Tokom života mi se neprestano menjamo. Razvojne faze kroz koje prolazimo su posebno vidljive u detinjstvu i adolescenciji. Kako odrastamo, kognitivne sposobnosti se takođe razvijaju i usložnjavaju, a sve ovo prate i izmene u emotivnoj regulaciji. Ali i kasnije, tokom celog života, naša percepcija sebe i odnosa sa drugim ljudima se menja i usložnjava, a naše poimanje sveta rekonstruiše. Odnosi sa drugima se  iznova redefinišu i sama priroda odnosa se menja, a sve ovo možemo sažeti tako što ćemo reći da ličnost sazreva i dostiže određeni stepen zrelosti u svakoj razvojnoj fazi.

Međutim, postoje periodi u kojima je ličnost posebno osetljiva na promene, a samim tim je ranjivost osobe koja prolazi kroz te promene na višem nivou. Određeni stepen emocionalne vulnerabilnosti je, svakako, povezan sa našom senzibilnošću i perceptivnošću u socijalnom svetu. Ta vulnerabilnost ne mora po svaku cenu da bude loša po nas, ako naučimo da je prihvatimo i uspemo da pronađemo način da se kreativno izrazimo u socijalnim odnosima. Ipak, u tranzitivnim fazama, mi postajemo posebno osetljivi u odnosima sa drugim ljudima, pa je dodatno potrebno biti svestan sebe i svojih emocionalnih reakcija u različitim socijalnim situacijama.

Na primer, žena ili muškarac koji ulaze u svoje tridesete godine mogu se suočiti sa novim društvenim ulogama na koje ne mogu uvek adekvatno da odgovore. Nakon prvih nekoliko godina radnog iskustva, ona ili on su možda tek ušli u proces prilagođavanja radnom okruženju nakon završenog fakulteta. Posle rođenja deteta, roditelji mogu da se nađu pod stresom svakodnevnog “ropstva časovniku”, odnosno konstantnim stresom usled obaveza koje imaju na poslu i kod kuće. Nije neobično da posle određenog vremena počinje da se pojavljuje anksioznost u različitim vidovima: nesanica, smanjena energija, osećaj “lebdeće anksioznosti” tokom dana (do napada panike u nekim slučajevima), psihička iscrpljenost i bezvoljnost. Ovi simptomi mogu imati duboko značenje za osobu koja ih doživljava i obično je vrlo važno da se ta značenja osveste i u velikoj meri razumeju.

Tranzitivni periodi u životu nekada prerastaju u ličnu krizu. Kada razumemo da se nalazimo u krizi, najvažniji korak je promena perspektive iz koje je doživljavamo. Svaka kriza može da se se posmatra kao mogućnost i šansa za budući lični razvoj. Promena u perspektivi gledanja na sopstvenu životnu situaciju nam otvara širok prostor za promenu ličnosti i puno ostvarivanje ličnih potencijala. Eventualni simptomi i nova ponašanja koja nismo imali u prethodnom iskustvu su u stvari pozivnica da upalimo “unutrašnji alarm” i da osvestimo neke psihičke sadržaje kojih do sada nismo bili u potpunosti svesni. Ovu “pozivnicu” možemo da neprijateljski odbacimo ili da zastanemo i razmislimo par trenutaka. Taj izbor je u potpunosti naš.

Gde se sada u životu nalazimo? Kako smo dotle došli? Sa kojim se problemima trenutno suočavamo? Kada su se ovi problemi prvi put pojavili i kako su se menjali? Koji su naši resursi da te probleme prevaziđemo i uspešno rešimo?

Sve su ovo pitanja na koje je važno dati smislen i razuman odgovor kako bismo našli izlaz iz lične krize i nastavili životni put kao osnažene i promenjene ličnosti.