Autor: Stiven Hejz

Svet mentalnog zdravlja prolazi kroz tihu revoluciju — onu koja potresa temelje našeg razumevanja psihološke patnje i značenja ispunjenog i smislenog života. Era sindromske dijagnoze, zasnovane na prikrivenim kategorijama bolesti, polako iščezava, a na njenom mestu se pojavljuje nešto daleko ličnije, preciznije i ljudskije.

Više od jednog veka, briga o mentalnom zdravlju oslanjala se na medicinski model. Ljudsku patnju smo razlagali na sindrome i zamišljali ih kao prikrivene entitete bolesti — „depresija”, „anksiozni poremećaji”, „šizofrenija” — koji navodno postoje ispod površine i izazivaju vidljive simptome. To smo nazivali „dijagnozom”, ali ono što smo zapravo radili bila je klasifikacija. Šta je tu problem? Te kategorije ne odgovaraju stvarnoj složenosti ljudskog bića.

Istraživanja su jasna: tradicionalni dijagnostički sistem nije ispunio svoja obećanja. Nije nam pomogao da predvidimo ishod lečenja kod pojedinaca, da uskladimo intervencije sa njihovim potrebama, niti da objasnimo uzroke ljudske patnje. Čak i autori DSM-a (ili tzv. “psihijatrijske biblije”) priznaju ove nedostatke. Potreban nam je novi pristup — onaj koji se manje fokusira na imenovanje problema, a više na transformaciju života. Taj novi pristup već postoji, i ukorenjen je u proučavanju procesa promene.

Od sindroma ka procesima

Umesto da pitamo: „Koji poremećaj ova osoba ima?”, učimo da pitamo: „Koji psihološki procesi su ovde prisutni — i kako možemo pomoći da se usmere u adaptivnijem pravcu?”

Ova promena je monumentalna. Otvara vrata potpuno novoj naučnoj paradigmi — onoj koja prepoznaje fluidnu, dinamičnu prirodu ljudskog iskustva. U njenom središtu je ideja da je u mentalnom zdravlju nije najvažnije to kojoj kategoriji osoba pripada, već kako funkcioniše iz trenutka u trenutak, kroz vreme.

Tu dolaze do izražaja terapije zasnovane na procesima, poput Terapije prihvatanja i posvećenosti (ACT). Umesto da tretira „poremećaje”, ACT cilja procese psihološke fleksibilnosti koji podržavaju dobrobit u širokom spektru izazova. Nauka je nedvosmislena: ti procesi su jednako relevantni za depresiju i anksioznost kao i za hronični bol, upotrebu supstanci, roditeljstvo, performanse ili otpornost. Zapravo, manje od četvrtine prvih 1.000 ACT studija bilo je fokusirano na tradicionalne DSM sindrome; ostale su se bavile širim domenima mentalnog zdravlja, učinka i društvene dobrobiti.

Ova promena nije samo tehnička — ona je filozofska. Vraća pojedinca u središte jednačine mentalnog zdravlja. Zahteva da razumemo svaku osobu — ili par, ili porodicu — kao jedinstven i evoluirajući obrazac odgovora unutar sopstvenog životnog konteksta.

U jednoj reči, to je idiografski pristup.

Prihvatanje idiografskog pristupa

Da bismo zaista razumeli i pomogli ljudima, moramo prihvatiti neergodičnu prirodu ljudskog ponašanja. To je složen način da se kaže: razlike među ljudima ne govore nam kako se pojedinci menjaju tokom vremena. Na primer, ne možemo pretpostaviti da prosečne razlike između Petra i Ane objašnjavaju kako se Petar menja kroz vreme.

Čak i u fizici, pretpostavka da varijabilnost između jedinica (recimo molekula vode) modeluje promene unutar jedinice — često je netačna. A u psihologiji? Osim ako ne radite sa kolekcijom zamrznutih klonova, „često” zamenite sa „uvek”.

Zato se razvija novi pristup koji nazivamo idionomska analiza — nauka o opštim zakonima koji proizlaze iz pojedinačnog. Umesto da uprosečimo podatke i pretvaramo se da učimo o pojedincima, sada možemo proučavati varijabilnost unutar osobe i mrežu dinamičnih procesa koji čine svaki put ka psihološkom blagostanju jedinstvenim. Opšti zakoni se i dalje traže — ali samo ako nam pomažu da bolje razumemo konkretne ljude.

