Piše: Shannon A. Swales
Jedna od glavnih emocija koju ljudi u sagorevanju (eng. burnout) osećaju je stid. Stid zbog toga što su sagoreli. Stid zbog toga što je bilo potrebno da rade svoj posao na drugačiji način, kako bi podržali druge oko sebe. Stid zbog toga što su izneverili tuđa očekivanja.
Na primer, psihoterapeuti mogu osećati stid u akutnim fazama sagorevanja. Ovo može biti povezano sa uverenjem da oni, kao terapeuti, ne smeju da dozvole sebi da sagore, i da ne mogu da budu dobri psihoterapeuti, ako su to sebi dozvolili.
Oni mogu da satima sebi govore kako su doživeli ogroman neuspeh. A to zauzvrat samo produbljuje već postojeće probleme.
Šta je stid i odakle dolazi?
Prema Brene Brown, svetski priznatom stručnjakinjom za ovu oblast, stid je intenzivno bolno osećanje ili iskustvo verovanja da smo pogrešni—samim tim, da nismo vredni nečije ljubavi i poštovanja.
„Ja sam loš/a.“
„Ja ne vredim ništa.“
„Ja nisam dovoljno dobar/a“.
Ovde fokus nije na ponašanju, nego na sebi, a to je ono što vodi ka izolaciji. Dakle, to je emocija koju osećamo, kada ne zadovoljamo proizvoljne standarde ili očekivanja koja su bila internalizovana od našeg ranog detinjstva.
Mi nismo rođeni stideći se sebe. Stid može da dolazi iz određenih iskustava u detinjstvu, ali i kasnije tokom života. Relaciona, sredinska, sistemska ili kulturološka iskustva, koja su nam slala poruku da nismo dovoljno dobri. Na primer, jedna takva poruka može biti da je imati mentalni poremećaj u adolescenciji u stvari znak slabosti. Iako ne mora da bude izgovoreno, to je uverenje koje je utkano u kulturu u kojoj neko odrasta.
Kakav je naš odgovor na stid?
Brene Brown piše: „Stid se hrani i postaje moćniji time što nije izgovoren… Ako kultivišemo dovoljno svesnosti oko stida, ako ga imenujemo i izgovorimo, bukvalno mu izmičemo tlo pod nogama“.
Ne možemo izbegnuti osećanje stida. Kao i sve druge emocije, stid ne možemo da biramo; to je automatski odgovor koji je karakterističan za sva ljudska bića. Ali nenalik drugim emocijama, stid može da nam „zgrabi“ i da nas vodi ka veoma nezdravim reakcijama (npr. da ne tražimo pomoć kada mnogo patimo). Pouzdano znamo da smo u „stisci stida“ kada ogorčenje i zavist vladaju našim mentalnim prostorom, odnosno, kada sebe konstantno vidimo kao bezvredne ljude.
Ne mora da bude tako. Mi možemo da biramo da vidimo stid kao učitelja, koji nas uči poniznosti i skromnosti, koji nas podseća na našu ljudskost, na to da mi nismo savršeni, da imamo ograničenja, „slepe mrlje“, ali i mnogo još toga da naučimo.
Hajde da vidimo šta možemo da uradimo povodom toga.
Korak 1. Budite svesni.
Istraživanje sopstvenih osećanja na svestan način je ključno da bismo se oslobodili uticaja koji ona imaju na nas. Ovo znači da se sprijateljimo sa njima, da postanemo radoznali, da razumemo zašto su ona tu i kakvu poruku za nas nose, umesto da ih ignorišemo i izbegavamo.
Kada mu se pristupi sa svesnom radoznalošću i na neosuđujući način, stid može da bude adaptivan.
Pošto je to teška emocija sa kojom se teško nosimo, idite malim koracima i polako—kao da po prvi put ulazite u morsku vodu.
Onda, postanite još više radoznali:
Korak 2. Zbog čega i oko čega osećate stid?
Mi možemo da osećamo stid u vezi mnogih stvari: naših tela, akcija, osećanja, misli, ili zbog našeg odsustva akcije. Možemo da osećamo stid u vezi bilo čega. U stvari, nekada osećamo stid—zbog toga što osećamo stid!
