Moguće je odbacivanje ne shvatiti toliko lično.

• Osetljivost na odbacivanje često se pojačava u teškom ranom okruženju.
• Osetljivost na odbacivanje povezana je sa personalizacijom, odnosno preuzimanjem prevelike odgovornosti za loš ishod.
• Možemo naučiti da se oslanjamo na svoj karakter kada je u pitanju samopouzdanje.

Autor: Leon Garber

Što smo emocionalno nezreliji, to više očekujemo da se svet prilagodi nama. Možemo pokušavati da dominiramo, manipulišemo i umanjujemo druge kako bismo dobili ono što želimo. Osetljivost na odbacivanje je česta kod više stilova ličnosti i dijagnoza. Ukratko, ona označava nizak prag tolerancije na društvenu isključenost – bilo da je platonska, romantična ili profesionalna. Osobe koje se s njom bore često opažaju odbacivanje čak i tamo gde ga nema i mogu pogrešno protumačiti bilo kakvu kritiku – pa čak i njen izostanak – kao znak nadolazećeg odbacivanja.

Terapija i upravljanje distresom zbog odbacivanja

Učenje kako da se nosimo s odbacivanjem, ili šire posmatrano – kako da se prilagodimo svetu, može biti važan deo terapije jer je to i ključni aspekt zrelosti. Iako se pojačana osetljivost generalno ne može u potpunosti prevazići, moguće je postati bolji u upravljanju emocionalnom patnjom koja je prati. Osobe sa osetljivošću na odbacivanje često ne primećuju složenost razloga koji doprinose uspostavljanju ili izostanku povezanosti. Odbacivanje, u bilo kom obliku, za njih deluje lično – kao da je isključivo uzrokovano time ko su oni i šta nemaju da ponude. Veruju da odbacivanje proizlazi iz toga što su ružni, nezanimljivi, glupi, potrebiti, siromašni, nepopularni i/ili lenji. Međutim, takve etikete često ne objašnjavaju konkretna odbacivanja, koja su u stvarnosti samo delimično lična.

U okviru kognitivno-bihejvioralne terapije, često koristimo tehniku kognitivnog restrukturiranja kako bismo odbacivanje sagledali na nijansiraniji način, razdvajajući ono što jeste lično od onoga što nije. Koja su romantična odbacivanja posledica nedostatka seksualne hemije, a koja proizlaze iz ograničene emocionalne povezanosti zbog različitih vrednosnih sistema? Koja su odbacivanja rezultat loše sreće ili lošeg tajminga, a koja su zaista zbog toga što „niste dovoljni“? Ovakvo istraživanje može biti sjajan početak sagledavanja odbacivanja iz šire perspektive.

Pored toga, može se razmotriti i zašto neko veruje da ti „drugi razlozi“ mogu objasniti odbacivanje kod drugih, ali ne i kod njih samih. Osobe sa niskim samopouzdanjem, delimično usled crno-belog načina razmišljanja, često sebe doživljavaju kao „apsolutno najgore“. Njihov um se fiksira na negativne osobine, često ih i preuveličavajući, dok istovremeno ignorišu one pozitivne. Prihvatanje činjenice da je odbacivanje kompleksno, uključuje i prihvatanje da se ta složenost odnosi i na vas.

Personalizacija i uticaj sredine

Personalizacija može biti mač sa dve oštrice – sa jedne strane stvara emocionalni haos, dok sa druge može pružiti nadu. U vezi s tim, psihoanalitičarka Nensi Mekvilijams je primetila: „Za decu koja nemaju izbora gde će živeti i koja mogu platiti visoku cenu zbog toga što su uvredila osetljivog staratelja, odbrambeni mehanizam okretanja protiv sebe može ih odvratiti od još uznemirujuće činjenice – da njihova dobrobit zavisi od nepouzdanog odraslog.“ Iako su deca sama po sebi više ili manje osetljiva na odbacivanje, njihova sklonost ka personalizaciji oblikovana je sredinom u kojoj odrastaju. Dok ih neki roditelji uče kako da bolje upravljaju doživljenim odbacivanjem, drugi tu destruktivnu tendenciju dodatno učvršćuju. Ipak, nijedna od tih okolnosti ne pruža osobi osetljivoj na odbacivanje potpunu sigurnost.

Bez obzira na nivo samoproučavanja i istraživanja, retko kada sa sigurnošću znamo zašto nas je neko odbacio. Pored svega navedenog, možemo naučiti da se oslonimo na svoj karakter. Stoici su nas učili da svet podelimo na ono što možemo i ono što ne možemo da kontrolišemo. U ovom slučaju, možemo da kontrolišemo svoj odgovor na odbacivanje. Često želimo da povredimo one koji su nas povredili, čak i kada ta povreda zapravo nije bila lična. Ali možemo i da izaberemo da budemo ljubazni prema njima. Zahvaljivanje na zajednički provedenom vremenu, ponavljanje komplimenata bez ikakve koristi od toga, pa čak i upućivanje dobre želje – sve su to načini da zadržimo dostojanstvo.

Vrednost ljubaznosti uprkos odbacivanju

Možemo se zapitati: „Šta me košta da učinim nešto lepo za nekoga?“ Ponos? Pa, već ste odbijeni. Neku vrstu kontrole? I to ste već izgubili. Iako ljubaznost u situacijama odbacivanja retko donosi trenutnu, spoljašnju nagradu, može doprineti unutrašnjoj – jer time živite u skladu sa sopstvenim vrednostima i nastavljate da negujete svoj karakter. Pored toga, ljubaznost često rađa novu ljubaznost; znamo da dobri ljudi privlače druge dobre ljude, pa novi način suočavanja sa odbacivanjem može privući buduće ljude u vaš život. Ključ je, međutim, da to radimo zbog same vrednosti tog ponašanja, bez očekivanja konkretnih spoljašnjih nagrada – naročito ne od osobe koja nas je odbacila.

Iako odbacivanje možda nikada neće izgubiti onu početnu bol, možemo razviti dubok osećaj ponosa poštujući tuđe granice, ophodeći se prema drugima sa dostojanstvom, razmišljajući jasno, preuzimajući odgovornost za sopstvene emocije i nastavljajući da cenimo sebe, uprkos tome što se u tom trenutku možda osećamo beznačajno. Na kraju, pouka je sledeća: ako želimo da se ponosimo sobom, ne moramo više isključivo da zavisimo od spoljašnjih izvora za potvrdu tog ponosa. Ovde ne tvrdimo da moramo naučiti da volimo sebe pre nego što nas drugi mogu voleti; ukazujemo na to da ovakav način razmišljanja i bivstvovanja može privući ljude ka nama – što dodatno jača našu sposobnost da u sebi vidimo ono što vredi.

Prilagođeno sa: https://www.psychologytoday.com/us/blog/perfectionism/202505/rejection-sensitivity-isnt-a-dead-end