Kada prestanemo da se pretvaramo da se ljudski životi mogu svesti na grupne proseke i statične kategorije, dobijamo pristup pravim faktorima promene.

Širenje mentalnog zdravlja ka dobrobiti

Kako se fokusiramo na procese promene, postaje jasno: isti psihološki procesi koji smanjuju patnju — podstiču i procvat.

Zato danas vidimo dramatično širenje oblasti mentalnog zdravlja na teme poput ishrane, sna, fizičke aktivnosti, odnosa, pa čak i društvene pravde. Više ne pokušavamo samo da pomognemo ljudima da prežive — već da procvetaju.

U ACT pristupu, ovu ekspanziju pratimo godinama. Intervencije koje povećavaju psihološku fleksibilnost ne samo da smanjuju simptome — već pojačavaju smisao, vitalnost i povezanost. Pomažu ljudima da vode posao ili istrče maraton. Da smanje bespotrebnu anksioznost ili predrasude. To nije slučajnost — to je odraz onoga što ljudima zaista treba da bi živeli dobro.

I to nije ograničeno na licencirane psihoterapeute. Treneri, nastavnici, lideri u nekoj zajednici — pa čak i digitalne aplikacije — mogu podržati procese koji unapređuju živote.

Sistem pod pritiskom

Naravno, ne raduju se svi ovoj transformaciji. Naš trenutni sistem mentalnog zdravlja — sa vezama ka refundiranju, licenciranju i institucionalnoj kontroli — duboko je vezan za model bolesti. Osiguravajuće kuće refundiraju na osnovu dijagnostičkih kodova. Obuke se fokusiraju na tretman sindroma. Industrije vredne trilione dolara zasnovane su na pretpostavci da su mentalni poremećaji prikrivene bolesti koje treba tretirati kao takve.

Prelazak ka procesno zasnovanim, idiografskim pristupima izaziva sve to i zahteva da preispitamo kako se nega pruža, ko je pruža i šta se smatra dokazom.

Ali potreba je hitna. Društvene, ekonomske i tehnološke promene sada se dešavaju eksponencijalnom brzinom. Linearni sistemi nege jednostavno to ne mogu da prate.

Potrebni su nam sistemi mentalnog zdravlja koji su fleksibilni, proširivi, prilagodljivi i duboko ljudski. To znači mudro korišćenje tehnologije — ne da zameni ljudsku povezanost, već da je ojača. To znači obučavanje šireg spektra pomagača i osnaživanje pojedinaca alatima za sopstveni razvoj. To znači rušenje veštačkih granica između mentalnog, fizičkog i društvenog zdravlja.

Predstojeća transformacija rada

Ova revolucija u oblasti mentalnog zdravlja ne dešava se izolovano. Ona je deo šire transformacije načina života i rada.

Kako veštačka inteligencija i automatizacija preoblikuju ekonomiju, tradicionalni poslovi se redefinišu — ili nestaju. Brzo se približavamo svetu u kojem „rad” možda više neće biti centralni organizacioni princip odraslog života. U tom svetu, smisao, svrha, povezanost i doprinos biće važniji nego ikada.

Ako se ne pripremimo za tu budućnost razvojem psihološke otpornosti, društvene kohezije i ličnog osnaživanja, rizikujemo da budemo preplavljeni promenama.

Ali ako se pripremimo — ako prihvatimo pristup u mentalnom zdravlju koji je zasnovan na poznavanju psiholoških procesa i usmeren na osobu — možemo pomoći da se izgradi svet u kojem procvat nije privilegija nekolicine, već pravo svih.

Put napred

Svet mentalnog zdravlja se menja zato što mora da se menja. Stari model je slomljen. Novi model — zasnovan na procesima promene, personalizovanoj nauci i ljudskom procvatu — već poprima oblik.

Ovo nije samo akademska ili profesionalna promena. Ona je moralna. Pozvani smo da budemo bolji prema onima kojima služimo — da pređemo granice kategorija i kodova, i da ljude sretnemo tamo gde jesu, onakve kakvi jesu.

Neće biti lako. Sistemi se opiru promeni. Ali zamajac je već tu.

A budućnost — ako odlučimo da je oblikujemo — izgleda sjajnije nego ikada.

Prilagođeno sa:

Why the World of Mental Health is Changing