Pokušajte da napišete zbog čega sve osećate stid u kontekstu vašeg sagorevanja. Na primer, stid zbog toga što ste sagoreli.
Korak 3. Šta vam stid govori?
Svaka emocija ima neku ulogu. Stid nam često govori da nismo ispunili arbitrarne standarde ili skup očekivanja koja uglavnom potiču iz ranog detinjstva—kada smo davno naučili šta znači „biti dovoljno dobro“.
Šta je bio vaš standard za „dovoljno dobro“ u situaciji koju ste zapisali u koraku 2? Šta je trebalo da uradite? Šta bi zapravo bilo „dovoljno dobro“?
Koristeći gorenavedeni primer sa stidom zbog sagorevanja kod psihoterapeuta: stid tu često govori da osoba ne zadovoljava arbitrarne standarde „dobrog psihologa ili psihoterapeuta“, koji nikada ne sme da sagori.
Korak 4. Ponovo pogledajte svoj stid.
Analizirajte i ponovo procenite standarde i očekivanja iz koraka 3, postavljajući sebi sledeća pitanja:
- Da li je ovaj standard ili ovo očekivanja realistično? Da li većina ljudi ima ili zadovoljava ovaj standard? Šta je nerealistični aspekt ovog standarda?
Primer: Nerealistično je očekivanje oko toga šta znači „biti dobar psihoterapeut“, jer su i psihoterapeuti samo ljudi. Ako malo podelimo svoje probleme sa kolegama psihoterapeutima, možemo otkriti da oni ne dele naše standarde. Nerealistično je i to što je često sagorevanje povezano sa neprepoznavanjem sopstvenih okidača i potreba. Realnost sagorevanja kod psihoterapeuta je nekada prepoznavanje činjenice da oni mnogo rade na svom mentalnom zdravlju, ali da je nekada važno prepoznati trenutak kada i oni treba da se obrate nekome za pomoć.
- Ako je nerealistično, ponovo procenite taj standard. Kakvo razumnije očekivanje ili standard možemo da smislimo?
Primer: Mnogo realističnije očekivanje za psihoterapeuta koji ulazi u sagorevanje jeste da je on/a, pre svega, ljudsko biće—a nikako natčovek. Dakle, realističnije očekivanje bi bilo to da svako može da se oseća loše ili da prolazi kroz krizu, pa čak i psiholozi/psihoterapeuti. Tek tada možemo da, sa tog polazišta, preduzmemo neke konkretne korake, kao što su prevencija, briga o sebi, i dobre prakse koje poboljšavaju psihološko blagostanje i fizičko zdravlje. Proces učenja je nekada spor, i to je u redu, kao što je u redu da psihoterapeut prolazi kroz krizna razdoblja u životu, s vremena na vreme.
Korak 5. Vežbajte.
Tokom sledeće nedelje, pokušajte da svesno primećujete i otpuštate nerealistična očekivanja ili standarde, u vašem svakodnevnom životu. Onda, pokušajte da delate, tako što prvo preispitate, pa onda promenite ta očekivanja/standarde, zamenivši ih realističnijim.
Pokret od „ja sam nedovoljno dobar“ do „ja sam dovoljno dobar“ priče, jeste put suočavanja sa stidom. Tokom vremena i posle iskustva koje steknete vežbanjem, ova će svesna odluka da promenite svoj narativ vam pomoći da otpustite stid u ovoj i drugim situacijama.
Ako se problemi sa stidom i „ja sam nedovoljno dobar“ pričom nastave u budućnosti, ako vam je teško da izađete na kraj sa stidom, potražite psihoterapeuta. Nezdrav stid može da ima psihološke, socijalne, i fizičke posledice, ako na njega ne obratite pažnju. To može dalje voditi ka sagorevanju i mentalnim poremećajima, poput depresije.
Prilagođeno sa:
Psihoterapija online 
2 thoughts on “„Nisam dovoljno dobar“: priča koju pričamo sami sebi”