Autor: Azadeh Aalai

Preuzimanje odgovornosti za tuđe mentalno zdravlje može da postane klizav teren.

Nije neuobičajeno da psihologa pitaju sledeće pitanje, u nekoliko verzija: “Kako mogu da nateram (popunite ime) da krene na terapiju?” Kratak odgovor je: ne možete. Naravno, svi smo nekada upoznali ljude koji mogu da budu kandidati za psihoterapiju. Čak i najfunkcionalniji od nas mogu da imaju neke dodatne uvide o svom životu kroz psihoterapijski proces. Pored toga, postoje nešto ekstremniji primeri ljudi koji pate ili su depresivni ili možda planiraju da povrede sebe. U stvari, samo u ekstremnim slučajevima kada pojedinci postanu neposredna pretnja sebi i drugima, mogu da se stave na prisilni tretman, ali čak i tada postoje oštre granice oko toga koliko dugo osoba može da bude hospitalizovana protiv svoje volje.

Dr. Frances piše o ovoj kontroverzi na sledeći način: “Prisilni tretman je možda najčešći i najproblematičniji izvor rasprave između psihijatrije i njenih kritičara (pogotovo u slučaju bivših pacijenata koji su bili podvrgnuti prisilnom tretmanu koji je bio štetan po njih)”. U ovom blog postu se bavimo pojedincima koji su generalno funkcionalni ali očigledno imaju neke probleme ili teškoće, pa bi imali određene koristi od psihoterapije.

Pošto je teško nametnuti tretman, kako onda da pomognemo ljudima koje volimo da potraže i zatraže pomoć koja im je preko potreba? Čak i među onima sa najboljim namerama, čest je slučaj da, iako priznaju da mogu da imaju koristi od terapije, uspešno izbegavaju ovaj proces—bilo da je to zbog novca, vremena, ili nedostatka napora u modernom svetu koji je suviše brz, tako da svako uvek može da pronađe dovoljno dobar razlog zašto da ne ide na psihoterapiju. Dalje, praktični razlozi mogu da budu eksplicitni razlozi zašto osoba pokazuje otpor prema terapiji, ali u stvari ta osoba možda ima unutrašnje barijere koje blokiraju njega/nju da ozbiljno razmotri ovu ideju.

Na primer, veća je verovatnoća da muškarci neće potražiti psihoterapijsku pomoć, zbog konstrukcije maskulinosti u našoj kulturi, koja nameće striktna pravila muškarcima da stoički podnose bol, da uvek sve drže pod kontrolom, kao i da ne pokazuju emocije, pa ih to čini više ranjivim u percepciji da je potražiti pomoć—znak slabosti. Kulturološke norme takođe variraju u odnosu na to koliko je prihvatljivo za osobu da traži terapiju unutar jednog društva.

U osvit tragičnih događaja, poput samoubistava Kate Spade i Anthony Bourdaina, mnogi od nas su postali svesni činjenice da ljudi u našoj okolini pate, a da pojedinci koji možda izgledaju srećno, u stvari pate u tišini. Ipak, “Ne možete prisiliti nekoga da potraži tretman”, kažu psiholozi. “Sve što možete da uradite jeste da ih ohrabrite da to učine.”

Jedan od načina da zaobiđemo kulturološke predrasude, stigme i barijere jeste da oni od nas koji su na terapiji aktivno pričaju o svom iskustvu. Ako to učine, oni mogu da posluže kao model drugima kojima je pomoć potrebna, ali se plaše da je zatraže. Deljenje ličnih iskustava i uvida koje su stekli na psihoterapiji može da pomogne drugima koji su skeptični ili oklevaju da se upusti u ovaj proces, tako što će ih učiniti otvorenijim da razmotre terapiju.

Kada preuzimamo potpunu odgovornost za nečije mentalno zdravlje ili tvrdimo da posedujemo pravo na to, mi zaista ulazimo na klizav teren. Osim kod dece i ljudi koji ne mogu da odlučuju u svoje ime (iz nekog razloga), mi ne možemo da namećemo tretman—čak i kada je jasno da će koristiti tim osobama—sem kada oni sami donesu takvu odluku. Ako zamaglimo granice između našeg blagostanja i blagostanja naših najbližih, to može da napravi još više stresa i nama i da uništi odnose sa drugima. Zaista, od krucijalne je važnosti da shvatimo kako je svest o brizi o sebi kamen temeljac terapijskog procesa.

Briga o sebi, psiholozi upozoravaju, kritična je za one koji jasno mogu da imaju koristi od psihoterapije, ali je ne traže. “U jednom trenutku, morate zaštititi sebe”, stručnjaci upozoravaju. “Ne možete naterati nekoga da traži pomoć”.

Kako se razvijamo i rastemo u životu, mi polako dobijamo sposobnosti i veštine identifikovanja onoga što možemo i što ne možemo da kontrolilšemo. Na kraju, naše mentalno zdravlje i blagostanje je u našim sopstvenim rukama, pogotovo za one koji imaju pristup nekoj vrsti psihoterapijskog tretmana. A što se tiče onih drugih, dok možemo da budemo podrška porodici i prijateljima, to da li će oni potražiti pomoć nije u polju naše kontrole.

Prilagođeno sa: https://www.psychologytoday.com/us/blog/the-first-impression/201806/can-you-ever-make-person-seek-therapy