Autor: Emily Hylton-Jean

Kad god klijentu dam povratnu informaciju da ispunjava kriterijume za dijagnozu posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP), objasnim četiri kategorije simptoma koje čine ovaj poremećaj: intruzije, pojačanu pobuđenost, negativne promene u raspoloženju i mišljenju, i izbegavanje. Takođe objašnjavam da je izbegavanje najviše paradoksalna od te četiri kategorije. Ako vas sećanja na traumu nepozvano preplavljuju u svakodnevnom životu, čine da se osećate napeto i utiču na vaša osećanja i misli, naravno da biste želeli da izbegnete ta sećanja. Međutim, istraživanja pokazuju da su osobe koje se u velikoj meri oslanjaju na izbegavanje kao način suočavanja sa stresom u većem riziku da se njihovi simptomi PTSP-a vremenom pogoršaju. Evo zašto.

Uslovljavanje straha i okidači

Svi mi posedujemo alarmni sistem koji nam omogućava da brzo reagujemo ako naš mozak prepozna pretnju u okolini. Kada se taj alarm aktivira, simpatički nervni sistem preuzima kontrolu, pokrećući ono što nazivamo reakcijom „bori se, beži, ili se zamrzni“. Srčani ritam se može ubrzati, a disanje postaje plitko i brzo, dok srce pumpa kiseonik ka udovima. Time se telo priprema da se suprotstavi napadaču, pobegne na sigurno, ili se pripremi za neizbežan udarac.

Kod osoba sa PTSP-om, uslovljavanje straha može izazvati aktivaciju simpatičkog nervnog sistema u situacijama koje nisu zaista opasne. Nešto što je relativno neutralno postaje „okidač“ za stresnu reakciju, jer je mentalno povezano sa sećanjem na traumatski događaj iz prošlosti. Bukvalno bilo šta može postati okidač: određena mesta, situacije, ljudi, zvuci, mirisi ili predmeti. Problem je u tome što ti okidači često zapravo nisu opasni. Na primer, dok gledate TV emisiju u kojoj se prikazuje saobraćajna nesreća iz udobnosti svog doma, vi niste u stvarnoj opasnosti. Isto tako, ako se neko slučajno sudari s vama u prepunom tržnom centru, to ne znači da ste u neposrednoj opasnosti od fizičkog napada, niti zvuk novogodišnjih vatrometa znači da ćete se suočiti s napunjenim pištoljem. Ipak, vaš um i telo mogu reagovati kao da su te pretnje stvarne i neizbežne.

Izbegavanje, bekstvo i ponašanja koja pružaju osećaj sigurnosti

Sasvim je razumljivo što osobe sa PTSP-om često pokušavaju da izbegnu ili pobegnu od okidača. „Ponašanja izbegavanja“ odnose se na strategije kojima se pokušava potpuno izbeći traumatski stres. Na primer, neke osobe sa PTSP-om možda nikada ne žele da sede na mestu suvozača u automobilu jer ne žele da izgube osećaj kontrole. Drugi izbegavaju supermarkete u vreme najveće gužve zbog straha od velike i nepredvidive mase ljudi. „Ponašanja bekstva“ (ili “izbegavajuća ponašanja”) su radnje koje imaju za cilj da prekinu stres koji je već počeo; na primer, traženje od vozača da stane i zameni mesto jer se osoba oseća preplavljeno, ili ostavljanje kolica puna neplaćenih namirnica zato što je supermarket postao previše prepunjen.

„Ponašanja koja pružaju osećaj sigurnosti“ odnose se na bilo koje ponašanje koje osobu štiti od neprijatnih, traumom povezanih emocija (često straha). U mnogim situacijama, ta ponašanja daleko prevazilaze ono što je zapravo potrebno da bi se osoba osećala bezbedno. Umesto da, recimo, zaključate vrata jednom pre spavanja, ponašanje koje pruža osećaj sigurnosti može uključivati proveru brava pet ili šest puta. Slično tome, pozivanje dadilje svakih 30 minuta da biste se uverili da je vaše dete dobro može privremeno umanjiti anksioznost, ali neće učiniti da vaše dete bude išta bezbednije.

Zašto je izbegavanje problem?

Postoje dva glavna razloga zbog kojih izbegavanje, bekstvo i ponašanja usmerena ka osećaju sigurnosti mogu predstavljati problem kod PTSP-a. Prvi je taj što mogu ometati osobu da vodi život kakav zapravo želi da živi. Teško je osećati se istinski slobodno ako morate da planirate život oko izbegavanja potencijalnih okidača. A ako od svojih bližnjih tražite da se prilagođavaju vašim ponašanjima koja vam pružaju osećaj sigurnosti — čak i ako su ta ponašanja usmerena na to da vas umire i pokažu vam da su oni bezbedni — oni se s vremenom mogu osećati zarobljeno, što može narušiti vaš odnos.

