Autor: Mark Travers
Kako tvoj nervni sistem može da te zadrži u toksičnim relacionim obrascima i odnosima.
Niko ne uživa u patnji. Ljudi koji se iznova nalaze u vezama sa emocionalno nedostupnim partnerima ne završavaju u takvim odnosima zato što vole zanemarivanje ili zato što ih privlači haos. Pa ipak, mnogi od nas se osvrću na svoju ljubavnu prošlost sa onim istim neprijatnim osećajem déjà vu-a.
Posle određenog trenutka, teško je ne doživeti to neprestano ponavljanje kao lični nedostatak. Pitamo se: „Zašto stalno završavam u ovakvim vezama?“ ili „Zašto mi se ovo stalno dešava?“ Često posežemo za moralnim objašnjenjima – da loše procenjujemo ljude, da nemamo dovoljno samopoštovanja ili da nosimo neki nevidljivi emocionalni teret. Istini za volju, u tim objašnjenjima ponekad ima poneko zrno istine. Ali kod ogromne većine ljudi, glavni uzrok ovih obrazaca nije nedostatak samopoštovanja niti inteligencije.
Prema psihološkim istraživanjima, ovakvi obrasci su najverovatnije posledica sklonosti našeg nervnog sistema da daje prednost onome što mu je već poznato. Evo tri razloga zbog kojih nas to navodi da biramo partnere koji nisu dobri za nas.
1. Poznata bol naspram nepoznate sigurnosti
Jedna od najneobičnijih, ali i najtrajnijih istina jeste da nam poznato može delovati sigurnije od sreće. Drugim rečima, kada dinamika neke veze podseća na nešto što nam je već poznato, naš um je najpre registruje kao poznatu teritoriju, a tek potom kao nešto neprijatno. Koliko god ovo zvučalo paradoksalno, istraživanja o traumatskom vezivanju (eng. trauma bonding) pomažu da razumemo zašto se to događa.
Studija iz 2022. godine, objavljena u časopisu Journal of Social and Personal Relationships, pokazala je da čak i osobe koje trpe ozbiljno emocionalno, psihološko ili fizičko zlostavljanje često osećaju snažnu povezanost upravo sa ljudima koji ih povređuju. U nekim slučajevima, kada je traumatska veza naročito izražena, žrtve čak ostaju sa svojim zlostavljačima ili im se vraćaju.
Ovakve veze nastaju kada i patnja i olakšanje dolaze iz istog izvora. Zbog toga nervni sistem uči da bliskost povezuje sa istom osobom sa kojom povezuje i nepredvidivost i emocionalnu nestabilnost. Mozak prima toliko pomešanih signala o tome šta je ljubav, a šta nestabilnost, da vremenom počinje da ih meša i jedno doživljava kao drugo.
Kada se takav obrazac duboko usvoji, odnosi koji se ne uklapaju u tu zbunjujuću unutrašnju shemu mogu delovati neobično ravno ili bez emocija. U najgorem slučaju, čak mogu izazivati osećaj nesigurnosti. Smirenost može biti pogrešno protumačena kao dosada, a sigurnost kao nedostatak hemije između partnera.
Tako poznata bol postaje privlačnija od nepoznate sigurnosti. Činjenica da takav odnos boli bledi pred činjenicom da nam je poznat. A ono što je nepoznato – čak i kada je objektivno zdravije – može izazvati anksioznost samo zato što nam nije poznato.
2. Uslovljavanje
U preglednom radu objavljenom 2025. godine u časopisu Clinical Neuropsychiatry, psiholog Stiven Pordžis (Stephen Porges) objedinio je višegodišnja istraživanja u okviru svoje poznate Polivagalne teorije (Polyvagal Theory). Prema ovoj teoriji, autonomni nervni sistem neprekidno skenira okruženje u potrazi za znacima sigurnosti i opasnosti, pri čemu se najveći deo tog procesa odvija daleko ispod nivoa naše svesne pažnje.
Međutim, u ovom preglednom radu Pordžis ističe da naš nervni sistem ne reaguje samo na ono što je objektivno bezbedno. On takođe uzima u obzir ono što je kroz naše prethodno iskustvo doprinosilo našem opstanku. To znači da, ako je toksičan odnos nekada bio povezan sa trenucima nežnosti ili olakšanja (čak i ako su oni bili retki i neujednačeno raspoređeni), nervni sistem može naučiti da takve obrasce povezuje sa emocionalnom privrženošću.
