Piše: Leon Garber

Postoje različiti načini da izbegnemo promenu tako što koristimo uvide i introspekciju.

„Znam šta bi trebalo da uradim, ali to ne radim“. Ovo je česta rečenica ljudi koji se osećaju zaglavljeno. Terapeuti često u tim situacijama se sklone na stranu i kažu: „Pa, uradio sam sve što je do mene“.

Da, istina jeste mnogo složenija. Šta ljudi zaista misli kada tako nešto kažu? Da li je saznanje da je nešto ispravno, zaista dovoljno da uradite to što je ispravno? Ovakva izjava često frustrira koji je čuju, zbog toga še je to „slepa ulica“, i zato što automatski prekida dijalog, i potencijalno suočava pojedinca sa posledicama. „Da, da… razumem ja to.“ Dakle, ona služi toj svrsi.

Fundamentalno pitanje psihoterapije jeste: da li je uvid dovoljan? Mnogi veruju da postoji velika razlika između želje za promenom i sposobnosti da zaista nešto promenite; ipak, granica između ova dva postaje zamućena, kada malo bolje o tome razmislimo. Nažalost, oni koji koriste prethodni argument, takođe koriste i ovu nejasnoću granice, pa navode druge da veruju kako osoba koja pati zapravo samo čeka da odluči kojim će putem krenuti—da je to neophodno vreme za razmišljanje. U stvarnosti, međutim, oni odbijaju da priznaju dublju istinu.

Evo nekoliko razloga zašto ljudi koriste gorenavedene komentare i izbegavaju važne životne promene:

1. Mogućnost da se predvidi kriticizam i osuda. Ako kažete nekome da imate određene uvide i podelite ih sa drugim ljudima, onda oni ne mogu da vas kažu da ste nepromišljeni, glupi ili neuviđajni. U suštini, ovaj komentar daje drugima na znanje da ste na jedan korak od rešavanja problema, da vam ne treba njihova pomoć, i da jednostavno ne želite da „trošite njihovo vreme“. „Znam ja ovo“, jeste komentar i poruka za njih, kao i to da vam je jedino potrebno malo vremena, kako biste uneli neophodne promene u vaš život. „Nema potrebe da mi to govoriš—već sve znam sam.“
2. Da bi izbegli priznanje da veruju u nešto iracionalno. Čak i posle dubljeg istraživanja, mi i dalje možemo da imamo iracionalna uverenja, dok istovremeno znamo da je bolje za nas i racionalnije da verujemo u nešto drugo. U psihoterapiji, klijenti često mogu da kažu: „Znam da je ovo iracionalno“. Ipak, oni ne priznaju da i dalje snažno održavaju svoja iracionalna uverenja, i pored dokaza koji govore protiv njih. Ako ne prihvate novo uverenje, važno je ispitati zašto je to tako, i da li iracionalno uverenje je povezano sa osećanjem sigurnosti. Onda oni mogu da konstantno biraju sigurnost i da je vrednuju više nego promenu. Neki ljudi više vrednuju to osećanje sigurnosti nego istinu. Psihoterapeut Moya Sarner je jednom rekla: „Neki ljudi biraju siguran život umesto boljeg života“. A neki veruju da je za njih bolji život nedostupan ili da ga ne zaslužuju, iako to nikada neće reći naglas.
3. Oni su zavisni iako se maskiraju kao veoma nezavisni. Neki ljudi teško obavljaju značajne zadatke. Ovi pojedinci osećaju stid zbog toga i kriju se iza dubinskih uvida, introspekcije i razumevanja sebe, zbog toga što to odaje snagu. Onda izgledaju kao da mogu da se promene kada god oni to hoće, samo što to još uvek nisu uradili. To smanjuje mogućnost da im se pomogne, pošto ako prihvate pomoć, mogu da sebe vide kao slabe osobe. Njihova poruka terapeutu je ponekad: „Ti ne možeš više ništa da uradiš za mene“. Istovremeno, oni mogu da žele da terapeut preduzme rizik umesto njih, i da „skine odgovornost“ sa njihovih leđa.
4. Stalno pomeraju granice. Neki će delovati samo ako su 100% sigurni da je racionalnije uverenje tačno. Umesto da neko preuzme rizik za njih, žele da im univerzum učini poduhvat potpuno bezbednim.
5. Čvrsto veruju da ne mogu podneti neuspeh i/ili odbijanje. Za one koji sebe neprestano maltretiraju, promena unutrašnjeg monologa predstavlja izazov. Njihovi unutrašnji kritičari često vrebaju priliku da ih napadnu, pa zato zahtevaju sigurnost kako bi ih sprečili.
6. Oni su perfekcionisti. Ove osobe možda žele da zadrže sve mogućnosti otvorenima, verujući da će se, bez obzira na to šta postignu, osećati razočarano, jer ništa nije savršeno. Međutim, to je često maska za njihovu duboku anksioznost zbog odbacivanja i napuštanja.

Za neke ljude postoji više razloga istovremeno. Ali ako se ikada nađete u situaciji da stalno ponavljate taj komentar ili ga neprestano slušate, znajte da je to samo izbegavanje dubljeg problema. Psihoterapija prečesto staje na introspekciji (iz raznih razloga). Ipak, kako nam je na postdiplomskim studijama rekla profesorka Rouz-Mari Čaterton: „Uvid bez akcije je bezveze.“ Ta izjava mi je oduvek ostala urezana u sećanje. Iako nemam tako čvrst stav o delovanju, reći ću da uvid bez akcije jednostavno nije dovoljan. Ako ste na terapiji i samo učite o sebi, dok se i dalje borite na isti način kao i ranije, možda je vreme da preispitate svoj odnos prema preuzimanju rizika i anksioznosti uopšte.

Preuzeto sa: Is Insight Always Enough to Change? | Psychology Today