Rizici samokritike

Psihologija baca svetlo na štetu od umanjivanja sebe u sopstvenim očima.

Mnogi od nas dive se samokriticizmu. Mi posmatramo ovu crtu kao jako svedočanstvo za savesnost, iskrenost, odgovornost, i integritet, četiri visoko priželjkivane moralne vrednosti. Mi takođe smatramo samokriticizam za uslov za lični razvoj i poboljšanje. “Samo kada hrabro pogledamo unutra i identifikujemo naše mane i počnemo da ih posedujemo, možemo da počnemo put ispravke—ili bar minimizovanja—tih mana, a samim tim, postajemo bolje osobe”, je rečenica koju su mnogi izgovorili sami sebi. Međutim, istraživanja su pokazala da bi trebalo, u najmanjoj meri, bar ponovo preispitati takve premise. Ova istraživanja su pokazala da će samokriticizam uključivati i puno “samobičevanja”, a kada to toga dođe, štetni efekti na naše fizičko i psihičko zdravlje su užasni. Većina pomenutih istraživanja može se naći u knjizi Erosion: The psychopathology of self-criticism.

Da biste shvatili štetne efekte samokriticizma, trebalo bi prvo da razmotrimo kako je definisan u psihološkom istraživanju. Autor knjige predlaže definiciju po kojoj je samokriticizam crta koja “podrazumeva intenzivnu i neprestanu vezu sa samim sobom, koju karakteriše: 1) nepomirljiv zahtev za visokim standardima u učinku i 2) izraz neprijateljstva i umanjenje sebe kada ti visoki standardi—neumitno—nisu dostignuti”. Primetite da ova definicija 1) podrazumeva da naš self-koncept nije monolitan, već je sastavljen iz višestrukih aspekata koji su neprestano u interakciji; 2) podvlači da samokriticizam ide dalje od potrage za usavršavanjem sebe, nego se sastoji  od nepopustljivih zahteva, jedinstvenog zahteva koji povećava verovatnoću toga da se visoki standardi, koji se stalno još više podižu, nikada neće dostići; 3) povezuje nepomirljivu potragu za visokim standardima i neumitan neuspeh sa opasnim ishodom ovog nespeha: neprijateljstvo usmereno prema sebi, “samobičevanje”, i umanjenje sebe.

Istraživanja u SAD-u, Kanadi, Izraelu i Evropi su pokazala da samokriticizam, meren preko veoma jednostavnih upitnika, doprinosi depresiji, anksioznosti, poremećajima ishrane, zloupotrebama hemijskih supstanci, maloletničkoj delikvenciji, problemima sa fizičkim zdravljem, i čak suicidalnosti. Nalazi ovih istraživanja ukazuju na to da je samokritizicam moguće jedan od uzroka pomenutih poremećaja/problema, umesto da je samo ishod ovih poremećaja. Rezultati testova ubedljivo impliciraju da je samokriticizam ujedno i uzrok i posledica. Na primer, samokriticizam je jedan od uzroka depresije, ali depresija takođe povećava samokriticizam, pogotovo među adolescentnim devojkama.

Dalje, istraživanja širom sveta ukazuju na odgovor zašto samokriticizam vodi ka mentalnim i fizičkim poremećajima. Odgovor je: samokriticizam lišava ljude njihove socijalne sredine u kojoj obitavaju. On tera ljude da prave interpersonalni stres (na primer, da budu uključeni u svađe i da doživljavaju odbacivanje), ali i smeta u tome da ljudi doživljavaju pozitivne, ugodne životne događaje (kao što je zabava i provođenje vremena sa prijateljima) i mobilizuju mreže socijalne podrške u trenucima kad je ona potrebna. Tako, negativna sredina služi kao plodno tlo za emocionalni distres, koji zauzvrat može da poveća samokriticizam.

Dakle, šta možemo da uradimo? Odgovor na ovo pitanje je dvosmeran. Kada samokriticizam već pređe u mentalni poremećaj, obično ekstenzivna psihoterapija može da pomogne. Jedan od vidova psihoterapije je integrativan: ovaj pristup kombinuje kognitivno-bihejvioralne i druge tehnike da nauči klijente kako da prevladaju samokritične misli i interpersonalna ponašanja koja izviru iz ovih misli, dolazeći do jezgra klijentovog samokriticizma. Sa poštovanjem prema ovome, možemo pretpostaviti da maligni samokriticizam se zapravo razvija kao reakcija na unutrašnju konfuziju kod nekih ljudi—pogotovo mlađih ljudi—oko sopstvenog identiteta, dakle, oko odgovora na osnovno pitanje “Ko sam ja?”.

Ako, sa druge strane, samokriticizam još uvek nije prešao u mentalni poremećaj, ili ako su simptomi distresa relativno umereni, onda oprezna svesnost o samokriticizmu i njegovoj malignoj prirodi može da bude veoma korisna. Učitelji, nastavnici i roditelji ne bi trebalo da budu pasivni kada se nađu licem u lice sa izražavanjima samokriticizma kod dece i mladih (“Ja sam bezveze”), nego bi mnogo bolje bilo da ih posmatraju kao jednu manifestaciju zlostavljanja—u ovom slučaju, samozlostavljanja. Pravilan odgovor bi trebalo da uključi reakciju na samokritične izjave i ekspresije, jak zahtev da se sa njima prestane, i ohrabrivanje dece i mladih da usvoje radoznao i dobroćudan stav prema sebi, umesto da “samobičuju” sebe do poniznosti. Što pre se ovo desi, zdraviji će ishod biti.

Prilagođeno sa: https://www.psychologytoday.com/blog/stress-self-and-health/201708/the-hazards-self-criticism

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s