Drugim rečima, naše telo se navikava na određeni ritam odnosa. Na primer, možda ste bili u vezi sa bivšim partnerom koji je vaš nervni sistem neprestano držao u stanju pojačane budnosti, da bi zatim usledili trenuci smirenja kada bi vam se ponovo približio i uspostavio kontakt.
Ako je takva veza trajala dovoljno dugo, vaše telo je možda naučilo da osećaje iščekivanja, olakšanja i privrženosti doživljava kao jednu celinu. U tom smislu, odnos nije delovao „živim“ zato što je bio zdrav, već zato što je neprestano aktivirao vaš odgovor na stres, a zatim ga privremeno umirivao. Kada se čovek toliko navikne na ovu dinamiku „mačke i miša“, lako može nesvesno ponovo tragati za njom, verujući da je upravo takav obrazac sasvim normalan.
Međutim, takvo uslovljavanje neće nestati onog dana kada intelektualno shvatite da takav odnos nije normalan. Možete sasvim dobro znati da vam neka osoba ne odgovara, a ipak osećati snažnu privlačnost prema njoj. Razlog je u tome što se nervni sistem oblikuje kroz ponavljanje; logika sama po sebi retko može da promeni obrasce koje je dugo učio.
Kada uđete u vezu u kojoj nema tih poznatih okidača, vaš nervni sistem možda je u početku neće prepoznati kao bezbednu. Život sa osobom koja je emocionalno stabilna, dostupna i dosledna može čak izazvati osećaj nelagodnosti upravo zato što vam je takvo iskustvo potpuno novo.
3. Emocionalna predvidljivost
Ljudi su bića koja neprestano pokušavaju da predvide šta će se sledeće dogoditi. Biološki i evolutivno smo usmereni ka tome da stalno naslućujemo ono što dolazi, a to je naročito izraženo u bliskim odnosima. Prema preglednom radu objavljenom 2024. godine u časopisu Journal of Child Psychology and Psychiatry, nepredvidljivost u ranom detinjstvu ima značajan uticaj na to kako ćemo kasnije, u odraslom dobu, regulisati stres, šta ćemo očekivati od emocija i kako ćemo se ponašati u partnerskim odnosima.
Ono što ovaj pregled istraživanja posebno ističe jeste da je sama nepredvidljivost – a ne samo nepovoljne ili traumatske okolnosti – dovoljna da učini nervni sistem preosetljivim. Ako ste kao dete od svojih primarnih staratelja dobijali nedosledne emocionalne reakcije, vaš mozak je morao da se prilagodi tako što je razvio stanje pojačane budnosti.
Tada mozak počinje da nadoknađuje nepredvidljivost stalnim praćenjem, predviđanjem i pripremanjem za ono što bi moglo da usledi. Neprestano je na oprezu, tragajući za svakim znakom koji bi mogao da nagovesti promenu u emocionalnoj atmosferi. Ako takav način funkcionisanja postane uobičajen tokom vaših formativnih godina, kada je mozak najpodložniji oblikovanju, život u stalnom stanju budnosti može postati vaše „normalno“ stanje.
Zbog toga vas u odraslom dobu mogu nesvesno privlačiti odnosi koji ponovo stvaraju isti emocionalni pejzaž. Kao i ranije, razlog nije to što su takvi odnosi prijatni, već to što haos u njima prati obrazac za koji vaše telo veruje da je najbolje pripremljeno da ga razume i u njemu opstane. Koliko god to zvučalo neobično, čak i nestabilnost može početi da deluje predvidljivo ako ste dovoljno dugo živeli u takvom okruženju.
To pomaže da razumemo zašto ljudi ponekad sabotiraju stabilne veze ili se u njima osećaju nemirno. Predvidljivost bez emocionalnih uspona i padova može delovati zbunjujuće ako je vaš nervni sistem odrastao u nepredvidivom okruženju. Emocionalna postojanost ne pruža one poznate signale koje je vaš nervni sistem naučio da prati. A kada tih signala nema, odnos može delovati kao da „nešto nije u redu“, iako je u stvarnosti samo drugačiji od onoga na šta ste navikli.
Prilagođeno sa:
Psihoterapija online 