Autor: Dorothy Suskind

Ekspresivno pisanje nije samo bezazlen čin prepričavanja svakodnevnih događaja, već je i alat za stvaranje značenja. Ono nam pruža priliku da preoblikujemo narative svojih života, postavljajući sebe u ulogu protagoniste. To je poziv da predstavimo sebi prostor koji postoji između realnosti i mogućnosti.

Šta je ekspresivno pisanje?

Džejms Penebejker (1997), socijalni psiholog na Univerzitetu Teksas u Ostinu, bio je pionir u istraživanju ekspresivnog pisanja. On je pozivao pojedince da pišu o stresnom ili traumatskom događaju, da stoje u „tragičnom jazu“, tražeći “slamku spasa” u potrazi za zdravijim mestom u životu.

U svojim istraživanjima, Penebejker i njegove kolege su ispitivali studente koji su nasumično dodeljeni jednoj od dve grupe: jedna je pisala o uznemirujućem iskustvu, dok je druga pisala o neutralnoj temi, poput hronološkog pregleda aktivnosti iz prethodne sedmice, pod izgovorom razmišljanja o veštinama upravljanja vremenom. U obe grupe, učesnici su učestvovali anonimno. Istraživači su pretpostavili da će izražavanje putem pisanja, proces u kojem unutrašnje postaje spoljašnje, voditi ka pozitivnim zdravstvenim ishodima.

Međutim, iako su neke od ovih ranijih pretpostavki verovatno bile tačne, stvarna moć ležala je u samom činu pisanja, a ne nužno u deljenju sadržaja. Iako su se neki učesnici eksperimentalne grupe odmah nakon pisanja osećali lošije, vremenom su imali bolje zdravstvene ishode u poređenju sa kontrolnom grupom, a to se pratilo preko učestalosti poseta studentskom zdravstvenom centru. Pored toga, u eksperimentalnoj grupi, studenti koji su inače predavali loše radove za predavanja, elokventno su stvarali promišljene narative, jasno pokazujući vrednost svoje priče.

Naknadne studije, koje su sproveli različiti istraživači, potvrdile su prethodne rezultate. U ovim studijama, istraživači su značajno proširili uzorak ispitanika, kako bi obuhvatili ratne veterane, zdravstvene radnike, preživele od raka, osobe koje pate od hroničnog bola, žrtve kriminala, pripadnike hitnih službi, novopečene majke, negovatelje, nedavno nezaposlene osobe i zatvorenike.

Pokazalo se da trajanje pisanja i broj sesija nisu značajno uticali na pozitivne zdravstvene ishode. U različitim studijama, učesnici su pisali u rasponu od dva do 15 minuta tokom uzastopnih sesija, koje su mogle biti razmaknute svega nekoliko minuta ili čak nekoliko nedelja.

Zanimljivo je da studije pokazuju da čak nije neophodno pisati o sopstvenim životnim okolnostima. Na primer, učesnici koji su pisali kao odgovor na priče koje dokumentuju teška životna iskustva drugih ljudi, i dalje su imali zdravstvene koristi (Nazarian & Smyth, 2013). Iako još uvek nije potpuno jasno zašto, jedno moguće objašnjenje je da ekspresivno pisanje podstiče razvoj emocionalne preciznosti i veština obrade emocija, koje kasnije mogu biti primenjene na sopstvene izazove. Pored toga, čitanje o tuđem bolu može smanjiti osećaj usamljenosti, jer učesnici počinju da doživljavaju patnju ne više kao samo svoju, nego kao deo univerzalnog ljudskog iskustva.

Isprobajte ekspresivno pisanje

Ako hoćete da isprobate ekspresivno pisanje, ne trebaju vam nikakva posebna oprema, niti ogromna količina vremena. Iako možda više volite kucanje, preporučuje se pisanje rukom, jer je nešto sporije i podstiče dublje razmišljanje. Dužina i učestalost pisanja su stvar ličnog izbora, ali dobar početak je pisati po 15 minuta tokom tri uzastopna dana. Važno je napomenuti da su pozitivni zdravstveni ishodi zabeleženi i kod onih koji su pisali o istoj temi svakog dana, kao i kod onih koji su menjali temu u svakoj sesiji. Osim toga, dok samo prepričavanje stresnog ili traumatskog događaja može biti korisno, postoje i druge, suptilnije tehnike koje vredi isprobati.

Na primer, Penebejker i Smit predlažu da se piše sa specijalnim fokusom na misli i osećanja vezana za događaj, pokušavajući da se iz njega “izvuče značenje”, umesto pukog beleženja događaja. Zapamtite, često razumevanje ne dolazi odmah—potrebna su ponavljanja da bi se stekla kristalno jasna slika.

Druga strategija je pisanje o događaju iz više perspektiva. Počnite iz prvog lica, koristeći zamenice „ja“ i „mi“; zatim prepričajte priču u drugom licu, kao da pričate osobi u ogledalu, koristeći zamenicu „ti“; i na kraju, eksperimentišite s trećim licem, prepričavajući događaj iz perspektive spoljnog posmatrača, koristeći zamenice „on“, „ona“ ili „oni“.

Još jedan pristup, zahtevan, ali izuzetno koristan, jeste pisanje s ciljem da se izvuče pouka iz iskustva, postavljajući pitanje: „Nisam to tražio, nisam zaslužio, niti sam to želeo; ali sada kada se dogodilo, koje uvide mogu izvući iz svega ovoga?“

Na kraju, kada isprobate neke od prethodnih strategija, pokušajte da se udaljite i ubrzate vremensku perspektivu, pišući o stresnom ili traumatskom događaju iz ugla vašeg najboljeg i najzdravijeg budućeg sebe (“budući self”). Tako stvarate mapu puta za sopstveni lični razvoj i transformaciju.

Na kraju, mudrim rečima Parkera Palmera (2024) iz njegove knjige Let Your Life Speak: Listening For The Voice Of Vocation:

„Neka su putovanja direktna, a neka krivudava; neka su herojska, a neka ispunjena strahom i zbunjenošću. Ali svako putovanje, kada iskreno krenemo na njega, ima šansu da nas odvede na mesto gde se naša duboka radost susreće sa dubokom potrebom sveta.“

Prilagođeno sa: https://www.psychologytoday.com/us/blog/bully-wise/202407/how-writing-heals-the-soul