Drugi razlog je taj što ova ponašanja mentalno pojačavaju percepciju da su okidači zaista opasni. Svaki put kada pribegnete izbegavanju, bekstvu ili ponašanju koje donosi osećaj sigurnosti, anksioznost privremeno nestaje. Proverite sigurnosnu kameru, vidite da niko sumnjiv ne prilazi vašoj kući, i na trenutak se osećate bolje. Međutim, osećaj nelagode se može ponovo pojaviti i rasti tokom sledećeg sata, sve dok ne osetite potrebu da kameru ponovo proverite. Vremenom se stvara osećaj da anksioznost nikada neće nestati ako ne proverite kameru. A kako to stalno radite, nikada nemate priliku da naučite nešto novo — na primer, da se ništa loše neće dogoditi čak i ako ne pogledate u kameru. U suštini, ponašanja koja pružaju osećaj sigurnosti vas sprečavaju da se „odučite“ od straha.

Analogija sa loptom za plažu

Zamislite da vaša trauma izgleda kao sjajna naduvana lopta za plažu. Razumljivo je što biste želeli da je držite pod vodom. Ako uložite svu snagu i težinu svog tela, da li biste mogli da je zadržite pod vodom? Verovatno biste mogli — barem neko vreme. Ali da li biste mogli da je držite pod vodom zauvek? Apsolutno ne. Pre ili kasnije biste se umorili, ili biste se nečim omeli, ili bi naišao talas koji bi vas izbacio iz ravnoteže. I šta bi se dogodilo kada bi vam ruke skliznule sa glatke površine lopte? Izletela bi iz vode visoko u vazduh, snagom jednako snažnom kao ona koju ste koristili da je potisnete nadole.

Tako funkcioniše i izbegavanje traumatskih sećanja. Da, ponekad je moguće uspešno ih izbeći na kratke staze. Možete se zaokupiti poslom, intenzivnom vezom, upotrebom psihoaktivnih supstanci ili rasporedom prepunim vanškolskih aktivnosti vašeg deteta. Možete ići zaobilaznim putevima kako biste izbegli auto-put, naručivati namirnice preko interneta da ne biste morali u prepun supermarket. Ali, nažalost, istina je da izbegavanje nikada ne funkcioniše u potpunosti na duge staze.

Pre ili kasnije, sećanje na traumu će se neizbežno pojaviti. Možda će to biti noću, kada legnete u krevet i više ništa ne odvlači pažnju vašem umu. Osim toga, nije moguće zauvek izbegavati spoljašnje okidače. Koliko god da ste oprezni, u nekom trenutku ćete se suočiti sa nečim što vas podseća na traumu. Izbegavanje može privremeno pomoći, ali ne doprinosi dugoročnom oporavku od PTSP-a.

Oporavak od PTSP-a

Dobra vest je da možete da se oporavite od PTSP-a i bez oslanjanja na izbegavanje kao glavni mehanizam suočavanja. Tri psihoterapijska pravca se u međunarodnim kliničkim smernicama smatraju metodama sa najsnažnijim dokazima za lečenje PTSP-a. Svaki koristi drugačiji pristup:

• Prolongirana ekspozicija (PE) pomaže vam da se postepeno suočavate sa traumatskim sećanjima i okidačima, kako biste povratili osećaj lične sposobnosti i kontrole.
• Terapija kognitivne obrade (CPT) podučava vas veštinama koje pomažu u promeni uznemirujućih misli i uverenja povezanih sa traumom.
• Desenzitizacija i reprocesiranje pokretima očiju (EMDR) pomaže u obradi sećanja, misli i emocija povezanih sa traumom.

Činjenica da sve tri metode imaju snažnu naučnu osnovu znači da vi i vaš terapeut možete izabrati onu koja vam najviše odgovara. Iako se pristupi razlikuju, svaka od ovih terapija vas vodi ka tome da, metaforički govoreći, dopustite lopti za plažu da mirno pluta na površini vode. Kada ona miruje na površini, vi možete da je obradite — i tada gubi svoju moć da iznenada iskoči. Sećanje na traumu možda i dalje postoji, ali više nema snagu da se nepozvano uvuče u vaš svakodnevni život i da ga kontroliše. Možete da rastete, da idete napred u svom životu i da živite slobodno.

Prilagođeno sa:

https://www.psychologytoday.com/us/blog/mapping-your-mental-health-journey/202411/the-trauma-paradox