Autor: Amelia Aldao

Šta je to izlaganje i čemu služi?

U kognitivno-bihejvioralnoj terapiji (KBT) pomažemo našim klijentima da se suoče sa svojim strahovima tako što ih učimo tehnici poznatoj kao izlaganje. Ukratko, izlaganje se sastoji u postepenom dolasku u kontakt sa onim objektima i situacijama koje izazivaju strah, kako bismo sebi dopustili da taj strah osetimo. Na primer, pacijent koji se izlaže zbog socijalne anksioznosti mogao bi da ode na zabavu i predstavi se nepoznatoj osobi. Ili, žena koja radi izlaganje zbog paničnog poremećaja mogla bi da koristi javni prevoz bez lekova. Znam da ova tehnika deluje veoma paradoksalno, pa čak i potencijalno štetno. Međutim, njena bezbednost i efikasnost dokumentovane su u bezbrojnim istraživanjima tokom godina. Hajde da saznamo nešto više o tome kako ona funkcioniše.

Evo jedne jednostavne činjenice: u većini slučajeva, anksioznost koju doživimo kada se suočimo sa svojim strahovima mnogo je manje intenzivna nego što smo mislili da će biti. Razmislite o tome. Zamislite neki objekat ili situaciju koji vas posebno nerviraju (svi ih imamo, čak i ako ne ispunjavamo dijagnostičke kriterijume za anksiozni poremećaj). Možda se plašite paukova ili vađenja krvi. Možda vas užasava interakcija sa nepoznatim ljudima. Ili vas plaši dodirivanje prljavih predmeta koji bi mogli da vas razbole. U svakom slučaju, kakvi god da su vaši strahovi, pokušajte da se setite kako ste se osećali kada ste se zaista suočili sa njima. Da li je anksioznost bila jača pre ili posle? Možemo se opkladiti da u većini slučajeva suočavanje sa tim objektom ili situacijom nije bilo ni približno toliko loše koliko ste očekivali. To je zato što je anksioznost zapravo u anticipaciji. U stvari, možemo da podnesemo mnogo više nego što sebi priznajemo. Drugim rečima, svet nije toliko zastrašujući koliko ponekad ume da izgleda.

Sada, neki su se možda setili situacija u kojima anksioznost nije značajno opala kada ste se suočili sa zastrašujućim objektom ili situacijom. To je verovatno zato što ste imali previše izlaganja prebrzo. Kao što pogrešna doza leka može biti neefikasna (a ponekad i štetna), tako i pogrešna količina izlaganja može da dovede do problema. Da bismo „dozu“ pogodili kako treba, potrebno je da se ispune dva uslova:

Prvo, izlaganje mora da se sprovodi postepeno. U tu svrhu, pacijent i terapeut zajedno prave „hijerarhiju straha“, u kojoj pacijent navodi svoje strahove u vezi sa određenim objektom ili situacijom – od najmanje do najviše izraženog. Na primer, osoba koja ima fobiju od paukova mogla bi da rangira „sama pomisao na paukove“ kao situaciju koja najmanje izaziva anksioznost, „gledanje slike pauka“ kao situaciju koja izaziva umerenu anksioznost, a „gledanje video snimka pauka koji puzi po nečijoj ruci“ kao situaciju sa visokim nivoom anksioznosti (usput rečeno, hijerarhija može biti kratka ili dugačka koliko je potrebno, ali tipično se sastoji od 8–10 stavki).

Nakon što se ova hijerarhija napravi, terapeut i klijent osmišljavaju raspored – kada i kako će se pacijent suočavati sa svakim strahom. Obično se svako izlaganje prvo praktikuje tokom terapijske seanse, a zatim pacijent nastavlja da ga ponavlja kao domaći zadatak. Nije retko da klijenti ne uspeju da završe vežbu izlaganja (jer je, ipak, u pitanju prilično zastrašujući zadatak). U takvim slučajevima, terapeut i klijent pokušavaju ponovo na sledećoj seansi.

Drugi aspekt uspešnog izlaganja jeste to da pacijent treba da dopusti svojoj anksioznosti da poraste. Može biti veoma primamljivo koristiti distrakciju ili tehnike izbegavanja dok se suočavamo sa zastrašujućim objektima i situacijama. Na primer, pacijent može da misli o plaži, da govori sebi da ta situacija nije stvarna ili da se osloni na neki amajliju za sreću. Ovo se naziva „bezbednosna ponašanja“ i ona ponekad mogu da ometaju pacijentovu sposobnost da nauči da može da podnese svoju anksioznost. Ona mogu biti posebno štetna kada pacijent suočavanje sa svojim strahovima pripisuje upravo tim bezbednosnim ponašanjima, a ne sopstvenoj hrabrosti. Zbog toga se preporučuje da se njihova upotreba svede na minimum tokom izlaganja (iako treba napomenuti da postoje situacije u kojima se oslanjanje na bezbednosna ponašanja u manjoj meri može pokazati korisnim).

Ako ste zainteresovani da saznate više o izlaganju i/ili mislite da bi vama ili nekome drugom ono moglo koristiti, pogledajte sledeće resurse:

Asocijacija za bihejvioralne i kognitivne terapije
Nacionalna alijansa za mentalne bolesti

Zapamtite, važno je da se ovakve vežbe sprovode pod nadzorom stručnjaka za mentalno zdravlje.

Prilagođeno sa:

https://www.psychologytoday.com/us/blog/sweet-emotion/201409/learning-to-face-our-fears