Naši najteži razgovori su uvek puni poluistina: ne zbog toga što smo serijski lažovi, nego zato što moramo da preživimo. U daljem tekstu biće navedeni neki saveti koji mogu da vam pomognu da unesete više jasnoće i volje u najvažnije odnose.

Većina nas bi se složila da govoriti istinu nije uvek najbolja politika, ali da je istovremeno nešto što želimo većinom vremena u međuljudskim odnosima. Pogotovo u našim najintimnijim odnosima, spremnost da se govori istina je ključna u smanjenju bola i povećanju razumevanja.

Kada kažemo “istina”, ne mislimo na neko moralisanje sa visine. Ne govorimo ni o onome na šta je većina ljudi fokusirana kada govore o “iskrenosti” u odnosima—ne odsustvo laganja ili prebacivanje krivice na nekoga, nešto, negde ili nekada, kao ni načini na koje smo počinili naše “grehe”. Ne, mi smo ovde fokusirani na veliku istinu sa velikim “I” koja je uvek tačna, koja ne može nikada da se odbaci ili da se diskutuje pa negira, i koja je uvek dostupna. Govorimo o istini iskustva sadašnjeg trenutka—istini koja postoji u trenutku interakcije.

Pitajte sebe:

• Da li sam ikada osetio/la napad besa ili srdžbe ili ste rekli nekome “u redu sam”, kada su vas pitali kako ste?
• Da li sam ikada ostao/la nem u vezi nezdravih ili rizičnih izbora voljenih osoba, iako je svaki atom mog bića vrištao da bi trebalo nešto da kažem?
• Da li sam se ikada brecnuo/la na nekoga, i rekao/la da je to u vezi njih, a da nisam izrazio/la šta zaista mislim ili osećam u tom trenutku?
• Da li sam ikada rekao/la “da” kada mi je stomak poručivao “ne”, ili obrnuto?

Malo nas govori “punu istinu” o bilo čemu stalno, pogotovo u našim bliskim odnosima, gde su ulozi visoki. Mi zaobilazimo ili zadržavamo istinu sa kolegama, članovima porodice, ili prijateljima—iako možda ne “lažemo” sve u svemu, pogotovo ne na nivou činjenica, u datoj situaciji. Mi to radimo zbog toga što su naši mozgovi biološki predodređeni, posle eona evolucije, da prave brzinske procene i da budu spremni na momentalne emocionalne reakcije, da bi uspeli da odgovorimo na potencijalne pretnje—to je drevna forma samoodbrane i zaštite, koja nas je uspešno služila kada smo bili u pećinama, ali koja više nije toliko prikladna kada su u pitanju nijansirani međuljudski odnosi u savremenom društvu i relativna fizička bezbednost svakog pojedinca.

Na primer, možda sam govorio istinu da je Pravni fakultet bio loša procena za mene, kada sam bio u ranim dvadesetima, i čak to da način podučavanja  nije bio nužno idealan način da se promoviše dubinsko učenje za mnoge studente (bar ne onima popute mene)… ipak, ja nisam govorio istinu mog aktuelnog, sadašnjeg trenutka.

“Pravničko obrazovanje je poput kampa za vojnu obuku”, rekao bih tada. “Pritisak anksioznosti i takmičenja nije dobar način da se ljudi edukuju”. A ipak, tu je bila i cela istina: ja sam bio preplašen, kao da je sabljozubi tigar jurišao na mene, pun sumnje o sebi, i zbunjen u vezi toga zašto sam izabrao taj put. Osetio sam telesne senzacije anksioznosti i kompulzivne potrebe i ponašanja izbegavanja svakog dana, a moje misli su me gušile, sa pretpostavkama o skorom neuspehu i odbijanju. Ne samo da je ova cela istina bila odsutna u mojim razgovorima sa voljenim osobama, nego sam krivio i profesore, druge studente, pa čak i porodicu i prijatelje, za moju situaciju. Retko sam (ako ikad) govorio i ponašao se u skladu sa mojim tadašnjim aktuelnim iskustvom. I to je mesto gde puna svesnost može da bude pogotovo korisna i značajna. Kada nam obuzme neprijatnost i emotivna bol, ostvarivanje veze sa punoćom našeg iskustva i svesno komuniciranje istog, može da nas “izvuče iz blata” i potera napred.

O čemu lažemo?

Mi lažemo (i prećutkujemo istinu/projektujemo na druge) o tri stvari koje imamo na raspolaganju tokom komunikacije sa drugima:

• naša tela (senzacije i emocije)
• naše misli
• i šta nam je najvažnije kako bismo se osećali celoviti, neoštećeno, i kao da su naši životi postavljeni na “zdravim nogama”: naše sržne vrednosti i potrebe

Ponovo, mi “lažemo”, ne zbog toga što smo loši ili nesposobni, nego zato što brzinsko, reaktivno krivljenje drugih i percepcije drugih kao pretnje za naše blagostanje, nam je pomoglo da ostanemo živi i da preživimo kao vrsta. Iako smo “osuđeni” na to da imamo istu biologiju kao i naši preci, sa punom svesnošću (a na eksperimentalan način je dokazano da se tako menjaju naši mozgovi), mi imamo priliku da malo usporimo, umanjimo pristrasnost u percepciji i pogrešne procene, i kultivišemo saosećajni govor i akcije. Puna svesnost nam daje mali jaz u našem procesovanju socijalne komunikacije, a upravo tu možemo da oslobodimo prostor za istinu.

