Istraživači dr. Laura Galbusera i dr. Miriam Kyselo sa Technical University u Berlinu su napisali članak o Finskom otvorenom dijalogu (Finnish Open Dialogue) u psihoterapiji. Njihov novi članak potencira otvorenost i autentičnost kao centralne u efektivnoj psihoterapiji.

“U kontrastu sa biološkom psihijatrijom, OD pristup ne vidi psihijatrijske poremećaje kao bolesti mozga, nego svaki simptom posmatra kao psihološku patnju pojedinca i kao adaptivnu/smislenu reakciju na specifičnu i tešku životnu situaciju ili kontekst”, pišu Galbusera i Kyselo.

OD pristup je razvijen u ranim osamdesetim, kao nastavak finskog Nacionalnog projekta za shizofreniju. Umesto fokusa na eliminaciji simptoma, OD se fokusira na razumevanje njihovog značenja, tako što zauzima klijentovu perspektivu, kao i onih ljudi koji se nalaze u klijentovoj socijalnoj mreži. Pozadina ovog pristupa proizilazi iz namere OD-ja da radikalno drugačije organizuje tretman i da bolje odgovori na potrebe klijenata.

Na ovaj način, preferiran tretman kroz OD pristup je psihoterapija. Galbusera i Kyselo tvrde da ovaj pristup obećava, ističući studije koje pokazuju efikasnost u obraćanju pažnje na iskustva psihoze, a posle ovakvih tretmana klijenti su se vraćali u školu ili na posao, i dolazilo je do redukcije simptoma.

Autori ističu sržne principe OD-a, uključujući sledeće elemente:

• Momentalna pomoć klijentu. Ovo uključuje kontakt sa klijentom ne više od jednog dana pošto su se on ili ona obratili za pomoć.
• Zauzimanje perspektive razvijanja mreže. Ovaj princip ne uključuje samo individualni kontakt sa klijentom, nego i zahteva pozivanje svih relevantnih ljudi iz klijentovog života, kako bi učestvovali na sastancima tima za tretman. Dodatno, svi sastanci i odluke se donose u prisustvu, i uz saglasnost klijenta.
• Fleksibilnost i mobilnost. Uglavnom, ovo naglašava prilagođene tretmane prema individualnim potrebama svakog klijenta, uključujući logističke detalje, kao što su lokacija i učestalost sastanaka.
• Garantovana odgovornost. Ovaj princip je povezan sa idejom psihološkog kontinuiteta i naglašava da profesionalci koji organizuje detalje tretmana moraju da ostanu konzistentni tokom terapije.

Galbusera i Kyselor se fokusiraju na dijaloški proces u OD-ju. Naglašavajući krucijalnu ulogu koju ova perspektiva zauzima u psihoterapiji, one pišu:

“Predlagači OD-ja pretpostavljaju da se terapijska promena događa kroz dijalošku interakciju sa klijentom, umesto usmeravanja u jednom smeru od strane profesionalca. Važan sastojak ovog dijaloškog pristupa je da su svi učesnici ohrabreni da tolerišu nesigurnost oko procesa i ishoda tretmana, umesto pokušavanja da unapred definišu i kontrolišu situaciju. Tolerancija nesigurnosti je, dakle, poslednji osnovni princip OD-ja.”

Dalje, ovaj dijaloški proces je baziran na idejama o tome kako psihoterapijski proces uključuje više od izgovorenih reči u razmeni, priznajući “pre-misleću stvarnost u kojoj stvari koje živimo ne mogu uvek eksplicitno da se iskažu jezikom.” Ovo usmerava terapeuta da bude prisutan, ali i spontan i otvoren u svom radu.

Dok je sam proces dinamičan i interaktivan, ovi istraživači su zaključili da psihoterapeut igra ključnu ulogu u iniciranju dijaloga i postavljanju neophodnih uslova kako bi se facilitirao dijalog. Naslanjajući se na radove autora kao što su Bateson, Buber, Bahtin i Rogers, istraživači su se trudili da razumeju specifične faktore koji facilitiraju pojavu uspešnog dijaloškog procesa. Sledeći Batesona, oni pitaju: “Kakva razlika zapravo pravi razliku?”

