisati vama. Kako Porgesova istraživanja pokazuju, „kada se osećamo nebezbedno, naše telo gasi sposobnost kritičkog mišljenja i učenja.“ Naša prirodna tendencija je da internalizujemo loše postupanje i razmišljamo o tome gde smo pogrešili, zašto zaslužujemo takvu štetu, kako možemo biti bolji, koje reči možemo pronaći da se odbranimo. Umesto toga, postavi pitanje o tome šta je stvarna agenda gaslajtera — i time zaustavi unutrašnju spiralu samookrivljavanja.

Drugi korak zahteva da ovo razumevanje primenimo na druge. Percepcija i detekcija koje nam mozak omogućava mogu nas navesti da se zapitamo: Ko me podstiče da druge ljude — na poslu ili van njega — vidim kao nepouzdane, nedostojne, kao da ne pripadaju ili nemaju prava? Zašto gaslajter želi da druge interpretiram kao pretnje koje me čine nebezbednim? Odgovor je isti: jer je tada manipulacija lakša.

Povezanost i zajednica na poslu

Treći korak podrazumeva primenu neurocepcije na situacije razdvajanja. Moramo biti posebno oprezni kada nas neko izoluje ili nam sugeriše da izolujemo druge. Gaslajteri koriste taktiku „zavadi pa vladaj“ kako bi manipulisali, čineći druge zavisnim od gaslajtera da definiše šta je stvarno — i time učvršćuju svoju moć. Porges naglašava izuzetnu strategiju: ne podleći ovoj manipulaciji. On tvrdi da naša snaga da se odupremo gaslajtingu dolazi iz povezanosti, neraskidive zajednice i onoga što naziva „koregulacija“.

Četvrti korak proizlazi iz svesne prakse koregulisanja — naše sposobnosti da jedni drugima pružimo osećaj bezbednosti. Zapamtite: osećaj bezbednosti održava našu jasnoću, kritičko mišljenje i otpornost na manipulaciju. Možemo učiniti da se mi i drugi osećamo bezbedno tako što ćemo se pogledati u oči, pružiti gest podrške, koristiti nežan, pevušav ton glasa pun empatije, i izražavati otvorene i prijemčive izraze lica.

Upozoravajući znaci

Obrati pažnju kako kod svake od ove četiri strategije gaslajteri pokušavaju da razgrade vašu neurocepciju. Fokusiraju se na vas — ko ste, odakle dolazite, šta ste uradili. Reč koju najčešće koriste je „ti“. Rezultat toga je da svoju sposobnost detekcije pretnji usmeravate ka unutra i počinjete da tražite problem u sebi. Zato je najbolji odgovor da postavljate pitanja o gaslajterima i njihovim namerama.

Gaslajter će pokušati da se poveže sa vama tako što će druge staviti u „spoljnju grupu“. To u vama izaziva osećaj nebezbednosti i strah da bi ta ponižavajuća i izolaciona taktika mogla biti usmerena i na vas. Kada čujete omalovažavanja, ne gledajte mete — ponovo usmerite pažnju ka gaslajteru. Postavite pitanja o tome zašto šire strah. Sva ove ponašanja koja izazivaju strah su crvene zastavice. Održite svoju neurocepciju usmerenu ka gaslajteru u svakom trenutku.

Preuzeto sa:

https://www.psychologytoday.com/us/blog/the-bullied-brain/202508/four-strategies-to-defend-against-gaslighting-at-work