Tehnike pune svesnosti su često diskutovane u formalnim terminima—sedenje na jastucima 10 ili 20 minuta (ili više), ili fokusiranje naše pažnje na “objekat”, kao što je to naš dah. Ostati prisutan, nežno i neosuđujuće “vraćati se nazad” objektu naše pažnje, kada pažnja odluta. Ove i druge formalne prakse pune svesnosti su veoma važne, i mogu da nam pomognu u tome da razvijemo jasnoću, fokus, i smirenost, koja čini komunikaciju (čak i u trenucima rasprave) mnogo izvodljivijom. Dodatno, da bi naučili obrasce “neiskrenosti” koji prave toliko problema u odnosima, moramo da imamo praksu pune svesnosti koja će nam pomoći.

Ono što sledi je niz svesnih koraka “govorenja istine” koje mogu da se koriste. Svi mi izbegavamo slobodu i lakoću koja može da potekne iz konzistentnijeg upražnjavanja pune svesnosti u komunikaciji—a cela istina ne bude izneta i artikulisana.

Prednosti govorenja ove verzije istine su mnoge:

• ublažavanje ili nestajanje obrazaca koji se prenose “sa kolena na koleno” i refleksne reaktivnosti
• uvećano (i uzajamno) razumevanje i saosećanje
• unapređena kolaboracija i rešavanje problema
• povećano zadovoljstvo i dobrobit u međuljudskim odnosima

Roditelji mogu da nauče da prekinu da prenose nekorisno emotivno nasleđe svojoj deci. Kolege mogu da nauče moć autentičnosti i saosećanja da bi zaista “bili ispred” na jedan organski način koji je koristan za sve. Svi mi možemo da naučimo kako da gledamo iza ponašanja onog drugog (što može da napravi neku vrstu uznemirenja u nama) i da govorimo istinu onoga što je zapravo tamo—senzacije, misli i sržne vrednosti.

Praksa pune svesnosti: ugrabiti istinu i pustiti potrebu da budete u pravu

1. Pre, za vreme, ili odmah posle teške interakcije sa nekim, pauzirajte na trenutak.

2. Primetite senzacije anksioznosti, neprijatnosti, ili frustracije koje se pojavljuju u vašem telu. Posmatrajte ih dok se pomeraju u vašem telu sa radoznalom, saosećajnom pažnjom. Dišite i penetrirajte u njih. Vidite njihovu “istinu”—istinu koja je direktna i ne može se osporiti.

3. Polako stisnite pesnicu u svojoj desnoj ruci. Fokusirajte svoju pažnju na senzacije u ruci: pulsacije i tenziju. Zamislite svu tu tenziju, grčenje i “kamen u stomaku”, kako se sakupljaju u toj pesnici.

4. Cela ova praksa može da traje samo nekoliko udisaja, ali uočite kako brzo možete da usmerite svoju pažnju na jedno područje vašeg tela. Dišite kroz tenziju u svojoj glavi, bez obzira na to šta je druga osoba već rekla ili uradila (ili bi mogla da uradi). Vi možete da izaberete kako ćete se odnositi prema ovoj tenziji u vašem telu.

5. Sada pustite tenziju u vašoj desnoj ruci i otvorite je, tako što je dlan okrenut na gore. Primetite senzacije u vašoj ruci, i razlike i promene, dok se one događaju. Posmatrajte kako možete da pustite potrebu da “budete u pravu” i da samo svedočite o istini toga šta i telo i um govore. Nema potrebe da ništa čvrsto držite—i ako želite, možete da pustite sve da bude kako jeste, telesne senzacije, misli koje prolaze kroz vašu glavu.

6. A sada sa finalnim, dubokim udisajem, zapitajte se: Šta mi je najviše u ovom trenutku? Šta je ono što mi najviše treba ili šta najviše cenim? Možda je to prihvatanje, validacija, saradnja, prostor za emocije, ili čak poštenje, samo po sebi.

7. I napokon… Da li želim da pričam iz perspektive cele istine ove prakse?

Probajte da glasno kažete to šta se dešava:

a) Pridodajte neke reči svojim telesnim senzacijama (stiskanje, pulsacije,               preplavljivanje, osećaj vrućine ili hladnoće, utrnulost, vibriranje, itd).

b) Stanje vaših emocija nazovite pravim imenom: bes, frustracija, tuga, strah, konfuzija, šok, neverica, ili radost.

c) Iznesite to što vam najviše treba u JEDNOJ ili DVE reči (validacija, prihvatanje, razumevanje, strpljivost, kolaboracija, sigurnost, poštovanje, itd).

8. Razmislite o otvaranju prema perspektivi druge osobe (to jest, da zaista slušate da biste stvarno razumeli umesto čekanja da napravite neku poentu, izbacite svoja osećanja napolje, ili da nabacite nekome krivicu). Pozovite drugu osobu putem vaše iskrenosti potpomognute punom svesnošću da i ona govori svoju istinu.

9. Primetite, primetite, i primetite šta vam sve ova praksa svesnog govorenja istine donosi novo u životu.

Prilagođeno sa: https://www.mindful.org/how-to-have-a-mindful-conversation/?utm_content=buffer1f99a&utm_medium=social&utm_source=facebook.com&utm_campaign=buffer