Galbusera i Kyselo zadržavaju stav da su otvorenost i autentičnost “nužni i dovoljni uslovi za dijaloški stav”. Otvorenost, kao što je prethodno opisana, zahteva da terapeuti prigrle nesigurnost, priznajući da ne mogu nikada u potpunosti da spoznaju drugu osobu, niti da “prepišu” određeni tok terapije. Ovo uključuje ekspertsku pažnju i sposobnost da se odgovori smisleno na različite okolnosti koje se prirodno pojavljuju u spontanom razgovoru. Smislen odgovor je definisan time koliko je usmeren na klijenta. One nastavljaju:

“Pažljivo slušanje, prihvatanje drugog, poštovanje i ozbiljno razmatranje drugog, prilagođavanje sopstvenih iskaza i ponašanja drugoj osobi—sve ovo ukazuje na osnovni stav otvorenosti prema drugom.”

Ipak, autori tvrde da otvorenost sama po sebi nije dovoljna. Kada je samo otvoren, terapeut može da “obrne” dinamiku psihoterapijskog procesa, u kome se terapeut pozicionira kao svedok, umesto kao aktivan učesnik. Ovo dalje blokira “intersubjektivnost”, tako što umanjuje učestvovanje terapeuta u procesu. Tako, autori stvaraju i novi argument koji uključuje autentičnost.

Njihovo razumevanje autentičnosti je zasnovano na Rogersovom shvatanju izvornosti, samo što integrišu profesionalizam kao komplementarnu komponentu, a ne nešto što isključuje autentičnost. “Jednostavno”, pišu autori, “profesionalci moraju da rezonuju kao ljudska bića koja su empatična sa klijentom”. Ovo uključuje stav da se terapeuti ne vode samo svojim ličnim mislima i osećanjima, nego se ponašaju i na osnovu svojih “profesionalnih problema i znanja”.

Autentičnost je dalje opisana kao upotreba Bahtinovog koncepta “ispunjene reči”. One pišu:

“Čak i kada bukvalno ponavljamo nečije reči, mi uvek nešto radimo sa tim, na primer, promenimo visinu glasa. Odgovor, dakle, podrazumeva nešto drugačije od onoga na šta se odnosi—on je ‘ispunjen’ glasom respondenta. Ovo oslikava ideju autentičnosti, jer se odnosi na to da osoba poseduje svoj glas u dijalogu. Autentičnost zapravo znači da osoba koja odgovara u stvari izražava originalni doprinos i kroz svoje ponašanje/odgovor ona takođe ulazi u odnos sa drugim ljudskim bićem.”

Autori sugerišu da ostvarivanje otvorenosti i autentičnosti na ovaj način kreira terapijsku sredinu koju karakterišu transparentnost i aktivna potraga, zajedno sa personalnim rezonovanjem i profesionalnom odgovornošću. One zaključuju:

“Kružna priroda otvorenosti i autentičnosti oslobađa prostor za intersubjektivni proces u kome pojedinac može da se kreće i da bude pokrenut. Otvorenost podrazumeva određenu spremnost na to da vas dotakne nečija individualnost, dok autentičnost implicira određenu voljnost da se druga osoba ‘gane’ ili ‘dotakne’ sopstvenom individualnošću. Ovo znači da terapeut shvata klijenta ozbiljno, i samim tim, biva ‘dotaknut’ od strane njega ili nje, ali istovremeno preuzima odgovornost da ima sopstveni stav koji promoviše, utičući tako i na klijenta. Ovim kružnim pokretima brige o sebi i drugom, možemo da osiguramo da terapijska promena nije jednosmerna, nego da umesto toga zajednički evoluira, ukazujući na intrinzičnu transformativnu prirodu razgovora.”

Prilagođeno sa: https://www.madinamerica.com/2018/01/importance-openness-authenticity-psychotherapy/