Kao psihoterapeuti, mi često kažemo: “Moramo da se pobrinemo za sebe”.

Mi osnažujemo naše kolege, klijente i porodice tako što ponavljamo ovu mantru u stresnim vremenima. Ali često zaboravljamo da poslušamo sopstveni savet.

U jednom trenutku, kao ljudska bića, mi terapeuti ne uspevamo da prepoznamo sopstvene granice. Uzimamo još jedan slučaj, radimo još jedan vikend, uzimamo još jedan poziv, sve pod pretpostavkom da smo sazdani da “iznesemo” ovu količinu posla.

Ali, šta se događa kada sve počne da se raspada?

Saosećajni zamor

Sindrom saosećajnog zamora je osećanje hroničnog stresa, emocionalne iscrpljenosti i tenzije koju terapeuti često osećaju. Uobičajeno je da kliničari razviju ovaj sindrom u jednom periodu karijere, imajući u vidu da rade sa ljudima koji su trpeli zlostavljanje, smrt ili traumu, pa svakodnevno  slušaju njihove priče. Centralno za ovaj sindrom je kliničareva nemogućnost da se upusti u produktivan  terapijski odnos sa pacijentom.

Ovaj fenomen se manifestuje na mnoge načine i razlikuje se od jednog terapeuta do drugog. Neki razviju sekundarnu traumu, koja se dešava kada je terapeut indirektno izložen traumi kroz glas klijenata. Neki drugi terapeuti doživljavaju simptome anksioznosti i depresije, koji pojačavaju njihovu emocionalnu iscrpljenost. Preplavljujuća empatija koju dajemo klijentima nas sve ostavlja istrošene bez obzira na to kakve su priče koje vode ka saosećajnom zamoru.

Problemi sa saosećajnim zamorom imaju jedan zajednički imenitelj: nedostatak brige o sebi.

Mi znamo da bi trebalo da odvojimo neko vreme kako bi se pobrinuli za sebe, i kada kao kliničari ne uspemo da ovo učinimo, postajemo podložniji lošim mehanizmima prevladavanja i štetnim zdrastvenim rizicima. Neki od načina da očuvamo svoja profesionalna sopstva su: odvajanje vremena za svesnost o sebi tokom seanse, ponovni pregled pojedinih slučajeva i identifikacija pozitivnih ishoda kod klijenata.

Kada ne izdvojimo vreme za sve ovo, suočavamo se sa opasnim fizičkim i psihosocijalnim simptomima. Ponekad, naša tela postanu toliko slaba da razvijamo fizičke simptome, kao što su groznica, bol u stomaku i grudima. U ekstremnim slučajevima, kliničari mogu da razviju sindrome kao što su PTSD (posttraumatski stresni poremećaj), iako je trauma “došla” iz indirektnog izvora.

Počinjemo da se povlačimo od prijatelja i porodice, opsednuti smo stvarima na koje se nismo ranije fiksirali, a besane noći provodimo prevrćući se sa jedne na drugu stranu kreveta. Postajemo udaljeni prema kolegama i ne možemo više da se fokusiramo na zadatke, zato što naši umovi sve brže rade, mnogo brže nego što možemo da “uhvatimo ritam”. Počinjemo da se pitamo kako smo ovde stigli.

Potražite podršku

Kada terapeuti počnu da se ovako osećaju, veoma je važno potražiti pomoć, kako bi validirali svoje emocije. Mi moramo da saosećamo sa sobom na način na koji bismo saosećali sa svojim klijentima. Moramo da prepoznamo našu odgovornost kao pomagača, da prvo pomognemo sebi, kako bismo bolje služili onima oko nas. Moramo da shvatimo i to da je savršeno u redu da imamo ljudske reakcije na priče naših klijenata, ali moramo da radimo na procesuiranju tih priča, kako one ne bi dalje vršile upliv u naše lične i profesionalne živote. Mi moramo da radimo na tome da budemo konstantno svesni sebe i da reflektujemo o našim iskustvima, kako se ne bismo odvojili od stvarnosti i postali inertni i bezosećajni prema drugima.

Uobičajeno je da se psihoterapeuti ohrabruju da potraže terapiju ili superviziju, kako bi pomogli sebi u održavanju mentalnog zdravlja, pogotovo kada već imaju neke zdravstvene ili porodične probleme. Problemi koje naši klijenti imaju mogu lako da postanu naše lične borbe i podrška sa terapije može da nam pomogne da ostanemo postojani kao kliničari i održimo profesionalne granice.

Kada prolazimo kroz sopstvene gubitke, traume ili drugi teške životne okolnosti, podržavajuća sredina može da nam ponudi validaciju koja nam je potrebna kako bismo krenuli napred, a to je često ista ona validacija koju mi dajemo našim klijentima.

Mi imamo strahove i nesigurnosti, i doživljavamo bol kao i svi drugi ljudi, i moramo prema sebi da pokažemo istu vrstu brige i empatije prema sebi. Moramo zapamtiti da je za traženje pomoći, kako bismo postali zdravija i bolja verzija sebe, potrebno mnogo hrabrosti—to je i put da prepoznamo sopstvene snage kojih možda nismo bili u potpunosti svesni ranije.

Mi smo terapeuti. Mi smo ljudi. Mi nismo drugačiji od onih kojima pomažemo. Vreme je da počnemo da praktikujemo ono što propovedamo.

Prilagođeno sa: https://pro.psychcentral.com/therapy-for-therapists-coping-with-compassion-fatigue/0020579.html