Autori: Katz, M., Hilsenroth, M., Johnson, N., Budge, S., & Owen, J. 

Plač se dešava često u psihoterapiji. Ipak, tek u poslednjih 10 godina su istraživači uspeli da sistematski istražuju ovaj fenomen. Takav dokaz nam može pomoći da razumemo bolje kliničku praksu i kako da priđemo onim trenucima kada klijent plače na psihoterapijskoj seansi, ali i da razumemo specifične potrebe svake osobe. Jedna studija je koristila američki uzorak u pokušaju da se razumeju bolje pojedinačna iskustva plakanja u terapiji, kao i odnos toga sa terapijskim ishodima, terapijskim odnosom, i stilovima afektivnog vezivanja.

Rezultati ovog istraživanja su pokazali da, kada plač pozitivno utiče na terapijske ishode i terapijski savez,  to nije nužno povezano sa kvantitetom (broj epizoda plakanja), već više sa kvalitetom tog iskustva (to jest, načinima na koje su te epizode plakanja procesuirane, emotivno i kognitivno, sa terapeutom). Ovi nalazi ostaju značajni čak i kada se kontrolišu neke varijable, poput sigurnosti afektivnog vezivanja ili terapijskog saveza.

Podaci takođe pokazuju da možemo dosta saznati o terapijskom odnosu između klijenta i psihoterapeuta preko toga na koji način terapeut odgovara na takve epizode, odnosno, sa koliko saosećanja i podrške može da reaguje. Način na koji klijent internalizuje ili percipira epizodu plakanja na seansi je u snažnoj korelaciji sa njegovim/njenim iskustvom jakog ili slabog terapijskog saveza/alijanse. Dakle, epizode plakanja imaju potencijal da prodube terapijski odnos, da pojačaju tendencije promišljanja terapijskog odnosa, ili oba. Dodatno, iako su klijenti koji imaju nesiguran stil afektivnog vezivanja govorili da imaju neprijatno iskustvo plakanja tokom samih takvih epizoda, oni su takođe izveštavali o tome kako ih je terapeut bolje razumeo, dok su plakali.

Kliničke implikacije ove studije su jasne: terapeuti, kada se nađu licem u lice sa klijentom koji plače, bi trebalo da uspore, da istraže što više to iskustvo, i da izbegavaju da samo „pređu preko toga“. Terapeuti bi trebalo da pomognu svojim klijentima da izraze i istraže osećanja i razloge plača, kao i potencijalne nove teme koje tada mogu da se otvore. Kada je plač istražen, terapeuti bi mogli da razumeju bolje kako je to bilo za klijenta da podeli svoje suze sa nekim u tom trenutku, odnosno, njihovo iskustvo deljenja u terapijskom prostoru.

Autori takođe preporučuju da se na sledećim seansama terapeut vrati na iskustvo plača (npr. „Pitam se da li ste razmišljali o suzama sa prošle seanse?“). Takođe je važno prepoznati jedinstvenu ulogu koju plač u psihoterapiji ima za klijente koji imaju nesiguran stil afektivnog vezivanja, znajući to da takvo iskustvo može biti i izazovno i nagrađujuće.

Kratak zaključak može biti to da iskustvo plača može da bude zlatna šansa za terapeuta da produbi terapijski savez i promoviše terapijsku promenu.

Prilagođeno sa: https://www.apa.org/pubs/highlights/spotlight/issue-293